Spacer Pic
Pfeil Početna

ЖИВЕТИ СЛОБОДНО - Љубодраг Обрадовић PDF Štampaj E-pošta
Autor Ljuba Obrad   
Saturday, 21 November 2009
ŽivetiSlobodnoNovaSkraćenaVerzija

Коначно је отштампана моја друга књига поезије, ЖИВЕТИ СЛОБОДНО, и то као прва књига - самостално издање ПоезијеСЦГ! Сада прочитајте неколико песама из књиге и рецензију Миљојка Милојевића и уживајте (као и ја док листам странице ове нове књиге).


ЗВУК ВИОЛИНЕ


Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама-
кључ у туђем џепу.

Разигра се носталгија,
филм се развије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе и слатке речи доносе.

Волео сам увек супротност:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија...
Сад вино прија,
ко смешна и сурова стварност.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли,
а ноћ је, певају славуји…

Пише се црно дечаку пијаном.
Кораци испод стрехе,
твоји кораци у крађу крећу:
искусни принц и виолина!

Немоћан дрхтим.
Бес кључа на реалност света,
а ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца.


ЈУЛИЈАНА

У предграђу мог сна,
једне јулске ноћи,
срели смо се тајно.

Ветар је певао песме
које време не брише.
Ветар је носио моју чежњу
и страст која је
висила у ваздуху.

Ти си
одмахнула руком,
свесна лепоте
и комбинација
које се нуде.
Све тече
и пролази.

У предграђу мог сна,
сви сокаци судару воде,
а јава твојих снова,
само непогоде доноси
и другим песмама
главу ми хлади.

У предграђе мог сна
једне јулске ноћи
унела си кошмар.

Љубодраг Обрадовић


Миљојко Милојевић:

Осврт на збирку песама
*ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*
Љубодрага Обрадовића

*ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*, по реду друга, песничка збирка Љубодрага Обрадовића, дипломираног економисте из Крушевца, песника, власника интернет сајта *ПоезијаСЦГ*, садржи не мали број песама, сврстаних у три циклуса:

1. “Трчим за судбином, лудо заљубљен у будућност”, који садржи рефлексивне песме;
2. “Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће…” са врсним родољубивим песмама; и
3. “У очима звезде, у срцу жар” са љубавним песмама.

Сва три циклуса и по снази песничких порука и по стилу откривају и ране и садашње песничке преокупације, овог сада потпуно изграђеног и афирмисаног писца.

У раним песмама Љубодрага Обрадовића видимо младог човека који `трчећи за својом судбином´ спознаје важне животне истине и са неком мирном зачуђеношћу их бележи, чак и у неким насловима својих песама.


* Човек је тек прости ток,
у свету препуном игара.
Зна да му пролази рок,
то сазнање помало умара *

(Скица)

Дакле, песник је, можда и незнајући за римску сентенцу : Поезија ја мајка филозофије, изрекао у четири стиха три тачне животне истине: да је човек свестан својих ограничења - прост ток; да његовом животу неумитно тече рок; да је свет препун смишљених игара које, углавном, одређују горку судбину појединца. Тај фатализам, та предодређеност тока живота појединца, и не само пјединца, по мишљењу нашег песника, помало умара, обесхрабрује...

* Осећам жељу за истином,
а испред задњи срушен је мост.*

(Скица)

или застрашује, било би, можда, тачније рећи.

Спознајна прегнућа Љубе Обрадовића резултирају и у песми: Бележи срце, бележи, у којој са горчином и беспомоћношћу константује:

*Бележи срце, бележи,
Слобода је далеки сан.
Бележи срце и сањај,
сањати није срам...*

А то да је Слобода далеки сан, без прилога: само, пусти, узалуд и сл. упућује и на остварљивост тог сна, ни мало срамног, но пријатног, драгог, оптимистичног, прикладног младалачком, чистом, срцу.

Безбројни су, замршени, опасни, и увек херојски, путеви Слободе, али и светли, обасјани пламеним сјајем далеких звезда.

Да би се до ње стигло наш песник тврди: само полако, јер је полако: смишљено, храбро, најсигурнији пут, јер само храбри (за разлику од смелих и брзоплетих) знају како победити ропство - они су светионици у непогоди, сигурне бујице што у топле крајеве стижу...

*Само полако,
низ поток...
Вода у топле крајеве одводи.v Храбри су, и онако,
бујице за потоп,
светионик у непогоди.*

(Само полако)

Ово је последња, пета, строфа песме *Само полако* у којој Обрадовић, уоачава да: Бес је одраз слабих; Стрпљење је врлина јаких; да:

*Са људима није лако.
И непознати лик
за нешто се свети.*

као и чињеницу неке, тренутне, личне ситуације:

*Око мене брдо лажи,
у кући зврји мрак.
Миром се искажи,
Слобода твој нек буде знак!*

апострофирајући Мир и Слободу као неодвојиве атрибуте часног и достојанственог живота…

Обдарен раскошном моћи опсервације, а исто тако и мисаоном, Љубодраг Обрадовић дубоко понире у објективну стварност, размишља о односима, појавама, догађајима и своја сазнања, ставове, осећања претаче у стихове.

У свим песмама он на једноставан, али и сасвим песнички начин саопштава својим читаоцима истине, стања и збивања која се не могу оспорити ни као субјективна виђења једне узавреле песничке душе, ни као острашћене флоскуле неког припадника одређене политичке групације.

Мало је алегорија у повећем низу његових мисаоних песама. Лако се уочава шта је анализирао, шта га је приморало да напише песму и да у њој каже то шта га пече, разједа, мучи…

*Занос је
блед покушај
промашених.*

*Ја нећу
да признам пораз.
Волим музику
уместо речи.*

(УМЕСТО РЕЧИ)

У не малом циклусу рефлексивних песама у овој збирци, има их преко четрдесет, читаоци имају луксуз да се сагласе или опонирају нашем песнику, у вези са његовим ставовима о многобројним питањима која се тичу друштвено-економског, културног и политичког стања данас не само у нашој земљи него уопште у свету.

Да, у зависности од многих фактора који формирају свест појединца свака се истина може глорификовати или омаловажити али се сигурно не може омаловажити начин на који их Обрадовић казује у својим песмама. Некњишки, неизвештачено, ни високо ученим резоном, већ језгровито, јасно и бираним речима којих би се ретко ко сетио да их у оваквим песмама употреби.

Његове стилске фигуре нису сензационалне, нису што би Вук рекао ни “закукуљене и замумуљене”, апстрактне, већ прикладне, вешто уграђене у цео контекст песме свака упућује на праву мисао коју је песник намерио да нам саопшти.

*Далеко је слобода.
Вир у матици,
камен, неисклесан,
у машти.

Далеко је светлост.
Изглед вара,
разум бледи.

Промичу, искре у пепео,
занос у дим.
Реке све односе.
Вир је дубок,
све потопи.*

Вир је дубок, наравно, и све је потопио. Ропство на делу и у нашој Отаџбини и у многим земљама у свету. Беспомоћност према поробџијама је велика, страх од софистицираног моћног оружја леди срж у костима, занос се распршује у дим, а слободарске искре неминовно се гасе у пепелу, пепелу насталом приликом сваке освајачке акције сила зла: господара рата и новог поретка.

У том дубоком виру застрашен свет се привикава на црно, бескрајно ропство.

Љубодраг Обрадовић је изразито ангажовани песник, али та приврженост општељудским идеалима: слободе, правде, истине, добру, родољубљу, лепоти, поштењу, нимало не умањује уметничку вредност његове поезије.

У скоро свим његовим песмама наилазимо на јединствене, срећно одабране метафоре које не плене само оригиналном мишљу него и избором речи и слика: “једно лице, смеђа грудва, вене низ поток”.

*Свет увек тешко схвата суштину
и циљ му непојмљиво: ништа!*

*На свету
играју само зли.

Све се надам, неће бити касно.
Спас човеку треба од човека.
Играње ватром увек је опасно:
од разума нема бољег лека.*

(Разум)

У наше време, данашње, кад је цивилизација запала у ћорсокак, у каљугу насиља, перфидног ропства, кад је заиста “човек човеку вук”, Љубодраг Обрадовић ту сентенцу парафразира стихом: Спас човеку треба од човека, човека који ће из свог праинсконског страха за постојањем и опстајањем из свог менталног склопа одстранити вука: егоизам, мржњу, склоност ка неразумној деструкцији, доминацији над слабијима, отимању помоћу огња и мача не само њихових материјалних добара и територија, већ и систематског истребљења… И зато од разума нема бољег лека.

*Живети слободно, у ред стати:
светски поредак је нов!
Ако хоћеш да те срећа прати,
У својој башти истреби коров.

Искрчи шуме, преори ливаде . . .
Оне који о слободи сањају
построј у радне бригаде
за моћне да рај стварају.

Живети слободно,
душу са ђаволом стопити…
А оне што ходају узводно
у вртлозима потопити. *

(Живети слободно)

А кад људскости праве и разума нема, живети слободно могуће је само ако се душа са ђаволом стопи и све усправно што хода у вртлозима потопи. Одвајкада истина знана, али данас апсолутно актуелна. И зато овај виспрени мислилац, врсни песник, није могао, а да је не стихује.

Навођењем ових стихова завршавамо осврт на први део збирке, односно, на циклус рефлексивних песама.

У наставку посматраћемо циклус родољубивих песама, са насловом:

”Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће.”

Љубoдраг Обрадовић је пре свега песник Слободе, родољуб у правом смислу те речи и ништа, што на било који начин угрожава сваки појам Слободе, не може да прође, а да он не реагује песмом, врсном песмом, јасном, родољубивом, страсном и по поруци и по начину казивања.

И зато нисмо могли да одолимо а да на почетку циклуса његових родољубивих песама не истакнемо песму Слобода.

Ни највећи флегмани не би могли да песму читају равнодушно, без узлета духа, неким равним тоном као кад се читају новине на пример. Ова песма већ првим анафорама читаоца подиже у висине песничког неба, сама себи одређује тон, ствара атмосферу величанствености појма Слобода:

*Оно што ме покреће,
оно што ме држи:
у души да је пролеће,
од неправде да сам бржи.

Оно што ме мами,
оно што ме спасава:
то је сан о слободи
који у мени спава.*

Слобода се сања и кад у њој живимо и кад је од нас далека као сунце. Никада никоме није довољна, никада никоме није осигура на за вјеки вјеков, никада никоме није дошла сама, ни од кога није побегла, ако није згажена, отета…

Слобода и нашег песника држи: у души да му буде вечно пролеће, од неправде да је бржи, она га мами, она га спасава, она је сан у срцу што му спава…

Слобода се пише срцем, кажу деца: архетипски мали мудраци. Упркос граматичкој систематизацији речи Слобода није мисаона именица. Она је нешто вечно, велико, живо, што се креће и покреће, што се брани крвљу, огњем, срцем, животом и што се губи кад се заборави да је највећа драгоценост икада виђена и доживљена.

О таквој Слободи Обрадовић пева не само у овој, већ у многим наредним родољубивим песмама сврстаним у овај циклус.

*Тутњи у даљини тежак лом:
челик у челик, челик у тело…
Ми смо за мир, они за свој дом,
исто нас проклество обузело.

Жељу имам ланце да кидам,
док у даљини битке се воде.
Иако песма рат не укида,
у песми су мир и све слободе.*

Са таквим уверењем да је и у песми мир и све Слободе, наш песник кренуо је марта 1999. године да песмом брани Слободу српског народа нападнутог мучки с невиђених даљина и висина најразорнијим оружјем.

*Ту априлску ноћ деведесетдевете
бљесак је муњом у дан истопио.
Страдали су разум, жубор и рибе,
а мост се у Мораву потопио.
Сад река причу у свет носи:
ови зликовци од свих су гори.
Тече Морава, бомбама пркоси
и жубором се за истину се бори*

(Моравски пејзаж)

Морава, она Морава коју су Ћосићеви борци за Слободу, далеку као Сунце, прелазили по највећем кијамету у јеку најжешће офанзиве, да би пламен револуције и ослободилачке борбе пренели у Левач.

Она Морава у коју је Војвода Пријезда, давно, давно, заједно са верном му љубом, скочио, одбивши да “преде гаће и кошуљу” огавном османлијском зликовцу.

О истим таквим и горим зликовцима тог априла Морава ће у свет понети песму и истину нашег песника Слободе и његов пркос и тугу…

*Нема разлога, нема оправдања,
само сујета и глупи презир.
Част предака се не поклања,
ми својом крвљу бранимо свемир.
Нек грми, кад вас то радује,
нек тутњи кад сте без срца и стида.*

(Мрачна ноћ)

“Ми својом крвљу бранимо свемир” строги теоретичари и књижевни критичари дефинисали би као космичку хиперболу. Међутим ствар је у томе што ова синтагма није ни хипербола, ни космичка. Она је једноставна песничка истина.

Кренувши у бој против сатанског, невидљивог, непријатеља наш народ није бранио само своју родну груду, свој праг и димњак, већ се бранио и од глобалног ропства које прети планети земљи, а објективно и свемиру.

*Ту смо
разум да засија,
зора да сване,
неправда да се укине.

Ту смо
све да издржимо.
И уједе и налете и бес.
И бомбе и челик и смрт.
…………
Ту смо,
ни бомбе нас избрисати неће.
……….
Ту смо…
У Србији је сад пролеће.
Ништа нам не могу злотвори,
суза их наша све потопила.*

И не просијава ли овде и мисао генијалног Ђ. Јакшића: И овај камен земље Србије… И Падајте браћо, плинте у крви… И Шантићева величанствена метафора: Гробови наши бориће се с вама…

*Ту смо…* носи у себи и над собом све ове покличе великана, а и клетву:“ суза их наша све потопила”.

Наравно не ради се о копирању казивања и идеја, великана наше поезије, већ о истоветном осећању када је у питању непоштедна борба за Слободу, Истину и Правду.

Обрадовић је из срца, из дубине душе у свет лансирао и нашу храброст и нашу одлучност да бранимо и одбранимо своје корене, своју Отаџбину.

И заиста, бранили смо је срчано, смело и непоколебљиво …али... ” једна сламка међу вихорове” још увек се држи и брани на нови начин, новим средствима… Управо онако како и нас песник каже:

*Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.*

Његове родољубиве песме не односе се само на ратне дане Србије, већ има и других којима исказује свој патриотизам и кад је у питању привикавање маса на ропство и индолентност или слуганство властодржаца према нечасним намерама светских моћника који су своје љигаве и отровне пипке дубоко зарили у срж нашег национа.

То виђење и осећање ропског положаја Обрадовић је алегорично исказао у песми: Корњача.

*Док се народ освести,
много река истече.
Сад нам и сјај прети,
душман нас изобиљем пече.
…………………
Још ме не кувају,
а корњача сам,
што улицом пузи.

Ветрови који
градом дувају,
однеће у свет,
трач о мојој сузи.*

Дакле, са сузом у оку, песник се не мири са стањем ни са текућом политиком властодржаца, али ни са индолентношћу маса према ветровима леденим који дувају и прете лажним изобиљем, изобиљем, које пече.

*Хоће мисли слободу,v а то је данас грех.
Први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.*

(Талас)

Лажна демократија, лажно пријатељство окружења и светских моћника очитује се на сваком кораку и угрожава у првом реду Слободу и људско достојанство. И та чињеница није могла да промакне песнику Истине, Правде и Слободе.

Због ограниченог простора, можемо само да поменемо још неке изразито родољубиве песме овог писца, као: Не пуцајте, Бреза, Наставак лудила, Циркус…

Трећи циклус ове значајне збирке песама Љубодрага Обрадовића чине љубавне песме, са насловом

“Звезде у очима, у срцу жар.”

Љубав, то феноменално осећање својствено једино и само људским бићима, и у науци и у уметности, нарочито у поезији, дефинише се као покретачка снага живота. И као тема, и као мотив, од античких времена до данас и данас, представља неодољив изазов за сваког песника без обзира на године старости.

У мноштву песника који су свој таленат окушали у љубавној поезији налази се и Љубодраг Обрадовић. У овом циклусу тема љубав варирана је у 39 песама. Све се односе на љубав према нежнијем, супротном, полу: жени.

У љубавним песмама нашег песника нема оних срцепарајућих, плачних песама, са неизрецивим љубавним јадима, тешким болом за изгубљеном љубављу.

Нема ни страсних сцена у вођењу љубави, какве би желели љубитељи порно поезије.

Љубодраг Обрадовић овом комплексу осећања прилази много једноставније. О својим раним љубавима прича дуге приче, без прекора и срџбе, и налази разлоге због чега су га напуштале (Судбина). У другим велича лепоту своје изабранице, својих љубави. (Наташа, Јулијана, Весна) У некима горко констатује чињеницу да су посегле логиком најстаријег заната, и да док корачају уз богатог старца не примећују ни његов презир (Далеко).

Једна од његових најнадахнутији љубавних песама у којој као да подучава љубави несташну младу цурицу је: Писао сам име твоје… На њену примедбу да се имена луда налазе свуда, песник пише:

*Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…
………………..
А кад би знала
и сама би писала
име твоје, име моје,
у трави, на дрвећу,
у срцу…*

У својим љубавним песмама Обрадовић третира низ разлога због којих се заљубљује, између осталих ту је и фетиш, кад се неко заљуби у одређене чари жене као што су очи, грло, коса, усне, ход… а о комплетној личности и не помишља. (Весна: а усне, а коса, а ход) Или при случајном сусрету:

*Онда си склонила косу са чела,
промуцала: *извини, нисам хтела*
и отрчала низ липњак.

А ја, ја сам само стајао
и гледао гране
како се за тобом вијоре,
ја сам стајао нем
и слушао одјеке корака твојих
и цвркут љубави
која је изненада
долетела у моје срце.

Дуго, дуго, сам стајао,
а онда
потрчао да те стигнем...
Али...

Било је касно.*

Једна не ретка појава тражења љубави од непознате жене је некакво немо телепатско зрачење енергије, питања, жеља…

Ево како то изгледа у песми ЖЕНА:

*…схватила је моју страст
и бесно одмахнула главом*.

Кад је пожелела да сиђе на првој станици, песник је запретио:

*Е, нећеш сићи.
Не смеш.
Напољу је мрак,
а ја бих те следио-
урлао је мој поглед,
завлачећи се испод кошуље,
у топла недра.
И зашто се противиш?*

На крају да напоменемо да Љубодрагу Обрадовићу нису страни ни бол, ни туга, ни изгубљеност у случајевима кад се безразложно губе велике љубави, па ће спас потражи и у циганској музици:

Хоћу ноћас да се напијем,
од неверне да се сакријем.
Свирајте, певајте, Цигани.
Никад нећу да је прежалим!

(Свирајте, Цигани)

И промишљање и доживљавање љубави са свим њеним величанственим благодетима, па и са честом несталношћу, неверством, Обрадовић исказује углавном на врло смирен начин и из свих порука зрачи племенитост, блага узвишеност и природна и песничка лепота какву управо права љубав и заслужује.

У свим песмама ове врсте чежња као основ и знак љубави доминира. Безброј је варијанти којима песници исказују снагу па чак и боје чежње. А како Љуба Обрадовић слика чежњу дочарава одломак из истоимене песме:

..............
како је слатка!

Расту идели као звезде ноћу,
расту дражи њене у очима мојим.
Недостижна је,
помислим,
и већ се бојим и знојим.

Чекање ми предстоји,
гордост да исчезне.

Чекање.

А она је лептир,
лети
и чека
да река
и нас понесе.

(Чежња)

Закључујући осврт на поезију Љубодрага Обрадовића, читаоцима топло препоручујем ову његову другу збирку песама са насловом: Живети слободно.
Миљојко Милојевић


О мени

Обрадовић С. Љубодраг

Рођен сам 1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио сам Економски факултет у Нишу. Радим у Културном центру Крушевац. Власник сам и уредник сајта ПоезијаСЦГ.

Писањем се бавим од средњошколских дана. Пишем поезију и прозу. Објавио сам једну књигу поезије *Твоје ћутање ми говори* и песме у бројним часописима, зборницима и интернет сајтовима.

Књига *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*, покушај је да моју животну причу у трагању за сопственом истином, испричам стиховима.

Знам да има сродних душа, које у поезију откривају виши смисао постојања и искрено се надам да ће моја поезија закорачити у њихов свет.

И на самом крају још неколико песама:

ЖИВЕТИ СЛОБОДНО

Убери сваки цвет,
сваку травку згази.
Да крочиш у слободан свет,
све око себе унакази.

Не бери бригу за друге,
ти си епицентар света.
Да се твој сан оствари,
продај одмах све,
продај и спокој детета.

За трен лажног весеља,
смело поклони туђе идеале.
Да се испуни твоја жеља,
режирај бројне скандале.

Титраји стихова што блуде,
учмалост и таму разбијају.
Све слободе света сад се нуде,
очима у мраку што сијају.

Очима за слободом што светле,
певају се омамљиве баладе...
У име сутрашњице светле,
ноћас их лежерно раде.

Гласник који доноси мрак,
сад о срећној будућности труби.
Чим изгубимо властити знак,
чим се разум изгуби.

Живети слободно, у ред стати:
светски поредак је нов!
Ако хоћеш да те срећа прати,
у својој башти истреби коров.

Искрчи шуме, преори ливаде...
Оне који о слободи сањају,
построј у радне бригаде,
 да за моћне рај стварају.

Живети слободно,
душу са ђаволом стопити…
А оне што ходају узводно,
у вртлозима потопити.



ПРЕЛЕТИ

Трицикли, бицикли и слично.
Мислимо унапред. Смешно.
Све је то тако обично
и, одавде, није грешно.

На крају дође резиме:
ко о себи лоше да помисли!?
Ако још памтиш њено презиме,
нисте узалуд заљубљени кисли.

Беше то бајка: месец млад
под липом сањари...
Љубав постане јад,
тек кад се оствари.

Прелети су за нама,
сећања бројна и врела.
Ништа није баш потаман,
а потоци су жеља.

Све протекне. Све мине,
буре остану за нама.
Свако до своје истине,
наслуша се разних галама.

Прелети су за нама
и почупани плотови,
мисао сећање бледи.
Другови, беше лепо са вама.
Сад врте се спотови,
а срце нека чемер једи.

Много смо хтели,
мало постигли.
Можда нисмо умели,
или су нас млађи престигли.

Прохујала прошлост ипак је наша.
То осећање осмехом лице озари.
Тресу се светови ко на ветру шаша,
а будућност виде само сањари.

Трицикли, бицикли и слично...
Мислити уназад. Смешно.
У животу и живот пролети,
свима... Неизбежно!


ЈА БИХ ТЕБЕ ВОЛЕО КО НИЈЕДНУ

Ја бих тебе,
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада…
И будемо сами,
све док задњи лист
не слети,
на плочнике града.

Ту, у парку том,
један лист је пао
и нашао дом.
А ја, ја нисам знао,
да на њему пише
*не волим те више*.

Ја бих тебе,
волео ко ниједну!
И шта обећати више,
док стојим,
под прозором твојим,
а сву ноћ,
пада неки ситни снег
и крв се леди,
у жилама мојим.

Ту, на углу том,
нови снег је пао
и нашао дом.
А ја, ни тад нисам знао,
да ме не волиш више.

Да, прошло је
много зима,
а ти ме ни видела ниси.
Већ си се и удала,
већ и сина имаш.
А да ли си,
икад помислила,
да занесењак неки,
сваку ноћ,
под прозором чека,
иза завеса, сенку
твоју да угледа.

Ту, на тргу том,
један сат је стао
и не куца сад.
А ја и данас не знам,
да љубав,
једном прође,
и не враћа се,
никад.



Прочитајте књигу - ЖИВЕТИ СЛОБОДНО !!!

ЗА ИЗДАВАЧА:

ПОРЕСКИ САВЕТНИК
Крушевац, Цара Лазара 142

Главни и одговорни уредник:
Љубодраг Обрадовић

Лектори:
Миљојко Милојевић
Јелена Протић-Петронијевић

Рецензент:
Миљојко Милојевић

Дизајн корица и илустрација у књизи:
Јелена Ивановић

Дизајн знака *ПОЕЗИЈАСЦГ*:
Зорица Бркић

Слика (Баћо 06):
Ратко Тодосијевић - Баћо

Графичка припрема:
Љубодраг Обрадовић

Штампа:
Порески саветник, Крушевац

Тираж 300 примерака

www.poezijascg.com
Email: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.


CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1
821.163.41.09-1 Обрадовић Љ.

ОБРАДОВИЋ, Љубодраг С., 1954 -
Живети слободно / Љубодраг Обрадовић
Крушевац : Порески Саветник, 2009 (Крушевац :
Порески Саветник). – 142 стр. : ауторова
слика : 20 cm

Тираж 300. – Стр. 122-136 : Осврт на збирку
Песама *Живети слободно* Љубодрага
Обрадовића / Миљојко Милојевић. - О мени:
стр. 137.

ISBN: 978-86-88069-00-7

а) Обрадовић Љубодраг (1954 -)
- *Живети слободно*

COBISS. SR- ID 170709772


КАКО КУПИТИ КЊИГУ ???

Књигу можете поручити од данас по следећим ценама:

- Достава на адресу у Србији.................................250,00 динара (франко купац)
- Достава у иностранство.......................................5 Евра динара + стварни трошкови доставе

Ове цене важе до 01.01.2010. године, цене у наредној години биће можда мало (око 20%) веће и објавићу их овде на сајту.

Kњигу можете поручити на емаил: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli. и ја ћу на Ваш захтев радо послати профактуру.

Наручивањем ове књиге помажете и рад сајта www.poezjascg.com

Књигу можете уплатити на жиро рачун:160-300113-91
у корист: Агенције Порески Саветник, Крушевац,
Poslednji put ažurirano ( Saturday, 21 November 2009 )
 
< Prethodno   Sledeće >
Pesma za Vas !
Latinka ĐorđevićNisiTiKriv21.04.2006


NISI  TI  KRIV



Nisi ti kriv,
što postojiš,
što si tu
i ništa ne tražiš.
Kriv si,
što si dozvolio,
da sve šti imam,
tebi dam.

Nisi ti kriv,
što si od mene otišao.
Kriv si,
što si dozvolio,
da poverujem,
kada smo se rastajali,
da je lako,
ponovo se snaći.

Nisi ti kriv
što me,
možda,
nisi voleo.
Kriv si,
 što si dozvolio,

da živeći pored tebe,
u zaljubljenosti svojoj,
poverujem da me voliš.

Nisi ti kriv...
a kriv si ...

(C) Latinka Đorđević
 
Registracija





Zaboravili ste lozinku?
Anketa
Ko je najbolji pesnik ?
 
Pročitajte i ...
by pRe
© 2017 poezijascg.com
Joomla! is Free Software released under the GNU/GPL License.