Priča, začeta na jednom vašaru, kotrljala se i oblikovala u živopisnom
ambijentu. Adrijana je nastojala da prenese jezik, kojim je priča ispričana.
Priča je, nešto prerađena, objavljena u časopisu na srpskom jeziku. Čudne
su ljudske sudbine! Čudni su putevi koji ih vode! I nikad ne znaš gde ćeš
ponovo, nabasati na njih.
Teško je dočarati devojačko lebdenje među javom i snom. A onda, u jednom
trenutku, pravi muškarac umaršira u život devojke. Nije to običan ulazak.
Više liči na vojnički marš, koji često gazi navike, sanjarije, očekivanja.
Vladislavnije, baš umarširao iznebuha u Milenkin život. Znala ga je od
malena, iz vremena boravka kod babe Zorke u Jagoštici. Bio je stasit, nije
mali niti neki krkeljež, a niti nešto golemo. Nego, nako taman. Imao je
krupne zelene oči. Poticao je iz bogate i ugledne kuće gazda Pavla, pa je
za siromašnu lepoticu Milenku, udaha za Vladisava bio najvećči „san“.
„Samo da imam stoke dosta, imanja dosta, da ne nadničim i da ne gledam
kada će sunce za goru zaći, nego da radim u mojoj njivi i u mojoj livadi“.
I onna se njemu dopala – crnooka, jedra, rumena ko ruža i tajanstveno
nasmejana. „Kad me vide na vašaru u Zborištu, a on ti udri nižem u patos,
pa naredi dva i uvati se tip do mene,m a meni srce igra, čini mi se , oće
svakog časa iz grudi da oskoći“!
Vladisav reši da pita dedu i oca da je zaprosi. Blagoslov je dobijen. Stariji
su procenili da je Milenka poštena i vredna, radna, izdržljiva i namučena,
„zrela devojka“ i verovatno dobra za kuću. Po mladu su došli na konjima,
Vladisav sa kumom, starim svatom i još nekoliko mlađih rođaka. Svadba
je na „otvorenom“ uz muziku lokalnih svirača, klarinet, frulu i bubanj.
Sve „pršti“ od cike i veselja!
Veseo uvod u novi život! Kada je došla na „Begovinu“ zatekla je veliko
imanje, kuću „brvnaru“, ali izmalterisanu i okrečenu spolja i iznutra,
sa velikim prozorima i zidanim podrumom. U potkrovlkju se nalazila soba
uređena za mladence, okrečena u belo, sa štampanim vencem od crvenog
cveća preko celog zida. Krevet prekriven podteljinom od domaćeg belog
lana i šarenim ćilimima. Ogledalo je ukrašeno vencem od smilja. Nevesta
se vragolasto ogledala! Hoće li život pomračiti životnu radost od koje se
„cakle“ mladine oči? Malo strpljenja! Zavirimo i u dvorište. Tu je stara
kuća za deda Pavla i babu Pavku, konak za goste i ambar. Ambar je
sazidan od debelih dasaka crnog bora i podignut na četiri klesana
kamena, tako da u njemu nema vlage, a temperatura je niska i
ujednačena tokom cele godine, pa su se proizvodi mogli očuvati znatno
duže.
U ambaru su drvene pregrade, a u njima se žuti žito i šareni pasulj,
krompir, suvo voće. Leti se u žitu može čuvati i suvo meso! U
dvorištu je i „mlečar“, drvena zgrada u kojoj se kuva mleko na
ognjištu i razleva u drvene karlice gde se uhvati debeli sloj
kajmaka. od čega se kasnije pravi sir.
Kuća je domaćinska pa ima i „kačaru“, zgradu sa kacama za
voće i kazanom za pečenje rakije, kao i sušaru za voće. A tek blaga
u stoci i pravo bogatstvo! Preko stotinu ovaca i koza, dva para volova,
tri krave i dva konja.
Govorilo je kako Pavle i Pavka imaju i „ptičijeg“ mleka pa nije ni bila
greška.
Udobno „gnezdo“ za zajednički život, reklo bi se, a ukućani, deda Pavle
Đurđević je bio vredan i mudar čovek. Važio je za vrednog i pravednog
domaćina. Umeo je da gazduje:planirao je, raspoređivao, upućivao i
savetovao. Poštovali su ga i uvažavali i ukućani i seljani. Upravljao je
domaćinstvom do kraja svoga života.
Njegov sin Lazar, bio je „preskočen“ u liniji nasledstva po pitanju
gazdovanja.Lazar je preživeo rat i peške se vratio sa Soluna, Često
je pričao o košmarnoj bećžaniji i potucanju. Kratkim i ubitačnim
rečenicama dočaravao je slušaocima apokaliptične prizore, žednih
boraca, umirujućih i gladnih vojnika i dece. Jedan brat mu je poginuo,
sestra umrla od tuberkuloze, a druga se udala. Rano je podtao udovac.
Nedaće je podnosio staloženo poput biblijskog Jova. Strpljiv i stišan
mirio je sukobe u zajednici. Milenka je citirala njegove reči „Iksan je
ćuprija svih čuda“. To je značilo, da sve što naiđe, pređe i prođe preko
čoveka.
Lazar je čuvao stoku. Bio je dobar strelac i voleo je lov. Išao je i u varoš
u nabavku. Potrepštine je donosio na konju. Za odlazak do prve prodavnice trebao mu je skoro čitav dan. Osim za kućne potrebe, kupovao je i za
meštane, koji nisu imali konje, za šta su mu plaćali „kiriju“. Kada bi doneo
ratluk (pakobvanjeod šest kockica), nije bilo kraja radosti među unucima.
Ćerke je poudavao. Tokom „kolonizacije“, odsellile su se u Šabac i Vršac.
Jedini muški potomak, Milenkin izabaranikVladisav, preuzeo je ulogu
domačina.
Naočiti i snažan muškarac privlačio je žene. NJegovo gazdovanje
podsećalo je na uživanje u već stečenom ugledu porodice. Kod njega se
javila crta poročnosti. Milenka se setno smeška, a „lep je bio, volela
ga je svaka. Sretenja mi“! Došla su i deca, Rodila je dva sina i dvbe kćeri.
Porađala se u kuči, uz pomoč starijih, i iskusnijih žena. Kad oseti bolove,
ona pozove svekrvu, a ona dovede komšinice, baba Micu i baba Katicu.
Nalože vatru i pripreme šta teba.
Život je tako išao, manje, više, utvrđenim tokom, a onda je kao grom iz
vedra neba (ili se Milenki činilo, da se sve izdešavalo), pomutio je
porodični mir.
Mlada i vetropirasta Slavica „bacila“ je oko na Vladisava, a i on nije
odstao ravnodušan. Slavica je bila slobodna, nekako nije marila za „dobar
glas“. Očijukala je sa oženjenim Vladisavom. On se nekako smrkao. Propio
se. Kod kuće je bio ljut. Videla je Milenka promenu u ponašanju supruga.
Vikao ,praskao bez razloga. Oči su mu bile krvave od rakije. Deca su se
ustručavala da mi priđu. Milenka je ćutala. Uvukla xse u sebe i mučila
svoju muku. I tako je vreme eklo. Svi su se ušančili u svojim rovovima.
Roguše se jedni na druge! Udarila nesloga među čeljad! U Milenki se
kupio jad! Neizreciva tuga! Zaćutala je nekako! Reči joj više nisu imale
smisla!
Na Petrovdanski vašar, išlo se redovno. Spremila se i Milenka sa decom.
Obukli su se lepo, u najbolju odeću koju su imali. Slegla se okolna sela na
poljanu. Milenka se drži pravo. A, bogami, zagledaju je, šuška se o
Vladisavu i Slavici. Već se i kolo razvilo. Hvataju se momci i devojke, jedni
do drugih, pa i „vragolasta“ Slavica. Vladisavu „munje“ sevaju iz visokog
čela. Krivo mi je, čini mu se da Slavica nešto šuruje sa stasitim momkom.
Priđe kolu i „zagrmi“ kao da je pamet izgubio. „Sram te bilo! Vraćaj moju
maramu! Slavica mu je izazovno dobaci. Zabacila je glavu i smejala se.
Vladisav je stajao posramljen i nemoćan sa maramom!
Onda se nekuda izgubio. Ceo dan ga nije bilo. Milenka je skupila decu.
Gušilo ju je nešto. Nikad nećemoći da mu opristi, a u selu svako čudo
za tri dana.
Pričalo se, pa su se i priče razredile… Milenki srce „napuklo od tuge“.
Ostala brazda, prošle su godine, a gorčina nije se isparila. Slavica se
udala u drugo selo. Vladisav se još više propio. Marama sa žutim i
šarenim šarama isprečila se između bračnih drugova. Gledali su se iz
daljine kao stranci. Deca su rasla i odlazila u grad radi škole. Od
Milenke su poneli jedino smernice: učiti, slušati i poštovati
staratelje – gazde kod kojih su stanovali, morali su da tpe…
Majku nisu opterećivali podstanarskim mukama. dosta joj je
njenih briga. Govorili im da je najvažnije da završe školu, i
da podtanu svoji ljudi, sa sigurnim zapošljenjem, sigurnom
platom, slobodnim vikendom, odmorima, stanovima od firmi,
zašta je u to vreme bilo jedini preduslov za obrazovanje.
Jasno je bilo da im povratka nema. Oslanjali su se na Milenkinu
borbenost, optimizam i nesalomivi duh.
Vladisav je slabo učestvovao u odgajanju dece. U pedesetim
godinama je umro. „Nije dočekao da se u dtarosti izmirimo i
sprijateljemo“, rekla je Milenka. Jarke boje marame sevnule
su pred očima i zažigala ju je brazda a srcu. Vladisava višše nije
bilo, a marama se je jednako viorila i sama kolo vodila. Nečista
posla,a povijena prilika polako se okrenula od svežeg groba.
Nigde nema mira od marame!
Slučaj je hteo da Adrijana, mnogo godina nakon što je zapisala
priču, nabasa na Milenkinu kćer. Adrijana je dolazila u rodni kraj, iz njene
nove zemlje. Jednom prilikom svratila je u fotokopirnicu u Bainoj Bašti.
Uslužila ju je ljubazna mlada žena, zelenih očiju. Bio je vruć dan. Niste
odavde? Pitala ju je ljubazna žena. Živim u Australiji, rekla je Adrijana.
Malo su popričale, Adrijana i vlasnica radnje. Prijazna i skromna osoba
dopala joj se i zbog blage sete u pogledfu. Adrijana je objasnila iz koje
porodice potiče, a žena je napomenula, da je iz Jugoštice. Iz Jugoštice?
Čula sam da je priroda divna tamo. Žena je žćivnula i počela da priča
neznanki o divljem krajoliku, stenama i prelepom vidiku, koji „puca“ na
sve strane. Pmenula je majku i brata koji žive na selu. Adrijana se
zainteresovala. Nešto joj je govorilo da je na tragu učesnika priče, koju
je čula na davnom vašaru. Bila je u prau. Pokazalo se da je Adrijana
upravo upoznala Milenkinu kćer. Adrijana je otvorenih usta, pratila
priču koja je dozivala u sećanje davni dolazak na vašar. Ja, ja, poznajem
Vašu majku. Ne, ustvari, ili, ipak, na neki način, da…!
Klupko priče odmotalo se! Vlasnica radnje bila je potrešena. Adrijana je
obećala da će joj poslati priču. Ispunila je obećanje. Od tada Adrijana,
kada jeu otađbini, redovno navrati u fotokopirnicu i osluškuje majčinu
priču u kćerkinim očima. Jedva porimetna senka u otvorenom pogledu
lepih zelenih očiju prenosi odjeke daleke patnje koja nikada da izlapi ni
u potomcima.
Svi su zbrinuti, imaju svoje živote, a nose tugu u sebi. Kao da je nesreća
nasledna? Upidsana u gene.! Bože, koliko je patnje i nesporazuma na
ovom lepom svetu?
Teodora Toda Matić -Medić
Sydney – Australija
