Izdvojeno

Песничка сусретања ПоезијаСРБ – јун 2017.

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу је у сарадњи са Културним центром Крушевац у Пионирском парку 23.06.2017. године одржало свој традиционални поетско-музички програм Песничка сусретања ПоезијаСРБ. У програму су учествовали: чланови удружења „Перо Крушевац“, чланови Чарапанског афористичког клуба ЧАК, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, чланови Певачког етно ансамбла Лазарице, а и други песници. Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПозијаСРБ се на почетку програма похвалио да је Удружење у Јуну објавило три књиге и то: књигу Мирославе Смиљанић из Сталаћа – ДОШЛА САМ ТЕБИ, књигу НАДА Зорана Јовановић из Лесковца и књигу Аријане Хинић из Крушевца – МостАријана! Наравно ових дана у штампу иде и књига Стефана Кнежевића из Крушевца – МИРИС ДУШЕ! Своју поезију говорили су песници: Драган Тодосијевић, Даница Рајковић, Светлана Ђурђевић, Невена Милићевић, Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Радован Стефановић, Мића Живановић, Никола Стојановић, Драгојло Јовић Драгиша Павловић Расински, Живота Трифуновић, Дејан Петровић Кенац, Ратко Тодосијевић Баћо, Љубодраг Обрадовић, Аријана Хинић и Јована Марковић. Афоризме су говорили: Братислав Костадинов, Дејан Ристић, Дејан Андрејић, Дарко Михајловић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Драган Матејић, Ивко Михајловић и Саша Милетић. Погледајте и преслушајте на сајту поезија.срб како је то било…

Чланице Певачког етно ансамбла Лазарице




Љубодаг Обрадовић је показао књигу НАДА – Зорана Јовановића

НАДА

Празна оста кућа мог прадеде
прозоре јој умивају кише,
на тавану попуцале греде
Само трешња још увек мирише.


Огњиште је давно угашено
у оџаку сад се гнезде вране
по дворишту блато расквашено
Само орах болно шири гране.

Под амбаром у осами ћуте
стари јарам и кола теглећа
с њима виле, немарно ћушнуте
Само дуд још олиста с пролећа.

На дувару слике црно-беле
кум, прадеда и стари побратим
успомене давно избледеле
ал’ још увек радо им се вратим.

© Зоран Јовановић


Водитељи: Саша Милетић, Аријана Лола Хинић и Љубодраг Обрадовић



Живорад Милановић Маки, Мића Живановић и Драгиша Павловић Расински
Nastavi sa čitanjem „Песничка сусретања ПоезијаСРБ — јун 2017.“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (3 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +3 (from 3 votes)
Izdvojeno

ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ – Клуб КЦК 16.06.2017. године у 20:00

Преслушајте аудио снимак…

У летњој башти КЦК одржано је 16.06.2017. године поетско-музичко вече ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ. Организатори и релизатори били су: Удружење песника Србије са седиштем у Крушевцу – ПоезијаСРБ, Културни центар Крушевац и Удружења „Перо Крушевац“.

Ево како је водитељка програма Невена Милићевић најавила овај програм. „Добро вече, свима. Хвала вам што присуствујете новом циклусу песничких сусретања у организацији Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, Културног центра Крушевац и Удружења „Перо Крушевац“. Вечерас ћемо представити пет песника, који ће нас својом поезијом увести у нови свет, свет речи, љубави, лепоте, свет уметности. Захваљујући том свету, наша реалност има посебну драж и гледамо је очима уживалаца и заљубљеника у лепо и добро. Захваљујући оваквим људима, са посебном душом истанчаним слухом, јер поезију могу стварати само људи великог срца, ми смо вечерас у прилици да негујемо и хранимо свој дух нематеријалним, лепим, узвишеним – љубављу, песмом и музиком. Програм има поетско-музички карактер, па вас позивам да уживате у дивној поезији и музици. Вечерас се дружимо са: Љубишом – Батом Ђидићем, Мирославом – Мићом Живановићем, Јованом Марковић, Светланом Ђурђевић – Ђурђом и Љубодрагом – Љубом Обрадовићем. Атмосферу ће нарочито улепшати и оркестар Дуце Пејчића са вокалним солистима, као и музичке нумере Радмиле Бајић и Мирослава Миће Живановића. Вече смо осмислили тако да ће у првом кругу сваки песник говорити три своје песме, а између наступа песника слушаћемо по једну музичку нумеру. Након завршеног првог круга, сваки песник говориће по једну песму, а између поезије слушаћемо по две музичке нумере.“

Прочитајте више…

Nastavi sa čitanjem „ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ — Клуб КЦК 16.06.2017. године у 20:00“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

AKO LI TI JAVE – Nena Miljanović

 

„Ako ti jave “ pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ – Драгош Павић

 


ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ

(Сан заборављених предака)

Ко је слушао звуке звона
са две цркве које се надгласавају
ужурбано у победи даљина где је глад
важнија од источњачких зачина.

Оџаци су личили на тучкове,
цигле су се сребриле као сарделе,
чесме су певале са пијаце заборављене.

Над капијом камени светац
истакао кук и мангупски
накривио ореол док се резбарени
пас богу молио.

Гости на непостојећој тврђави
били су достојанствени,
није се знало да ли су људи
или метафоре у сумраку
и освиту зоре.

Онај са шајкачом је прскао
из зарђале посуде као да воду сеје
а пшеница се зрнила по пољани
јер се чежња појавила
и иза друге провиривала.

У оделу ромбоидних закрпа
ка месецу су се очи превртале,
петлове кресте су се појавиле
а испод капа језици лампарали
несувисли у прозодији
за госте у недођији.

Негде је виолина почела
да звучи као гланцање ципела
или чизама пред излазак
у војничка постројења.

Небо се играло са човеколиким облаком.

Када је свиран пицикато на виолини,
нове литре вина су тражили
буљавих очију питајући се
ко ће то да плати кад се куле граде
ал’ знадоше да још није крај баладе.

Он се знојио под дебелим саром,
церекао пред вулгарном шалом,
љушкао у барци под удисајима
у којима су груди нарастале
и пред лепотом простора грцале.

Ситост и пијанство су обезвредили
радост дана узаврелог источњачког
ратног каравана,
само је сељак склонио бербу зарана
а гунгула бљутава тискала се
око ракијског казана
чекајући капи из њега, омађијана.

Да ли је помислио да је то
бекство од брига у лепоту,
да ли је помислио да је злочинац
када се молио алаху у џамији,
а овај што је склонио летину
да ли је бесан измлатио жену
шаком беспримерно, запретио
деци, оцу, сваком.
Када изгуби глас, он се развиче,
освит се градио у нове облике,
расло је све више у облаке,
давао је црквама прилоге
да себе угради у промене
зачуђен од врелине
градоносне године.

Србија поцепала леђа
у ветрометини залеђа
искричавог Дунава који је обузела
злочиначка поплава.

Његова територија није спорна,
у душама облапорна,
све слађе су расле гомиле грађе,
обукао је крваву кошуљу
да сазида тврђаву
а сељак жену свађалицу излемао
јер је псовала њега а не комшију.

Ожалошћени су вриштали
једни на друге, ниси могао
да слушаш од туге
а поглед се камени у стомаку
стежући зубе са мржњом
на дошљаке који дижу кулу
без прекида, јутром и по мраку.

© Драгош Павић

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Девојачке сузе – Ивана Зајић

Имала сам прилике да учим,
Судбина је нешто друго хтела,
Да мислима тешким себе мучим
Док посматрам крвничка недела.

Желела сам да у миру живим,
Да са својим друштвом певам често,
Природној лепоти да се дивим –
Отишла сам ја на друго место.

Док се момци за бој припремали,
Ми смо ноћу тихо сузе лиле,
Гледале смо док су одлазили
И несрећну судбу проклињале.

Ујутру се богу помолимо
Да их увек срећа, радост прате,
Од свег срца снажно пожелимо
Да се брзо нама кући врате.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

PIŠEM TI DUŠO…….Miladinović Sandra Majra

PIŠEM TI DUŠO

Pišem ti dušo
Nemoj patiti
Nemoj moliti
Niti tonuti
I nemoj dati
Da te ubiju
Al’ ni ti sebe
Nemoj ubiti!

Pišem ti srećo
Napij se jednom
Zaboravi na tren
Na svo trnje
I teci voljena
I često kažnjena
Ili od drugih
Ili još crnje….

Pišem ti večnoj
Ne gasi svetlo
Pusti da koji čas
Još s tobom uživam
Zavaraj sebe
Ali i mene
Pa makar bio
Zadnji mi dan!

Miladinović Sandra Majra

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

МОЈА КРИЛА……Миладиновић Сандра Мајра

МОЈА КРИЛА

Моје ласте имају пуне груди бисера
Миришу на таласе и морске дубине
Крила су им весла за плаветни бескрај
У њиховим очима и река се вине…

Понекада сањају да су кишне капи
Стрмоглаво лудују низ околна брда
Па се онда приљубе уз сунчеве зраке
И нагло посведоче да им срце врда…

Срећем стално једну и надам се томе,
Да је моје срце, бурно, радознало,
Изабрала као своје тајно гнездо,
Па му увек шашће и тепа му стално…

Кад ће мени она мени на раме слетети
И међ’ шаке ове да јој крила мазим,
Да је ставим на груди да и она чује,
Како куца моје док је брижно пазим?!

Али она само надлеће над пољем,
И пред ноћ се спусти крај прозора мога,
Па јој певам да је моја душа, моја срећа…
Чекам да се врати, молећ милог Бога!

Кад долази зима тек моја је мука,
Тек осећам боли велике и луде
Јер знам да одлази на југ, али тужна,
Ипак са својима, па ми лакше буде!

И сада када страшно зажегло је Сунце,
Па кад газиш земљом табане ти пече,
Ено је гледа ме враголасто, смело,
Зна та да смо ми једно и да пада вече!

Миладиновић Сандра Мајра

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

U NAPUŠTENOJ RIBARSKOJ KUĆICI – M. Popović

 

Radi tog dana i godišnjeg doba
Palim svijeću u neznan sat
Rastjerao bih strašni blaženi mir
Da zagrlim trenutke
Nevidljive ponoćne materije

Radi tog dana i vremena zemaljskog
Upokojio bih predjele nespokojstva
Da dogledam koračate li još
Kad ždralovi nadlijeću
Masline olovnozelene

U egzistencijalnoj svečanosti
Izlazim u ožujska popodneva
Puna sunca i kasnoga snijega
Ne znam svjetlucaju li
Zvjezdani ornamenti
Vaših astralnih očiju
Žeđaju li nepomičnosti
Vaših sestara koje nisu ljubile

Radi tog dana i gorkih čemrika
U krajoliku na kojemu smo
Iste zvijezde voljeli
Ribarsku odjeću oblačim
Da niz greben skamenjen
Suza i uspomena pusti glas
Kao plimu vaših želja
S kojima smo se rastajali
Kao s nesavladivim gradivom
Dječje logike

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

MOSTOVI OKRUGA POEZIJE – Nena Miljanović

 

Mostovi Okruga Poezije
Između tebe i mene
Na stubovima od stihova
Gradih luk za krhki most
Kojim se prelazi ponor pozne ljubavi
I poverovah u napisano
Kao slepac okatom
Kad kaže da je vetar vidljiv i ljubičast
I da se može uhvatiti jedrima nedara
I zadržati u pesmi
Za disanja posle (iz)disanja

I zar je važno da li je istinita ta moja poezija
Sve dokle njome izmišljam da postojimo
Ako i varam samu sebe
Za utehu mi je
Zar je važno išta
Kad i rađanje
I umiranje
I taj veliki san o velikoj ljubavi
Sve je prevara
I ti i ja
Od stiha do stiha
Samo smo sanjanje dveju senki
Što mostom od slova prelaze ponore jave
U poetskom (ne)postojanju
Dugom koliko život
I praznom kao poetska uteha
Da ljubav ne kasni
I kad zakasni
Kao smrt životu
Prekratkom
Predugom
Bez tebe

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

NAJLEPŠI CVET – Slobodan Jevremović

Na besputnoj livadi miomirisa
gledao sam cveće lepota,
tražio tebe, sav lud od sreće,
koji je tamo najlepši cvet
što pretstavlja onaj tvoj svet,
gde je lepota tebe najlepša,
gde je opojnost tvoja najjača,
cvet meni najdražih boja,
onih tvojih, najmila moja;
pa ipak, u poljima cveća,
tebe mirisne tamo nema,
i mene nije napustila sreća,
jer znam da cveta nigde nema
k’o ti što si, k’o tvoja najlepša duša,
mila moja.

(Bgd, 24. Jun 2017)

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

NEDOVRŠENE PLOVIDBE – M. Popović


Naše riječi prigušuju sjenke
I kakofonija urbanog sivila
Stoga u praznom kupeu zadnjeg vagona
B-o i ja uglavnom šutimo
Fasade se listaju kao ostarjele korice
Nekad pročitanih knjiga i najednom
Ljupki osmijeh prozora briše 
U nama buku
Aroma jutarnje kave kao spokoj
Se primiče s proplancima
Što konačno dohrupiše

Ne opuštam se na vidiku 
Proljetnih razglednica već razmišljam
O prolaznosti ljeta, o rujnu
O krpicama snijega
Što kopne u svibnju

Kao da mi prijatelj B-o čita misli
Kao da... na kotačima naseljavamo 
Morsku valu, kao da iz paralelnog svijeta 
Proviruje grad jadranski
Poput školjke bijel
I podsjeti me na prebrzo listanje godina
Na plaže i jednu Talijanku s Lastova
S alabasterom njegovanih nogu
Bila su to neobuzdana putovanja 
Kao spirale plave vodene
Na pučinama, kao nepotrošiva
Ljepota algi, ozona, soli i joda
Sad mi neke nove putokaze šapuće B-o
Dok maše  s drhtave morske površine
I sa snopom UV zraka oko obrijane glave
Nešto govori što ne razumijem a moja ga
Zagledanost u roman nervira
A ja zapravo isprazno gledam 
Kako se na naslovnici s dodirom sunca
Razlijeva riječ Kundera... i neka jer
Živim se osobama priklanjam, Kundera
Je manje privlačan od prodavačice sladoleda 
Nadohvat sunčeve jare
Tražim oblik Evinog lista, mjerkam je
Bijelu i glatku kao žal 
Oblikovan stoljećima... i ja 
Ne prizivam čuda – tonem
U valove njene kose, u mliječni put 
Mjesečevog srebra što cijelu noć
Lije po svilenoj koži njena sna  
U kojem ne saznah 
Što je pisac K. htio reći 
I kad smo zapravo B-o i ja zašutjeli 
Sred urbanog sivila
U praznom kupeu 
Zadnjeg vagona

Nastavi sa čitanjem „NEDOVRŠENE PLOVIDBE — M. Popović“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

EPIFANIJA – Mirko Popović

 

Onoga časa kad je zazvonio telefon Ana se pojavila na vratima. Ne znam je li neshvatljivo ljupkom pojavom, u haljini izvezenoj krinovima, na neobičan način popunila prostor, ili mi se primicala pokretima koji su, između mene i prozorskog okna zapaljenog sunčevim ljetnim ognjem, graničili sa nestvarnim. Radije bih prihvatio činjenicu da imam do sada nespoznajno zadovoljstvo prisustvovati njenoj besprijekornoj uvježbanosti za neku kazališnu izvedbu.
– Mi se odnekud znamo? – jedva sam izustio ne pomijerajući slušalicu u ruci. Nešto je u meni znalo da neću dobiti odgovor, ali i to da će mi ga sigurno dati trenutak kad iluzija njenog prisustva počne blijedjeti.
– Ne, nikada se ranije nismo sreli, – rekla je sa smiješkom čija je jedna nota jasno demantirala izrčeno. Zagledana u moju figuru salivenu od nepomičnosti dodala je:
– Zašto se ne javiš?  Netko te trebao?
Sunce je gorjelo u prozoru i Ana je ubrzanije disala.
– Halo…? – iz slušalice se kratko izvio Anin glas: – Samo provjeravam jesi li tu jer te već dulje čekam. A dogovorili smo se u pet. Šutio sam jedan trenutak, htio pogledati na sat, ali sam bez svoje volje kliznuo kroz vrijeme i brzinom munje se obreo u jednom od bivših života.
– Oprosti, nešto me zadržalo, objasnit ću ti. Ah, da, hoćeš li biti na onom istom mjestu? A danas je red i za haljinu sa krinovima, zar ne?
Iako je ranije spustila slušalicu, čuo sam odgovor:
– Hoću, pa tamo smo uvijek, odjeveni u nadzemaljsko zadovoljstvo, kako si znao govoriti, najprije bdjeli negdje iza uma, a onda bi se zaputili našim putom, po bijeloj šumskoj svili, tamo gdje si, prije nego što sam otputovala, sreo svoju pokojnu Anu.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ПУТ У ДАМАСК – Елеонора Лутхандер


ПУТ У ДАМАСК

Зашто тражити неки нови начин
како да се убије 80 људи
само да би се ушло у рај

Ја бих одскочила у рај
преко трамбулине у базену
само ради боље конекције
живи и мртви
с места да ми одговоре
на телефонски позив

© Елеонора Лутхандер

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Alo, bre, javi se – Eleonora Luthander

ALO BRE, JAVI SE!

Mogla
bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju

Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu

Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela

Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju

© Eleonora Luthander

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ONDA NA LIVADI SNOVA – Slobodan Jevremović

Dopusti mi
da te prenesem u moj svet snova
na livade cveća, lepog drveća,
na zelene brežuljke polja bosiljaka
i mirisima odenem tvoja sećanja
da svega se setiš dok voliš mene
kad stvarnost ti nova, veoma čudna,
a tela nam budna sa mirisom ruža
i skladno dišu na livadi snova,
mila moja.

I ćuteći meni
ti šapći i reci te glasne reči
najlepših misli iz tvoje duše,
i bole pomeni te koje se ruše,
sumnje moguće, koje te guše,
i sve mi reci, sa hvalom primam,
jer tebe iskrenu hoću da imam
i samo da spavam na jastuku sreće
na rukama tvojih najlepših snova,
mila moja.

Dopusti mi samo
tebe da volim,
onda, na livadi snova,
mila moja.

(Bgd, 22. Jun 2017)

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 467 468 469 Next