ДИЛЕМА

 

Осмех лажни. Ноћ.
Корачам уз месец.
Ни сам не знам куд тече
мој живот. Ни куда сутра поћ.
 

Ни сам не знам зашто
овај чемер и ова бол,
срце ми гризу и машту муте,
ни откуда тај проклети умор.

 Због осмеха лажног?
Страдам ли зато од себе?
Или је нешто шесто важно
у овом свету где нико никог...

 А мој пут и није лош,
пут уз месец, низ реку.
Лепо је понекад бити  олош
из освете, задњи романтик
у овом дивљем веку.

За мене занос је драж.
Њен ход увек ме опија.
И кад је у осмеху лаж,
видим чежњу што испод избија.

 А живот тече уз месец.
Ко пијан клатим се на мосту.
Сопствен сам гост. То пече.
Вода испод, смеши се госту.

© Љубодраг Обрадовић

Страна 4    Почетна   Садржај    Наредна страна