BLOG PoezijaSCG

Bila je tako, tako čudna,

Ostavljala nemir u travi…

Nisu joj prilazili oni

Što pred tudjim snovima beže.

Duša joj je bila k’o reka-

Skakala je, padala vedro.

Pred samim ušćem utrča strah:

„O, šta TU sada mene čeka?“

KAŽE

Kaže, ne ujeda i da ne ume mrzeti

Čak se i reč „iskrenost“ usudila pomenuti.

Dokle to dopire njena bezobzirnost?

O Gospode Bože sveti!

Gde se to gubi njena spoznaja sebe?

Pod kakvim to oblacima ona leti?

-

Tolikom neskladu ljudckog bića i realnosti

Do smrti neću prestati da se čudim

A verujem, i kada umrem,

u grobu će se čuditi moje kosti.

Pak Bože mi oprosti . . .

Ti valjda znaš meru . . .

Ti kažnjavaj, nagradjuj i sudi.

Aleksandar Ilić

NE!

Gledam ga pretećim pogledom,

kako bolno lupa.

Na pomen imena njenog,

na samu pomisao o njoj.

Ovo priznanje istine, ljubavi, nemira i svega skupa,

Glave će mi doći, Sergeje prijatelju moj.

-

Popustiti ne smem,

a tako bih rado sebe opet slagao.

Opet bih je zagrlio,

plakao bih joj i ljubio je.

Ubi me moja priroda,

tera me da budem nagao.

Tako bih rado pogazio dostojanstvo

Našao joj opravdanje i zaboravio sve.

Ali NE!

-

Sve do smrti će ta reč biti tvrdjava

podignuta sred grudi

„NE“! Ta reč je dete istine i razuma

Ona je preostalo zrno mog ponosa.

Ta reč ne sme popustiti

pod naletima ove ljubavi lude.

Volim je! Al sve i da umirem

to „NE“ će i tada medju nama da bude.

-

A umirem Sergeje . . .

Iz sveg glasa bih joj viknuo “ VOLIM TE“

Volim,volim . . . a bedna je i ništavna druže moj.

Natoči mi tu čašu, nek ide do djavola sve.

Natoči i obećaj,

Da nikada više nećemo pevati o njoj.

Aleksandar Ilić

Samo ti se čini da prolazi vreme…

Na slikama svojim u duši sam ista.

Ogladalo vara…obmana je stara;

Odlazim, pa dođem

Nikad ne nestanem…

A kada me vetrom Venera privuče

Odahnuću mirno,

Smejati se ljupko;

Van života-život

Ponovno rođenje.

Sapnuću ti tiho-

„opet sam u sebi!“

Zvezda pored zvezde

K’o moj dah u tebi.

ČEMU TA BEZVEZNA PORUKA

Ništa ti nemam reći,

reči tišine odavno progutaše.

Ništa ti nemam reći,

Osim pesme ove,

Koju prvereno nećeš  razumeti.

Za tebe ne postoji ništa

što se naziva naše,

I pre, i danas i posle ,

Samo sebe da voliš ćeš umeti.

-

Ne traži moje „zdravo“

Pa čak ni nemo klimanje glavom

Proćiću kraj tebe

Očiju koje ništa neće otkriti.

Svaka mogućnost i nada su

odavno otplovile Savom.

A šta se u meni zbilo

Takvi ko ti,ne mogu ni naslutiti.

-

Ne podsećaj me da postojiš

Čemu ta bezvezna poruka?

Mrvice savesti nemaš

Ponovo pljuješ u vetar.

Ništa novo!

Ko rodjene ste sestre, ti i bruka

Toneš u svoju tupost

Dublje . . . metar po metar.

-

Žalim te. Samo toliko ću ovoj pesmi reći

Sve drugo sam već rekao,

Upravo njoj jer ti nisi imala sluha

Pesma je moj štit,

Njoj sam pričao o ljubavi, o nesreći . . .

Kako to objasniti . . .

Sebičnom,bezočnom stvoru bez duha.

-

Ništa ti nemam reći,

Nikad me više pitati nemoj.

Odgovori na sva pitanja,

Po stihovima su rasuti.

Sve je odavno proliveno,

Ljubav . . . suze . . .znoj . . .

Moj glas u svome uhu,

budi sigurna,

nikada više nećeš čuti.

Aleksandar Ilić

Požutela slika,
zarđala očeva puška-
sećanja su živa.

Napadao sneg,
kud li ode taj lovac Čeda?
Vučji tragovi.

ТИ НЕ МАРИ……………..

Ти не мари катаклизме,

пошасти свезане у вечери…..

за убрусе грде што стружу

не хај крике, ћутњом их опери…

Ти, висости, не бригај, не,

покрове немаштина у уранке…….

за смотуљке  жара што пеку

не мари, уморном срцу станке……

Ти не трни, о, божанство,

покорице  сладуњавих  зора……

за ‘артије  грубе што ме режу

не дај  к себи оно што не мора….

Ти не дај ни петопарца,

снопљу  грешности у  ватри…..

за  прегаче опасане што секу,

не мари руке, препразне их сатри…

Ти не штеди, о, пресветли,

несаница рите у  магновењу…..

за постеље грубе што ме  цепе

не хај, удри их као по стењу………

Катаклизме, ти не страдај,

грашке  осаме у глуве сате……..

за кошуље пртене што гребу

не мари  Tи, Jа марићу за те…….

9.3.2009.

НАЈСВЕТЛИЈА ТАЧКА

Зборим љубав
најсветлију тачку неба
без које пружене руке нису руке
ни ватра ватра
без које бескрај крај призива
жаром зборим
да и моје стабло према сунцу расте
језиком ватре
и цветним пупољцима збори
из пукотине мене
заљубљеног у живот и људе
и у тебе ватро
због које горим
љубав зборим
и себе не корим
што ме гони пламен
да другујем са птицама и рекама
што ме сунцокрети маме
и у роси се огледам
док се у мени рађа и зри дан
пун црвених ружа
и што не дам тиху ноћ
и блиставу наду
за сан пун анђела и звезда
гласно зборим
најсветију тачку васељене
да и моје стабло свитањем збори
о теби ватро
због које горим

гласно изговорена
снажи ми крила
надом вечитог буђења
блиског чуду
због кога се у галебовом крику
зачиње круг лепоте
а у корену мога бића пламен
којим сунце улази у ноћ белу
и пали чежње
и жари слутње
и распламсава слатке мисли
због којих љубав зборим
и знам да живот није оно што мислимо
да јесте
нити је оно што мислимо да није
и да се тајна у пламену
вечите наде
сунца у мени
и у бескрајном сну крије.

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ

Epitaf zemlji

Promiču vjetrovi duž doline umorne,
tek vrhove listi dotiču daškom.
Tiho … i još tiše,Gacka žubori,
kroz vrleti gorde svojim umirujućim dahom.

Nad dolinom ponosno diže se čelo,
usnulog starca zelenih proplanaka.
Visoko, gore….pod nebeskim svodom,
modar se odsjaj utisnuo podno oblaka.

Kućice male, tek poneko čedo,
staračka ognjišta zjape prazna.
Tišinu para zvižduk sa Zavižnja,
Velebit se nad Jadranom nadvija….

Kap po kap….priroda glasno jeca,
i još jači čuje se udaraca bat.
Rezak zvuk para nebo nad Gackom
u daljini otkucava usahli sat!

Zatvorih oči.
Oslušnuh daljinu koja me budi,
do mene dopire miris davno pokošenog sijena.
Poznat govor-…izgubljeni ljudi….

Pišem poslijednji epitaf zemlji koja me stvori,
Suncu pod kojim se prostre zelenilo Velebitskih proplanaka.
Pišem, a prsti sami riječi u nisku nižu…
Spomen sjećanja na ponosno gaženu Liku!

Ksenija Aleksic

U našoj je „duši“ grešni temelj,

samoživa SVEST ili „MOJE JA“;

Bez njega bi ljudi bili srećni,

gledali okom vernog instikta.

Nažalost,

doći će dan da razum kaže sve,

al’ te reči neće biti važne …

Temelj će biti jadom potopljen,

a razlomljena čula -

nestala.

Nemirno srce

Stojimo u seni našega doma,
zidinama okruženi,
naša tajna sa usana brodi.
Stari djeram odavno ne škripi
usamljeno sunce kupa se u vodi,
a more je sada tako silno,
titraj sunca na talasima plovi,
naša prošlost u sećanju snovi,
uzdisaji bolni a srce nemirno.

Ne verujem više da poštenja ima-

Svet je zao, naopak.

Ne slažeš se?

Ćutiš?

Odlaziš lagano…

A željno bi čuo

Sve laži o kraju -

Bez životnog kraja …

Zatvoriću usta i sklopiti kapke.

Ne razumeš pravu reč

A ni stvarni pogled.

Zaboravljam dan kada sam te srela,

Tišina je moja – besvešću je zovi.

Tvoje misli – tvoja volja!

Moje s neba gromko teku-

Nečije su davno bile-

I još ovu dušu peku…

Kao deca,

crtali smo zanosne ptice

raširenih krila;

Sada kiša otapa boje, a

vetar nosi naše detinjstvo

do nebeskih krošnji…

Subota

Subota
Prošlo je podne…
Oblaci čkilje…
Miriše na sumrak
Martovski dan..
Ispijam kafu…
Gorku i crnu
Živim sa sobom
Umoran…
Subota
Prošlo je podne
Mart, da mart
Trljim oči
Dok pseto laje
Na doksatu…
Zalazi sunce
Kao da kaže
Laku noć
Subota eh