Izdvojeno

Поетска ноћ – 23.12.2017. у 19:00 – Ресторан АС

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу организује песничко дружење ПОЕТСКА НОЋ, на коме ћемо једни другима на прагу нове године пожелети све најлепше. Дружење уз добру поезију, музику и богат мени планирано је за суботу 23.12.2017. године у ресторану АС – Хемопродукта Крушевац у Жабару са почетком у 19:00 сати и реализоваће се у складу са бројем пријављених. Позивамо све заинтересоване песнике, афористичаре и књижевнике (могу учествовати и њихови најближи: супружници, пријатељи…) да се пријаве на мејл pesnik@poezija.rs (или да ме ме обавесте лично: телефоном или поруком на фејсбуку) најкасније до 17.12.2017. године.

Цена за учешће на овом дружењу је 1.000,00 динара. Прецизне информације о времену и начину уплате поменутог износа биће објављене 17.12.2017. године на овој страни.

Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ

SRCE MOJE

Srce moje lako i nerado ostaje,
bez meni drage mi slobode.
Izgleda da ono kao ludo postaje,
zato što ovo srce, jake emocije vode.

Ovo meni sve više, na to liči i tako izgleda,
da nijedan doktor, njega ne može da pregleda.
Možda nijedan doktor, njemu ne bi našao mane,
ali bez tebe ono, izgleda kao da će da stane.

To sve više znači, da srce moje,
u jakim mukama drže nežne ruke tvoje.
Samo ono više ne može da opstaje,
a sve više tvoj sluga ono postaje.

Više ne postoji onaj osećaj najbolji,
da u srcu sve bude po mojoj volji.
Oo, devo mala, zar to mora ponoviti se opet,
zbog tebe, osećaj slobode meni je otet?

Sloboda meni tako mila i draga,
sada je našla sebi najvećeg vraga.
To tvoje malo nežno biće,
postalo je za mene opojno piće.

Srce samo tog pića želi da se napije,
kako bi nastavilo da se raduje i bije.
A ja osećao bi se dosta jadno i bedno,
kada bi ga ostavio pored tebe, a bez tebe žedno.

Vušković Nikola

Srce moje, u jakim mukama drže nežne ruke tvoje.

 

PLANINA – Dejan Ivanović

 

PLANINA

Planino rajska lepa si u suton zaspala pod snegom
i vetar što duva ti u lice baš je drag ;

Dođoh, ali za šetnju već je bilo kasno …
Stigao sam da uputim tek ovlaš, pogled blag,
na vidike što se šire modrim horizontom .
Pogled u daljine daje snagu, budi želju za životom,
pritajenu, nepoznatu čežnju, razbuktava strasno …

Dejan Ivanović,

09.12.2017.god.

KAKVA JE TO PESMA – Slobodan Jevremović

Koja je pesma iz moje duše
kad vidim svuda, dobrote se ruše,
reči ne čujem, a jesu moje,
reči što samo dobrim se broje,
bolni se pate, ne mogu pomoći,
pa mesec da skinem, ne uspem dostići
njoj na dlan svetlost ovu da stavim
kao znak ljubavi, kao znak hvale,
a ne uspem ništa i svi se žale,
svi sanjaju ružno a lepo ja hoću,
samo da zajedno, jer neću samoću,
jer mnogo što šta ne mogu i neću.

Kakva je to pesma na ivici razuma
kad granice nema i ljubav obuzima
sve misli moje a još bih hteo,
još da pomognem ako bih umeo
da bolni ne pate, da otišli se vrate,
da snovi ovi na javi budu,
da nema zlobe, ne čudi se čudu
što čujem svuda iskrene reči,
lepote duše što niko ne spreči,
i nju jasno vidim i njene lepote,
moj večni kod nje živote…

I onda tebe moram da pitam,
kakva je to pesma jer svuda te vidim
i lepote divim i svuda te živim,
kad ovde te vidim, i svuda jesi,
a nisi…

Kakva je to pesma…

(Bgd, 10.dec.2017)

СЕНКЕ У НОЋИ- Споменка Денда Хамовић

У овој тихој ноћи
Наше очи
Говоре

Бујају мисли
Лептири лете
Немирно

У грабљиве руке
Жеље се сплеле
Хрле

Две сенке у ноћи
Таму дана гасе
Пламте.

DVE SVETLOSTI – Nena Miljanović

 
Ta naša okončana ljubav
Svetli nepomućenim sjajem
Kao istrošena zvezda koje odavno nema
A svetlost njena putuje i putuje
Od njenog okončanog života do naših očiju
Tu je i kad je nema
I mi
Tu smo i sad kad smo prošli
U tebi ja i u meni ti
Ukovani (u moje pesme)
Kao slika zvezde koje nema
U svod neba koje ne postoji …
 
…I kao svetlost svemirom
Struji fluid mirisnih sećanja između nas
Miris tebe
Osećam u ovom zimskom danu
“Na moravske vrbake mi mirišeš dragi”
Govorila sam ti
“Na zelenkade drinske mirišeš draga”
Govorio si mi
I znam
Da u ovom decembru osećaš april i miris mene
Sad kad nas ništa ne može vratiti
I samo dišemo
Kao da smo živi
 
Sad kad se više ne možemo ponoviti
Samo se udahnemo mirisnim mislima
Udaljeni
Postojimo jedno u drugom
“Prisutni kao svetlost bez glasa”
Kako reče jednom pesnik Kišević
Trajemo
Kao sjaj ugašenih zvezda
I svetli nas ta okončana ljubav
I dišu nas reke i bilja
Sad kad se nema zbog čega disati
Kad smo još samo zvezdana prašina
Na nebu poezije
 

San kad progovori

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
iz sna me budi tihi glas, kao da je sad, ovaj čas
na jastuku, kraj uha mog, rukom svojom,
kao nekad, sklonio pramenje kose
da me šapatom toplim za novi pripremi dan.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
ustajem naglom kretnjom, nit’ snena nit’ budna skroz
dok mi u glavi ponavljaju se riječi
kao kod onih starih ploča kad gramofonska igla
zapne o neku ogrebotinu na vinilu
i dok se pitam gdje se gasi, gdje da pomjerim
pohabanu ploču i staru gramofonsku iglu
ni ne primjećujem kako obilazim prostorije
otvaram i zatvaram vrata, zavirijum u ćoškove,
„šta tražim“ – pitam se, odmahnem rukom i
palim prvu cigaretu, povlačim dim zatvorenih očiju
nadajući se da ću biti budna sasvim kada ih otvorim
i da će netragom nestati glas u glavi
vraćajući me javi, vraćajući me sebi.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
ruga mi se plavičast dim dok otvaram oči
više nije samo šapat iz sna u mojoj glavi
sad se eto sa mnom šegači u dimu ispisujući riječi.

Razmičem zastore, vazduh mi treba,
sunce i svjetlost odagnaće aveti sna
ali avaj, danas se sa mnom i sunce igra
njemu se valjda sviđaju riječi pa ih niže
slovo po slovo svojim mekim zracima
svuda gdje pogledam, gdje god da se ogledam.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
šapuće u mojoj glavi dobro poznat glas,
pogled mi sam u daljinu bježi
u dalekom horizontu tražeći spas,
a tamo, tamo se bijeli oblaci u slova složili
„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“

Odmahnuh glavom kao da rastjerujem paučinu
za novom cigaretom posežem,
čujem po sobi se prosuo šapat
ali ovaj put čula sam sopstveni glas
„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“

Odustajem, pomislih, potiskujući izdajnički smješak,
pomirena sa javom i snom glasno ponovih;
„Ma…ne dam ja Tebe. Ne dam ja Nas.“

© Nevenka Savić Alispahić

NEMAM NIŠTA S’ TIM Milovan Petrović

Oko mene pesma
muzika i dim
ja negde daleko
nemam ništa s’ tim

U mislima svojim
tražim usne tvoje
samo one lek su
za nemire moje.

Oko mene vino
u čaše se toči
a ja budan sanjam
sanjam tvoje oči.

Sanjam kako ljubim
plave kose tvoje
dok vino se toči
sledim snove svoje.

***

Ubiće me pesma
kafana i dim
slučajno sam ovde
nemam ništa s’ tim.

Muziku ne slušam
piće mi ne prija
šta ja radim ovde
ne znam više ni ja.

Milovan Petrović

KVAZIMODO – Nena Miljanović

Budimo prozaični
(neumesno je sad posle rastanka o ljubavi)
Pričajmo o bilo čemu
I pravimo se da je ovaj susret slučajnost
Evo
Načinjem neutralnu temu o vremenu
Zamisli
Postala sam osetljiva na promene
Strašno me bole aprilski vetar i jesenje kiše
Uzgred
Kad je već reč o tome
Boli li te još uvek koleno na nagle promene
I da li ti malo koči hod pa hramlješ
(zvala sam te moj lepi Kvazimodo dok sam ti trljala otoke
I ti mene moja Esmeralda
Dok si se pravio da te ne boli)

Čuj
Ovo ide u lošem pravcu
Pomozi mi
Pitaj me bilo šta što ne podseća na nas
Da
Dobro sam
Da
Dovoljno spavam i jedem na vreme
Ne
Ne plačem više zbog sitnica i ne drhtim kad grmi
Molim te nemoj
O ovome ne govore oni koji se nisu voleli
Koji se ne vole

Hajde
Okončajmo ovaj slučajni susret i usiljeni razgovor
Počinje kiša i grmi
Oprostimo se i raziđimo bez podsećanja i osećanja
Možemo mi to
I ne gledaj me tako
Ne plačem
Čini ti se
To mi se samo ova kiša sliva niz lice
I nije ti glas šupalj i napukao
Je li da mi se to samo čini čini zbog grmljavine
Zbog nje i drhtim
( ne zbog tebe)
I ti jedva koračaš zbog promene dok pognut odlaziš
(ne zbog mene)

Je li da je tako
Moj Kvazimodo
Je li

Промоција две књиге Зорана Јовановића у Крушевцу

У Крушевачком позоришту је 28.11.2017. године одржана традиционална манифестација  ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ у организацији Крушевачког позоришта и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Овога пута представили смо стваралаштво Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца и то две његове књиге: књигу поезије НАДА (чији је издавач Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ) и књигу афоризама ПРСТ СУДБИНЕ. О стваралаштву Зорана Јовановића говорио је Љубодраг Обрадовић, а поезију Зорана Јовановића читала је Невена Татић-Карајовић. Тај део програма осмислио је и водио Саша Милитић. У другом делу програма који је водила Светлана Ђурђевић представили су се крушевачки песници:  Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Светлана Ђурђевић, Слађана Бундало, Мира Смиљанић, Ратко Тодосијевић Баћо, Дејан Петровић Кенац, Даница Рајковић, Витомир Станојевић, Зорица Шошић Максимовић, Саша Милетић, Анђела Деспотовић, Иван Милановић, Михајло Ћирковић (афористичар), Бата Костадинов (афористичар), Душица Сојкић, Богдан Јефтић, Драгана Белић, Миленка Весић, Живојин Манојловић, Боривоје Видојковић, Љубодраг Обрадовић… Мира Смиљанић је на крају програма почастила песнике тортом у част свог рођендана. Програм је пратило неубичајено доста публике, што је одличан предзнак да поезија има будућност.

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА
(По мотивима романа-параболе БАЈКА
Добрице Ћосића)

Доћи ће црни човек на белом коњу
и донети слободу свима и за све.

Да ли ја мислим на њих?
Јео сам јабуке са њима
да се у њихове снове настаним,
трезвено, али уплашен, нагло одлучих.
Знам да постоји племе
које једе све јабуке
и слободу воли више од среће.
Знам да сам напустио велики свет
јер је било гнусно с њима живети
и међу њима бити разапет.

Желео сам да истрајем
па сам се потуцао док нисам чуо
да ратују и да упркос крају
мисле само о рају.
Остао сам запањен овим изумом
епохе јер моје племе дуализма
не може да глача облутке реке
и поред толико страве присваја
људску моћ и њиме се храни
као косовски галоврани.

Ако је реч о Анђами,
класику векова и снова,
мора се рачунати на провокације
његовог ума јер је разочарани
бунтовник, наивни романтичар,
који се у часу претвара
у девојачко лице и има све слабости
и вештине као стари лукавац
огрезао у таштине.
Nastavi sa čitanjem “ПОЕМА — МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА — Драгош Павић”

JUGO – Dejan Ivanović

 

JUGO
(Na južnom Jadranu duva od početka jeseni do kraja zime
a na severnom od kraja zime do početka leta)

Talasi juga,
kao starinska muzička fuga.
Ponavljaju se i ponavljaju,
imitiraju glasno jedan drugoga,
za kvintu više za kvartu niže,
pa se udaljavaju, beže
onda opet spajaju da zvuče kompleksno;
Vreme je za ljude bolesno …

Zovu “široko” taj jugo.
Donosi kišu iz Afrike i vlagu.
Vlaga se uvlači u kosti koje bole.
Nebo je mutno, olovno i sve to
zna da potraje dugo,
kao da nikad neće da prestane.
Ljudi se osećaju melanholično, čudno
iskočili bi iz kože da mogu u te dane.

Jedino se oko nogu mota krišom
neko veselo mače, što brzo umače,
spretno pobeže u kuću pred kišom …

Vetrovi, oluje, bure, nepogode su zgode
da se o njima piše, kao prirodnim čudima.
A ja bih voleo lično, iako nisam vetar ni jugo,
nemam tako veliku snagu.
Kad pročitaju pesme, da donesem radost ljudima.

Dejan Ivanović
28.11.2017. Baroševac

DzEZ – Dejan Ivanović

 

DzEZ

Ah, prija u ovaj sat, ko voli
sav taj dzez, svežu improvizaciju
smele varijacije, čistu  intonaciju,
boje tonova, kadence, harmonije.
Akordi milozvučni, kao nasumični,
liče laiku na konfuziju i zbrku.
Al’ kad se pažljivo sluša razume duša.
Onaj ko dušu ima,
raspoznaje mislima rezonantnu poruku.

Protkana maštom, nadahnuta snovima,
jedinstvena, bliska bogovima i ljudima.
Muzika opusti i ponese
u nepoznate dimenzije, daljine,
nepregledna prostranstva,
dislocira kroz vreme,
unutrašnjom svetlošću obasja.
Ilustruje sklad u haosu.
Red u kosmosu …

BURA – Dejan Ivanović

 

BURA
Prijateljima iz Dalmacije

Vitla bura, u ovo doba kao i obično…
Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih,
stare kuće kamenih fasada stoje jednolično,
ćute uspravne, zbijene, čvrste.
Ljudi se zatvorili u njih, u sebe,
u polumrak tupo zure, sede nepomično
puni letargije, iza zatvorenih škura.
Vitla bura.

Podivljalo more uzavrelo, podlo.
Duboko modro,
propinje se i ispravlja naizmenično.
Sunce greje, al’ stidljivo, oprezno.
Čisto nebo iznad crvenih krovova,
bez oblaka, prazno, izgleda porazno.
Sve uzmiče pred vetrom koji hoće da razbije
stakla na prozorima, vrata da izbije iz ragastova.

Talasi u masi, sruče se na oštre hridi.
Rasprše u sitne kapi, poput kiše .
Sinoć vitla bura a ujutro se vidi,
kako more postane neprirodno mirno.
Iznenada kao što dođe, sve postane tiše;
Pomalja se sporo tek beli brod na pučini,
gde se more prozirno i glatko,
čisto posle bure, sa nebom spaja u daljini …

Dejan Ivanović
28.11.2017.god. Baroševac

ЖИВОТ ТЕЧЕ – Драгојло Јовић

 

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

© Драгојло Јовић

 

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 478 479 480 Next