Izdvojeno

ПоезијаСРБ у ПОРТИ – 9. август 2018. године

У четвртак, 9. 8. 2018. године у летњој башти ресторана ПОРТА у Крушевцу, Миличина 2., одржан је поетско-афористичко-музички програм под именом “ПоезијаСРБ у ПОРТИ”. Програм са доста изненађења, осмислили су и водили га: Саша Милетић, Љубодраг Обрадовић и Даница Гвозденовић. За музички део програма одличним староградским песмама побринули су се: Мирослав Мића Живановић, Душан Дуца Пејчић и Радмила Бајић. Афоризме су говорили: Драган Матејић, Братислав Костадинов и Дејан Ристић. Поезијом су вече оплеменили: Љубодраг Обрадовић, Мирослав Живановић, Саша Милетић, Даница Гвозденовић, Светлана Ђурђевић, Ратко Тодосијевић Баћо, Богдан Јефтић, Аријана Хинић, Даница Рајковић, Драган Тодосијевић, Вељко Стамболија, Владан Ристић, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Градимир Карајовић, Боривоје Видојковић и Мирослава Смиљанић, а одломке из својих поетских прича говорили су: Гордана Влаховић и Зорица Шошић-Максимовић. Манифестацију су поздравили и др Раде Биочанин и Милан Марковић Лака. Све у свему било је то још једно одлично поетско-афористичко-музички вече у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Ресторана ПОРТА у одличном амбијенту, са добрим пићем, заносном поезијом, врхунским афоризмима и староградском музиком…

Једно од изненађења које смо најавили била је и песма ВОЛЕО БИХ ДА ДЕТЕ У ТЕБИ Пере Зупца из најновијег Часописа за поезију ПоезијаСРБ број 10, коју је на самом почетку програма прочитала Даница Гвозденовић. Песму можете и Ви есклузивно прочитати u наставку овог текста.

ВОЛЕО БИХ

Вoлeо бих да дете у теби
Никада не одрасте,
Да стариш како стари дрвеће
Стамено и безболно,
А дете у теби да не стари
Јер тако би могла да
Сачуваш наду да вреди
Гледати унапред
И мирно ишчекивати
Јутро
Ткано од неизвесности
И безнађа.

© Перо Зубац

Још слика на Фејсбуку

Ljubav

Nema ništa ljepše od ljubavi,
to te ispuni i napravi od tebe
neku vrstu veličine,
a voljena koja je s tobom
se osjeća bezbedno,i sigurno.

Kad se volite vas dva,
to je do sedma neba,
srce gori duša ti se ojačava,
A ona tebe voli zauvijek.

Zato,ljudi volite se dokle je
ovog svijeta i vijeka,
jer ništa ne možeš napraviti
bez ljubavi.

Ljubav je jedino nešto
kome nema rok trajanja,
i nikako se ne može uništiti.

KUDA SVE NAŠE MLADOSTI IDU – Dejan Ivanović

 

Prijao mi je razgovor sa tim običnim prolaznikom.
Hteo sam da ga pitam ali nisam stigao, bilo je kasno, žurio sam;
I on je žurio, ipak ostadosmo da prozborimo reč il’ dve o poslu,
prazne reči o politici, kladionici, ne stigosmo
da razgovaramo o velikim temama, brzini svetlosti,
senovitim obalama, prolaznim gužvama, ludilu obesne rulje.
Šta njegova sestra studira, da li je završila, da li se udala ?
Gledah onomad prikriven iz senke, dok igra u zanosu,
kako joj mladost još jasno šiba iz svakog pokreta …
Nad budnim i umivenim, blistavim gradom,
širio se dah proleća, poput toplog majčinog krila.
Tandrkanje poslednjeg zadocnelog voza se gubilo u divljini
nakon jednočasovnog pira i opraštanja,
priređenog na skromnoj stanici;
hteo sam još da ga pitam i kuda SVE NAŠE mladosti idu?
Pitanja je zaustavio sivi granitni oblak u mojim mislima
dok se rastajasmo, svako na svoju stranu u slobodu noći.
Da željno prigrlimo samoću, jedino ona nam treba …

Rupa na Kraju Puta

I tako to lagano krene
i tako to lagano podje
kao krtica iz svoga legla
čovjek iz mraka na svjetlost dodje

Pored andjela i samih djavola
sudbina ga za ruku vodi
da li to htio ili ne htio
svako se sa svojim putem rodi

Nečiji put je gusta tama
nečiji opet čarobni sjaj
nečiji kraci, nečiji duži
nečiji širi, nečiji uži
al svaki od njih ima kraj

Uvijek je početak surov i težak
brna ga i vuče niz padinu
i ako je lakše niz brdo ići
čovjek se vere uz planinu

U silnoj želji da sve postigne
mladost mu postane bledja i bledja
al on uporno preklinje boga
da mu podari vjetar u ledja

Tamo negdje od pola puta
čeka ga kaldrma trnjem posuta
kroz gustu maglu jedva se vidi
ogromna rupa na kraju puta

Tada ga nešto niz brdo gurne
pa se kotrlja ko bure prazno
spotiče noge o kajanja pusta
u bolnu prošlost udara snažno

Škripe zglobovi, krckaju kosti
svaki ga pokret ko rana vrijedja
preklinje boga da zaustavi
taj sinli vjetar što duva u ledja

Al dzaba sve molitve klete
ne oprašta nikom sudbina kruta
raširenih ralja spremno ga čeka
duboka rupa na kraju puta

Čovjek se u krug vrti ko muva
nikad se ne zna kada će stati
iz mrklog mraka na svijet dodje
u mrkli mrak opet se vrati

Dar od Boga

Takav dar još Bog nije ostavio,
takvu lepotu koja kao anđeo neki,
ta lepa plava kosa kao da joj je od zlata,
taj njen predivan osmeh vredi 100 puta više,
od svakog bogatstva,
ona liči na kraljicu i to prelepu kraljicu,
koja kad zahoda po mahali,
vrlo ponosito,hrabro,časno
Hvala ti Bože dragi,
što si na ovu kuglu Zemaljsku,
ostavio jedan dar koji se ne može
ničim kupiti.

NEKAD NAD VIRTUELNIM SVETOM – Dejan Ivanović

 

Tmurni su horizonti,
daleko nad referentnim svetom;
Sa trošnog asfalta kiša spira,
zgusnuti prah nestašnih krila.
Prođe još jedan sentimentalan dan
u životu jednostavnih kamufliranih leptira…

Čitav raskomadan,
osobenostima raspojasanog metajezika
u nespojive krhotine ekstremnih krajnosti
bledog ništavila;
Refleksijama bizarnih prizora,
srebrnog ogledala slučajnih podudarnosti …

Kad ljubav nas ništa ne pita, položim ruke;
Kroz smežurane usnule prste,
potiskujem nezadovoljstva.
Izlistavajući kalendar posta
skiciram, život u boji žurnih prolaznika.
Sklanjam u ponore opskurnih, jeftinih slika.

SVETI GRAL (EPISTOLA 8.) – Nena Miljanović

Mogla bih ljubiti bilo koga sad kad me više ne ljubiš
Po nagovoru pohotnog tela
Bez dogovora sa asketskom dušom
Možda bih
Samo da sam ženka zveri ili kurva
Mogla bih iz nagona za parenjem
Uzeti i dati se
Dići se i otići bez kajanja
Mogla bih
Da nisi ti u svakome

Bojim se
Vrisnuću tvoje ime pod drugim
I zariće mi očnjake u vrat iz osvete
I samo će me izranjaviti
(jer ne može me niko ni ubiti do ti )
Ko u pričesni hleb
Zariću zube u sopstveno meso u kom si
Usnama ću te izdajničkim ispiti
Ko Juda Sveti gral
Dušom vernijom od pseće
Poljubiću te poslednjom nevinom mišlju
Pre nego što me raskomada reč preljuba
I pre nego izdahnem jer te izdajem
Izdana od same sebe telom
Koje je izdalo dušu

КЛАСJЕ ЗЛАТНО – Драгојло Јовић

КЛАСЈЕ ЗЛАТНО

Класје златно моје земље родне,
Док ти стабло недозрело њише,
Врана свака на тебе кидише,
И пустоши плодних њива род.

Земља моја најбоље је дала,
Вековима Свету жито даривала,
Сад је дара превршила меру,
Жито жању а кожу нам деру.

И не смета ником мозак православни,
Већ користе шта нам је у глави,
Па са шаком белосветских пара,
Отимају мом роду, благо из недара.

Гледам како пустоше се поља,
Гракћу Вране веселе се плену,
А мени ће срце да препукне,
Плен се носи све у једном смеру.

Осташе нам поља у корову,
Ни од стрна не остаде ишта,
Знам да опет вратиће се Вране,
Кад жито ми носе, крвариће ране.

BILjNA BALADA – Nena Miljanović

 
u traganju za sobom
tražih svoj ženski smisao
medju ljudima i zverovima
i ne nađoh se u rečima i režanjima
među plitkim ljubavima i dubokim strastima
posle tebe
 
isprljana dodirima tela bez dodira duša
vratih se sebi pre svih
i privih na misli o tebi svoju prvobitnu i potonju nevinost
sačuvanu u lekovitim poljima poezije
sa snagom biljke
da i presečena na pola preživim
evo izlistavam
u listovima mojih kniga o tebi
i cvetam cvetajevskim stihovima
sad kad sam ti korov
koji čupaš iz sebe i gaziš
 
i izgažena
neiskorenjena iz ljubavi u sebi
bokorim opojna i opora
cedim iz sebe slatku i gorku reč
isceliteljski svemoćnu
kapljm je po svojim pesmama
kao sok travke koja leči druge
od onog od čega sama bolujem
i umreću
neizlečena

RASPEČAĆENA PESMA ( mojoj Sandri) – Nena Miljanović

 

Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja
Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi
Sa petsto poema o Poslednjem

Ostavljam ti je
Kao ključ kojim ćeš osloboditi sebe samu
Jednom
Kad budeš imala godina koliko ja sada
I ja ne budem više tu ( ni moje oči
Da te vide kao nevinost i kad si sama sebi greh)
Lastavice moja
Tek tada je raspečati
Jer nećeš razumeti pre

Sada
Sudila bi mi kao majci brakolomnici
Tada
Pomilovaćeš me kao ženu
I moje pesme biće pomilovanje tebe
Kad poslednji put budeš (po)grešna
Jer si nekome i sebi sjala poznom ljubavlju
I ugasila se
Ugasila
Kao sada ja

Rođena
Tek tada razlomi pečat moje duše
I pusti da te moje pesme teše
I ljube da prođe gde boli
Kad te više ne bude ljubio Poslednji
Tek kad se oprostiš od žene u sebi i ljubavi
Oprostićeš mi mojih petsto poema (neposvećenih ocu tvom)
Ne čitaj ih
Pre nego što prođeš kroz ovo što ne prolazi
Ni kad prođeš
Kćeri moja
Ženo…

 

TRON – Milovan Petrović

 

 

Kvinna, Lycka, Sunrise, Siluett, Klänning, Beach

 

Želeo sam kad porastem
da postanem lik sa trona,
želeo sam al’ uzalud
na tronu je bila ona.

Želeo sam na vrh stići
i ne biti samo sena,
al’ odavno na vrhu je
lepršala kosa njena.

Želeo sam i gle čuda
i meni se nešto desi,
proviđenje ili sudba
tu kraj nje me odmah smesti.

Želeo sam,… sad ne žalim
tron za mene baš i nije,
zbog te kose ja sam srećan
što na vrhu sad se vije.

Milovan Petrović

PROBUDI SE – Dejan Ivanović

Godinama, šetam istim, prokletim ulicama.
Nesanica; nove cipele ostavljaju tragove poraza.
Prekidnim signalima prebrojivih iteracija
sa tridesetpet koraka i devet petlji,
cirkulišem inteligentnim poljem rigidnog tonusa,
kroz tihim zaboravom potisnuta, loša iskustva …
Motivišući govori skrivaju lukrativna okolišanja.
Otvrdlo srce sputava nesvesno
da prepozna suštu istinu u sjaju bistrih očiju,
humanu ironiju svetkovina, blagoslov hendikepa;
Iskreno i vredno sabirah misli u čežnji za samoobmanom.
Moći su ograničenja hladne vode kojom bih uobličio svet,
kroz domen uzvišene čistote u kristalni cilj tragedije.
Dok bistre oči zagledane duboko u neispitano još vide
a tek kad nema povratka iz bezizlaza, više ne čuju reči
i neda im se prići, samo bi da dožive još jedan bolni tren.

GRUBA PESMA – Nena Miljanović

 

Odlazi
Odlazi od mene
Neću te napisati oprostiva pesmo o njemu
Nećeš me prevariti tim velikim rečima ostavljenih
Da je važno da volim a ne i da sam voljena
I da je nevažno da li sam njegova misao
(kao on moja)
Prva po buđenju i poslednja pred san
Kakva laž gubitnika
Pa ja samo njegovom mišlju i postojim kao žena
I osećam sebe kao ljubav

Ozlojeđena
Danas bih da hulim i napišem najgrublju poemu
U svakom stihu gadno da psujem
Birano otrovnim rečima
Potreban mi je otrov istine (da sam odbačena)
Kao serum kom je prošao rok trajanja
Sa malom verovatnoćom da me spase kao ženu
I velikom
Da me ubije kao pesnikinju

Jesam li išta od toga sada
I postoji li išta
Ili sam izmislila i njega i sebe
I da ga volim
I da me ne voli
Samo da bi me imalo šta boleti
I napisati pesmu

 

*Poslednja pesma* Dragojlo Jović

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Па нек вода носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Јер све  је исто, и лета и зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице градске нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику каменом сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме више и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми  не знају шта је у корену.

Песме моје за весеље нису,
из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи, 
Ал ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

SRCE KOJE NE UMIRE

U večernjim satima pre 19 godina, 23. jula 1999, u polju pored sela Staro Gracko, nedaleko od Lipljana na Kosovu i Metohiji, zverski podmuklo ubijeno je 14 ljudi. Srbski žeteoci su sakupljali žito, ali su mučki ubijeni, a počinioci ostali nekažnjeni.

SRCE KOJE NE UMIRE

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

VUŠKOVIĆ  NIKOLA

Srce ne umire
Kosovo je srce SRBIJE
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 495 496 497 Next