Spacer Pic
Pfeil Početna

Poezija u čast Rajevskom - Sv. Roman PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba Obrad   
Tuesday, 01 September 2009
RAjevski2009AdrovacSvRoman
01.01.2009. године у Горњем Адровцу и Манастиру Св. Роман код Ђуниса, поводом годишњице смрти пуковника Николаја Николајевича Рајевског (1839-1876) одржани су пригодни скупови. У Горњем Адровцу изведен је програм Рајевском у Част по сценарију и режији Бранислава Недића и извођењу глумаца из Алексиначког позоришта. Програму је присуствовао и Владимир Кутирин, директор Руског дома у Београду.

У Манастиру Св. Роман
(у организацији друштва српско-руског пријатељства *ПРВОСЛАВЉЕ* и Културног центра Крушевац) стихове су казивали Крушевачки песници Небојша Лапчевић, Томислав Симић, Томислав Милетић и Љубодраг Обрадовић, а ученици школе из Каоника су извели рецитал о Рајевском.


Љубодраг Обрадовић чита своју песму:

ПАНОРАМА

Волео је камен
гитару и песме,
волео људе, мраве
и све што се несме,
а због издаје му суде
и не дају више никог,
да гледа, сања и воли.

Стоп!
На један живот тачка.
Испод грања празно,
само муљ и вода.
Волео је тај да сања
и лето у јулу
и чар непогода
и жену само за њега.
Волео је,
а сад је изван свега.
Живот ван рупе,
који је хтео,
рађа мангупе,
он за то није зрео.

Волео је камен,
гитару и песме
и једну малу,
смеђу ко јава.
Сад више никог,
волети несме,
јер свету тако годи.
Он живи и кад спава
и мада није лако,
нађе се нешто и за њега,
камен њему роди.

Све је то сан,
из потока у океан,
приче за малу децу.
Волео је камен,
гитару и песме
и једну малу,
смеђу ко јава.
Али пуче брана,
потоп!
И њега сад
неко воли,
а та је плава.

Љубодраг Обрадовић


Томислав Милетић чита своју песму:


ВРОНСКИ

Ветрови планински, орлови царски,
станите облаци тмурни свих боја;
лелече калуђер светоромански
у спомен Рајевског - Бронског Толстоја.

Рат је. Моравом се разноси страва.
Делиград јечи. Кревет се стреса.
Јуриш за јуришем - крвави трава!
Срби ће опет у небеса.

Овде се вера ваља по блату.
Турци би џихадом цвет да униште!
Руси су дошли у помоћ брату...
Дервиши, имами ратиштем вриште.

Небо се пролама! Српство се брани!
Из турске ордије ватра сева:
Рајевског метак у чело Рани,
чело што Ану будно снева.

С водом Адровца разви се дуга,
од душе рањене рускога витеза
што у битку одведе га туга
и срце сломљено несрећног кнеза.

Крај Мораве се њишу тополе,
талас за таласом, река пенуша.
Док буде оних који се воле,
лебдеће над реком Рајевског душа.

И црква руска на месту пада,
поносна душа тужног витеза,
носиће у вечност причу из Ада,
судбину Ане, Рајевског кнеза.

Томислав Милетић


Томислав Симић чита песму Сергеја Јесењина:

НА ГРОБУ

Овде у гробу, под жалосном врбом,
Спава у земљи, погребен,
Пречисте душе у сандуку грубом,
С огњеном вером у себе.

Тихо се угаси јасни пламен,
Патничке душе те свете,
Челом му ко неки знамен
Суморно сенке све лете.

Спава он, врбе се над њим савиле,
И гране около висе,
Као у мисли да су се зариле,
Као о њему да мисле.

Тихо, од ветра што туга доноси,
плачу даљине крај пута,
ко да све жали што прерано покоси
једног младића смрт љута.

Сергеј Јесењин


Небојша Лапчевић чита своју песму:

ИГРА


Када би те једном
након твоје смрти
одвели на место твог умирања!

Са меридијана небеских
чуо би јечање труба
чуо би ударање бубњева
који би те из сна пробудио
а не пиштољ
којим си у себе опалио.

Када би те једном
након твоје смрти
одвели на место твог умирања.

Са хоризонта водених
чуо би плиму подземне лаве
чуо би бруј седам звезда
који би те те из јаве пробудио
и схватио да си
на сасвим другом месту
на којем си давно
пре смрти заиста умро.

Тада би
коцкице од црног порцелана
са рогатим шестицама са четири стране
нехотице затурене
под сенком старог ормана пронашао.

Небојша Лапчевић


Ученици школе из Каоника читају рецитал о Рајевском


Љубодраг Обрадовић чита своју песму

СТОП
                      

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?

У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
 изаћи може?

Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
 некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.

То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.

Љубодраг Обрадовић



Испред Манастира Св. Роман


Манастир Свети Роман

Овај манастир се налази на десној обали Јужне Мораве у близини Ђуниса.

Настанак овог манастира везује се за Св.Романа, ученика Св.Ћирила и Методија, који се овде упокојио, вероватно у 10. веку. Наиме пошто се његов гроб прочуо као место чудесних исцељења, над над њим подиже црквицу (црква је посвећена Благовестима). Манастир Свети Роман је једна од наших највећих светиња, веома стара, помиње се у хрисовуљи коју је 1020. издао византијски цар Василије 2-ги.

Не зна се кад је запустео али га је обновио по предању, слуга кнеза Лазара, случајно наишавши на гроб св. Романа. У народу постоји предање да га је управник ергеле кнеза Лазара који је "боловао од ноге", када се с вером поклонио зидинама напуштеног манастира оздравио и зато и обновио. Још у турско доба је у манастиру била школа и интернат за сиромашну децу до 1918.године. Ту цркву поново руше Турци 1448. године. Данашњи изглед цркав аје добила 1791. године када је бег Ђорђе Пиле уз дозволу султана извршио оправку темеља. Радове су изводили мајстори из Македоније, о чему сведочи запис на портлу. Књаз Милош је 1852. године помогао градњу импозантног звоника и даривао једно звоно. Звоник има посебну просторију за исцељење углавом умоболних.
У свим важним биткама 19 века, играо је посебну улогу, био болница, штаб, прибежиште, стратиште...

О ранијем живописању нема података. Живопис из 1795. године сачуван је у певницама и поткуполама. Сматра се да испод слоја креча има још старијих фрески. Нови живопис је радјен 1831. године. Капела-гробница Св. Романа живописана је залагањем јеромонаха Никодима. По запису из 1860. године иконостас је имао три велике престоне иконе и 12 малих у фризу. Постојећи је израђен 1925. године и дело је руског сликара Андије Беценка.

Уз јужни блок цркве налази се капела Св. Романа, а у њој његове свете мошти. У порти је гроб манаха Симеона Светогорца (+1889) који је годинама украшавао двориште манастира разнобојним камењем у обику мозаика. Ту и гроб капетана Вуча Жикића који је 1808. године погинуо на Делиграду.

Овде је сахрањено срце руског племића Николаја Николајевича Рајовског који је послужио као инспирација за лик Вроњског у чувеном роману Ана Карењина руског писца Лава Толстоја.

Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње (Игуманија Митродора).


Служба за Рајевског



Тома Симић - пригодни говор


Полагање цвећа


Делегација из Каоника полаже цвеће


Снежа и Томислав Милетић на улазу у Манастир Св. Роман

ГОРЊИ АДРОВАЦ



Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу

О НИКОЛАЈУ НИКОЛАЈЕВУЧУ РАЈЕВСКОМ


Николај Николајевич Рајевски (пуковник) потиче из угледне породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаджбинског рата 1812. године, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману „Рат и мир“) по коме је и добио име. И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801—1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819—1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова, Николаја и Михаила. Касније, Николај и Михаил су завршили студије на Московском Универзитету (физичко—математички факултет). Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа (течно је говорио француски, немачки, енглески, разумео српски). Касније се млађи Михаило оженио са девојком из угледне породице, Маријом Григоријевном Гагарин, а старији Николај се бавио разним јавним и државним пословима.

После студија оба брата су били на служби у гардијском хусарском пуку. Рајевски као тридесетогодишњак, добија чин пуковника, а затим одлази у Ташкент где учествује у ратним операцијама (где је и рањаван). Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну мисију на Балкан и у Србију.

А права драгоценост су четири писма пуковника Рајевског из 1867. године приликом његовог првог доласка у Србију. Прво писмо од 15. маја по старом (30. маја по новом календару) датирано је из Чачка, док је потоње од 2/14. јуна послао из Београда. Сва је писао на француском језику и сва су упућена министру српске војске пуковнику Блазнавцу. За путовање у Србију и Босну у специјалну мисију одабрао је Рајевског нико други него руски цар Александар Други, а инструкције дао министар војни Миљутин, у Србији га прихватио српски министар Блазнавац.

Девет година касније, други долазак пуковника Рајевског је 1876.год. као добровољац у српско-турском рату. Са собом је довео приличан број руских добровољаца (3000-5000). По доласку у Београд из Одесе, првих дана августа месеца 1876. одмах се јавља на моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду. Черњајев је једно време на Рајевског гледао са подозрењем, на шта се Рајевски није обазирао. Генерал Михаил Григорич Черњајев убрзо додељује Рајевском команду над одређеним здруженим одредима.

Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија победа на моравском фронту била битка на Шуматовцу, где су небројени напади били од Турака али су сви одбијени. Ипак на моравском ратишту тих дана изгинуло је око 9 хиљада српске војске (као и бар 31 руски официр) и више од 15 хиљада турске војске.

Одлучујућа битка за Адровац била је и кобна за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (1. септембра по новом) који је трајао од 8 сати ујутро до касних вечерњих сати. Турци су цело пре подне са тешком артиљеријом нападали српске положаје. По почетку битке генерал Черњајев је одмах изашао са штабом на Прћиловачки вис. У раним поподневним часовима генерал Черњајев шаље одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Већ негде око 17 часова гласоноша доноси вест од командира батерије поручника Шамановића, генералу Черњајеву да је пуковник Рајевски „овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна“. Свега 16 дана било је довољно да се упише у историју Србије. Његово тело сахрањено је у порти манастира Св. Романа, а одатле је после неколико дана пренето у Београд. Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у саборној цркви коме је присуствовао краљ Милан. За време опела у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије.

Црква Св.Тројица — Рајевска



Црква Св. Тројица у Горњем Адровцу


На месту где је погинуо у Горњем Адровцу подигнута је црква Св. Тројица, у народу позната као шарена црква или цркви љубави, руска црква. Плац за градњу цркве откупила српска краљица Наталија, а да је изградњу платила грофица Марија, снаха пуковника Рајевског. Велику је улогу при градњи цркве имао је владика нишки Никанор Ружичић. Овај свети храм је изграђен и освећен 2. септембра 1903. године. Од пута па до улаза у храм истичу се дрвореди липа које су донесене, како каже још једна легенда, из села Разумовске у Украјини, са некадашњег имања грофа Рајевских. Свето словенско дрво, липа, наткриљује на овом месту, ваљда као нигде другде, и легенду и стварност о рату 1876. у којем је братство по оружју Срба и Руса овековечено споменом какав је ова знаменита црква.

 

 

                       Споменик Рајевском испред Цркве Св. Тројице у Г. Адровцу

 

                                      Служба испред надгробне плоче Рајевском



Делегација из Крушевца


Бранислав Недић - режија изведеног програма у част Рајевском


Полагање цвећа


Делегација из Крушевца


Рускиња полаже цвеће


Учеснице програма


Тома Симић и представник Руске Амбасаде Владимир Кутирин, директор Руског дома


Томислав Милетић


Томислав Симић и делегација из Крушевца

Poslednji put ažurirano ( Wednesday, 02 September 2009 )
 
< Prethodno   Sledeće >
Pesma za Vas !
Latinka ĐorđevićVeče25.03.2006


VEČE


Veče...
Šetam ulicama 
a u duši znam,
ovo nije moj grad.
Svetiljke svetle poruku,
sutra će novi dan,
a ja znam,
to nije dan  za mene.

Veče...
Očekujem
pesmu zrikavca,

iz gradskih parkova,
očekujem svetlo iza oblaka.
Tako je već bilo nekad,
u zemlji gde sam se rodila.
Umesto pesme,
čujem kloparanje šina
i škripu tramvajskih  kočnica...

Veče...
Ovo veče nije prošarano,

rumenim prugama,
već nebom zastrtim
sivim tepihom,
izatkanim od niti
bola, tuge i nostalgije
nas tudjina.

Veče...
Samo na tren zasvetluca,

kao zvezda mala,
suza moja,
u obliku kristala,
što se u nebo,
ko ukras utkala.

Veče,
tako sivo i samotno,
tugom  i nostalgijom,
dušu moju obavilo.
Veče, celo telo
čežnjom prestravilo,

a volju, maštu i nadu,
mrakom zaustavilo.

Veče...
Obično veče u tuđini...
Veče pred noć... 

(C) Latinka Đorđević

 
Registracija





Zaboravili ste lozinku?
Anketa
Ko je najbolji pesnik ?
 
Pročitajte i ...
by pRe
© 2019 poezijascg.com
Joomla! is Free Software released under the GNU/GPL License.