РОЂАЧЕ МОЈ
Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.
Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој, и свако је сваком свој.
Сетићеш се знам, рођаче мој,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.
Сети се рођаче мој,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.
У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.
И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.
И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.
И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..
Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.
Погледај и плафон, рођаче мој,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.
Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.
А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.
Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.
Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.
Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.
© ЈовДраг