У МИСЛИМА… – Андреја Ђ. Врањеш

 


У  МИСЛИМА

Кад год се сретнем са људима,
далеким од људскости,
уплашим се за судбину лепоте,
стрепим за излазак Сунца,
после се браним сећањем,
пољубим икону Светитеља,
одлутам до почетка радости,
поклоним  времену  пређа,
додирнем у мислима руке Мајке,
гласно заћутим.

ВЕЗА

Унуково детињство,
дединим видом пролазило,
срели се венама,
радошћу волели,
загрљени истином.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60494

ZNALI SMO – M. Popović

 

Znala si
Da otopit će se zanosi 
Da će smijalice ostati usamljene
Na rubovima tvojih usana
Da će opustjeti predjeli
Lastavičjih gnijezda

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60491

Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic

ODBROJAVANJE – Nena Miljanovic

U svemu
U čemu sam ti se nastajala na početku
Nestajem na kraju
Čilim
Iz rumene sumaglice u pet ujutru u junu
Kad se ko život rađa novi dan
I nova želja za mnom te budi
Budan
Ne prizivaš me više iz vrućeg sna
Rasanjenom
Ne tečem ti više krvotokom kao rekom bez dna
Svakom kapatkom
Ne ispijaš me više kišnu
Žedan

Gasim se
U zimskom suncu u tvojim mislima i prsima
Ni kao topline trag
Nema me u hlebu tvom nasušnom i pitanju
Da li je jela moja nezbrinuta daleka
Ne čezneš
Da mi disanje čuješ i glas
Ni rečju
Ne raspinješ me na slatke muke
Ni imenom
Ne zapinjem ti u grlu
I ne sapinjem ti košulju i kožu
Tesnu i vruću
Na misao o meni goloj

Ishlapila
Iz graške tvog ohlađenog muškog znoja
Žena sam koje nema
Trajem
Kao sećanje na sebe samu
U damarima pesama o nama
Koje mi slovo o tebi odbrojavaju vreme
U kom ću biti
Ostati
Nestati

 

COOKIE – Dejan Ivanovic

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

 

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ – Драгојло Јовић

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

 

SRCE KOJE NE UMIRE- Vuškovič Nikola

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

 

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremovič

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

 

SEĆAM SE TOG POLJUBCA – Milutin pločnik

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Dana dam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

 

JELENA – kristijan Ilievski

Lepotice sa sijajućom plavom kosom,
i arapsim kafenim očima
ti što hodas po ulici tako
zanosno i ponosno kao
nikad.

Ti si me okupirala tvojim srcem,
tvojom svetlom lepotom,
i dobrotom.
Gde si sad,
što ne dođeš
do mene i da smo
zajedno uvek.

Gde si sada,
da te ljubim
u te usne rumene,
da ti mazim
tu kosu zlaćanu
Da te grlim toliko,
da te ne ispustim iz ruke.

Što te nema,
što ne dođeš
da se ljubimo
pod svetlom mesečinom
do beskraja.

 

Да сам твоја звезда мала – Даница Рајковић

Да сам твоја звезда мала,
И усидрена снујем на небу плавом,
Да ти пружим осмех златни,
И вечност проведемо шетајући сплавом.

Дрхти ми рука док Бога молим,
Да постанем звезда мала,
Да слетим у трошној кући,
На избледелом раму светлост пала.

Нека бродоломи оду далеко,
И немир напусти твој сан,
Да те будим у свитање зоре,
Док звезде плове у мирисни дан.

Да сам твоја звезда мала
И сваки минут у љубав претворим,
Да погледом отопим лед
И сећање на тебе у срцу створим.

 

NAŠE OČI NOSE NAŠE TAJNE – Jelena Djuraškovič

U srcu se rodi tajna,
srce tajnu poveri očima,
oči je skriju u pogledima.
Naše oči nose naše tajne.

Moje bi oči želele saznati
tajnu tvojih očiju.
Tvoje bi oči želele saznti
tajnu mojih očiju.
Znatiželjne oči krišom se pogledavaju.
Plašljive oči nesigurno strepe
nad svojim tajnama
i pogledima diktiraju
neveselu igru povlačenja.

Ohrabrimo ih.
Dajmo im malo bleska,
malo smeška.
Dajmo im sjaja za naša lica,
zaustavimo ih kad se sretnu,
dok iskreni kao deca
ne izbrbljaju baš sve.

 

БАБА БОРКА – Андреја Ђ. Врањеш

Смерну старицу сањам,
измаштавам детињство,
помало тужан,снен,
по пољу живота лутам,
тражим поглед њен.

Тежину живота је напустила,
руке прекрстила,
године не постоје,
сложила је живота све боје.

Тихо се  искрала,
пољубила ме  нежно,
споменула мајку,
упловила у снове,
отишла у бајку.

Пред њеном лепотом савијало се цвеће,
у грудима становала доброта,
сакрио сам је у срце,
да светли до краја живота.

 

 ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?

Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима.

Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја летим негде на небесима.

Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза,
и подсмехом у свести одзвања.

Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо ноћу,
а ево, свануо је тај дан.

Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам, као псето,
а нисам то хтео, не!

Смисао тражећи, вртесмо се у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом поклањала ми сету.

Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.

Срећу смо желили,
није да нисмо…
Али док смо још у љубави горели,
новчић се већ окретао, глава или писмо?

Исписали смо доста страна,
роман цео који исијава срећу.
Остала ми у срцу понека рана,
да је бришем никад нећу.

Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.

Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир не могу
да уклоним ни у себи сад.

Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.

 

UPAMTI DOBRO – Marina Adanovic

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60489

ПРОТИВРЕЧЈЕ – Дејан Милошевић

Прочитајте више о промоцији књиге ПРОТИВРЕЧЈЕ

ПРОТИВРЕЧЈЕ

I
У изгнанству сета надолази –
… к`о бујица.
Штит недодирљивости пробија.
Тад…
Златни јелек расплете се у часу –
Када бич божји ошине по души
У самотном расејању.

II
Грч и бол на уснама занемелим –
Опомену стежу квргаве шаке.
Касни ли то мој преображај?

III
Можда се некад присетиш мене
И помислиш на моју усамљеност –
О којој сам ти причао.
Дрхтави глас можда одзвања или
Сав трепери у теби.

Помисли,
Можда сам понекад олујни ветар
У твојој коси,
Вејавица – што оставља пахуље на
реверу

Твог капута.
Или грактање јата птица
Које се чудесно свијају
Једна уз другу
Предочавајући олују.

IV
… Један згажени камичак
Под твојом ципелом.
Његов звук
При твом несигурном ходу
То сам ја.

Храпава испуцала кора
Неког записа што оставља
Претњу.
(Бранећи се годинама и годовима) –
Опомена столетног бреста.

V
Једног дана можда будем и опомена
У лику – неком мени сличном.
Некакав пролазник изборан и грбав
У похабаном капуту.

Махање крила птице – може бити мој
дах,

Или одсјај сунца што ствара свилу
Коју ти шаљем као прекривач љубави.

На неком искошеном споменику
иницијали –

(само два уклесана слова)`
Могу бити кањон –
Непремостивост не постоји…

То можда може бити
Моје и твоје противречје.

© Дејан Милошевић

Прочитајте више о промоцији књиге ПРОТИВРЕЧЈЕ

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60481

EPIGRAMI (satirični “reklamni slogani”) – Dejan Ivanović

SLAVA
Dan
kad dolazi Bogdan.

VEČERA
Lignje
ili jagnje?

A
testenine?
Ne.

U ŠETNJU
kancelarija
ubija

POVREĐEN
oporavljen
al’ zaboravljen …

MAČKE
k’o
igračke

NE’Š SE NIKAD UDATI
baba
se zgražava.

GDE?
Tamo;
vidimo se nasamo.

POZDRAV
iz Kenije
od Ksenije

KSENIJA
čemu je slon
sklon?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60477

RASKRIŽJE – M. Popović

U proljeća htjela si
za povorkom godina
za drhtajima iščezlim
U ljeta željela si
snove pustopoljinom
pretvoriti u riječi
U jeseni snivala si
kiše sjećanja i čeznula
za cedrovima
i čamot cijedila
iz gnijezdā pod srcem
U zime bolovala si
listanje gora i šutjela
osmijehe nada

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60473

neznana gradska stanica – M. Popović

njenih dvadeset i pet
u sjećanju u trenu zapne
o tramvajsku škripu –

htjela je u zagrljaju
sa svojim udžbenicima

prijeći ulicu nakon usaglašavanja
sa semaforom

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60469

ANTIKVARNICA – Nena Miljanović

 

Pretrpano mi je sećanje
Kao plesnive podrumske starinarnice
Gde se čuvaju (bez)vrednosti iz boljih dana
U dubinama sebe
Čuvam sitne pojedinosti te ljubavi
Krupno je već zbrisalo vreme
Koje je odbrojalo što je imalo za nas
I stoji zaustavljeno u sećanju
Kao pokvaren sat s kukavicom
I kuka za onim što se ne može vratiti
Sva sam i sama postala kuknjava
I opominju me moje izlizane pesme

-Ne pravi od nas (čak i od skorašnjih) starudije
Zaboravi ga i piši nešto novo
Inače ćeš pobuđati kao ponavljajuća pesnikinja

I evo prebiram po antikvarnici pamćenja
I odvajam što ću baciti u zaborav
Gle samo koliko je tu običnosti i trica
(koje nisu ni za običnu priču o dvoje
a kamo li za veliku pesmu o ljubavi)
Tih običnih i umornih dana bez izliva ljubavi
(samo ćutanja i reči
i samo oči oči oči)
I koliko je noći
U kojima smo ležali mirno i bez žudnje
I samo slušali disanje jedno drugom
I udisali se

Čemu pamtiti “te sitnice što život znače”
(ovo ja ironijom pokušavam da se odbranima od bolne istine)
Sa margina ljubavi i strasti
Odbacujem ih
Zaboraviću
Ili bar početi da lažem u pesmama
Da sam ti makar ritam disanja zaboravila…

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60466

STRADANJE KOZARE-Miroslav Krnjeta

Planino heroja
kućo stradalih mučenika
krv je tekla iz senika
bajonet probadao nedra tvoja,
kad navališe krvoločne zveri vojnika
da satru narod i šumu slobode.

Rosa jutrom krvava
svaka travka pamti stradanja,
svako polje rasutih kosti groblje
svaki šumarak sklonište od klanja.

Krvave ruke crnokošuljaša
popališe ognjišta naša,
ugasiše svetlo zore maljem i sekirama
selima je presudila oštra kama.
smrt dođe ispred praga
bacaše izmučena tela
u blato obora,
hiljade nevinih odvedoše
putem bez povratka
do jasenovca logora.

Ispod opalog jesenjeg lišća
leže majke u zagrljaju nevinih pilića,
plač pored svakog panja
strašni jauci mučenja i klanja.

Pališe,ubijaše,silovaše,
prokleti fašisti,proklete ustaše,
sve jaruge i padine
krvlju zališe đavolje uniforme.

Na zgarištima nema
cvrkuta ptica
nema smeha dece,
samo garava lica ubica
na zemlji gaze krvave barice.

Ponosna mučenice
izdržala si vatre terora,
heroji kozare ostaviše srce
da svane mirna zora.

Ne pobegoše pred zverima
uzvratiše herojskom borbom,
plamti vatra u srcima boraca
puške grme kozaračkim šumama,
do poslednjeg metka
nema braćo begunaca
ili svi pod malj po jamama.

Večni spomenik planino otpora
mati heroja,mučenika grobnica.
Pričaj rode,progovori šumo,
o danima krvavog boja
kako se borila i patila
sa suzama ponosna kozara.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60460

PISAO JE —– Marina Adamović

pisao je o reci
o visokom drvetu pored
o odsjaju Sunca u travi
o kamičku na obali
i još bi puno toga napisao
da kamičak ne bî stena
a
znate
već
kamenolom je neizbe –
– žan
ne daj srcu da narasta
sklono je prasku

kroz samu dušu
eto

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60458

PRIČA — Marina Adamović

IGRAONICA
(Život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…)

Rođena je kristalnoljupkog meseca jula 1975. godine, zabeležene podebljanim ciframa.
Medicinski tehničar je došao da poslovno saopšti njenoj majci kako je dobila devojčicu sitnu, ali zdravu. Majka je bila veoma osetljiva na nedovoljno poznate osobe i mesta boravišta. Zbunjeno je gledala u tog čoveka, zatim u zidove bolničke ćelije. Želela je svoje dete, ali nije znala kako i kada će ga videti.
Beba je ćutala među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita. Ostale su plakale kao dokaz da su žive, a ona se već tada plašila javnih dokazivanja.
Dočekala je trenutak zagrljaja majke, napućila usta, ali nije htela ni gram mleka da isisa. Bilo je dovoljno slušanje otkucaja srca uz koje je provela devet meseci.
Dani su tekli kao hrana i beba je rasla poput oblaka – od snage južnog vetra.
Nakon par meseci, zgrabio ju je veliki kašalj. Majka je mislila da će umreti. Sedela je kraj nje ne odlazeći ni do kupatila. Držala je šolju vode iz koje je malo pila (da se ne bi uspavala), a malo gurala tri prsta i brisala čelo čeda. Čedo nije umrlo.
Onako tiho i lagano, preživelo je okrutnu igru prirode.
Dešavalo se od tada da joj je život visio o koncu još nekoliko puta do polaska u školu. Tada je ojačala i pokušala da sa osmehom deli učionicu sa sličnom decom (iako je imala majčine gene – samo mi poznati i rođeni mogu čuvati leđa)
Međutim, pet godina pre njenog rođenja, čudnog dana pretamnog decembarskog jutra, došao je na svet njen voljeni brat. Majka je bila fizički ugrožena njegovim đavolskim probojem puta, ali, eto, najugroženiji oporavljaju se jačinom srčane volje. Dakle, u kući je imala još nekog svog.
Kako je napunila osam godina, on ju je zagrlio i predložio da se drugačije igraju.
(Da, bato, ja ne mogu bez rođenog.) Bata ju je stavio u krilo i počeo priču o lepim osećajima. Slušala je i kopala po glavi šta treba odgovarati.
“Idemo napolje da beremo cveće?”
“Ne, dušo, ne, možemo i ovde.”
Čekala je i dočekala. Bata joj je uvukao ruku ispod suknjice. Rekao je da se danas tako sva deca igraju. Pogledala je na vrata i htela da istrči, ali on se nasmejao: “stvarno, Sunce, to je divna igra…”
Nije se pomeralla, samo je drhtala. Razmišljala je sasvim nevino: “ako on tako kaže, znači da je tačno.” Sedela je tu gde je postavljena kao verni sluga. Onda su se začula kapija, bata je brzo rekao: “Idi na krevet, mama dolazi s posla. Ne pričaj joj šta smo radili, jednom ćemo je nečim iznenaditi”
Šta je to “nešto”, golicalo joj je aritmični um. Mama je ušla iscrpljena i nervozna.
Počela srđivanje sobe kao po naređenju. Sledilo je postavljanje ručka, sklanjanje i pranje sudova, bez poljupca i razgovora.
Ona je legla ranije nego obično i plakala bez jasnog razloga.
Ovi su se dani ređali u neprekidnom nizu dok jednom majka nije bila toliko tiha da je samo čula kada je skočila na brata, udarila ga najjače, a nju gurnula na pod.
“Mama? Šta je, mama?”
“Ti, idiote, šta to radiš?”
Vrisnula je i shvatila da joj je stomak najtvrđa stena. Nije mogla ni disati, ni pomeriti se. “Gde sam ja? Šta sam? Ovo je, znači, život?”
Posle nekoliko sati, stigao je otac. Video je lom u sobi, jela nema, samo ženu koja plače na jednoj stolici, sina kako krvari na drugoj i nju kako bledi na trećoj.
E, pet minuta kasnije, još jedan udarac za batu.
Pala je sa stolice i srce joj je prepuklo.
Godine su prolazile, učila je sve, volela da piše sastave iz maternjeg. Učitelji, nastavnici, često su ih javno čitali kolegama. Nekada bi grupno plakali. Nije joj bilo jasno zašto.
Mirno bi se vraćala kući i ulazila u sobu gde će biti zaključana do trenutka povratka roditelja sa posla.
Pitate se šta je dalje bilo?
Niko ne zna.
Retko je pričala sa bilo kim. Retko je izlazila sa drugaricama. Kao sasvim odrasla, pretila je muškarcima da će ih ubiti priđu li joj bliže, a sebe je često ranjavala ubodima igli i tankim noževima, prevelikim dozama lekova za smirenje.
Kao po nužnoj zapovesti, sedela bi sama u parkovima i otvarala dnevnik književnosti duše.
Nije bila blage naravi. Samo je izgledala tako. Na slučajne ponude za saradnju, odgovarala bi drsko i proglašavana za čudaka kog se treba kloniti, a kao beba
“ćutala je među drugim bebama i odmah se moglo primetiti da je različita.”
Ne videvši izlaza iz otužne svakodnevice, izvršila je samoubistvo zime prošle godine.
Pred samoubistvo, setila se Jesenjina i sopstvenom je krvlju napisala ovo što ste pročitali.
P.S.
Eto: život je kosmička igraonica, a ona tačkica na nebu što sja i gasi se da bi nas osvestila: zbogom, zbogom, nevini; lepota je samo misao, a stvarnost – mučeničko umiranje praiskonske najpravednije, najiskrenije prirode pra-pra ljudskog bića koje tek gega našim umovima. Gotovo je, gotovo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60455

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ

Зеленим водама ноћу крадем сене,
Сви моји дани су само паучина,
Још сам мераклија на црвена вина,
Мене воле само кучићи и жене.

Осим сна и звезда немам више ништа,
Из ока Гаврана украли ми вече,
Још ме једна рана из младости пече,
И букти ко жар у пепелу огњишта.

Волим месечину, девојке и пиће,
У недрима кријем иње и попиће,
У животу више ништа ми не треба.

Касно сам схватио да се моја вила,
Дању крила испод гаврановог крила,
А ја сам је тражио пред вратима неба.

_____________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60453

BOŽUR – Dragojlo Jović

BOŽUR

Nisu moja polja mala,
Al mi noga dalje hoće,
Tamo gde su ruke pradedova
Zasadile večno voće.

Tamo gde su zemlju svetu
Krvlju svojom natapali
I grobove ostavili
Kao zavet za potomke.

Plaču crkve, manastiri
S krsta zlatna suza sija,
Ka istoku pogled setni,
Čeka vreme dimiskija.

A ono će da se vrati,
Sve na svoje uvek dodje,
Samo treba izdržati ,
Dok zulumćar nekud prodje.

Još su magle niz Kosovo,
I sve „ale“ sada ćute,
Čekajući one sniju
Da Sitnicu opet mute.

Al Kosovo još uvek se seća,
Kad glavama Turskim beše seča,
Kad je Božur sa bojom od krvi,
Krst Lazaru napravio prvi.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60447

HAIKU – Dejan Ivanović

Dosadna kiša
na sivoj crkvi pere
visoke prozore

***
Balkonom jecaj
prastare harmonike
snažno maštanje

***
Sa drevne kule
gledamo u daljini
našu budućnost

***
Kiša prekrila
tek olistalu šumu
tužnim sećanjem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60445

Prokleta je amerika-miško pločić

Veličali smo nemačku,zapad i ameriku
A oni nas sa svih strana
Sa mora i vazduha tuku
Slavili smo čerčila, ruzvelta
I ronalda regana
A njihovi potomci su nad bombardovali
Sedamdeset i osam dana…

Oni su bombardovali naš narod
Bacali bombe na naše kuće
Ubijali našu nevinu decu
Odveli nam zemlju u bespuće…

Kako smeju da rade takve stvari
Ko im daje pravo na to
Šta je sa evropskom unijom
Ujedinjenim nacijama
Zašto ne zaustave prokleti nato…

Prokleta nek je engleska i nemačka
Prokleta nek je i amerika
Zbog njihovih mirovnih misija
Svet je pun tuge i bolnih urlika…

Zbog njih plaču deca celoga sveta
Gde onu prodju cveće ne cveta
Iza njih samo ostaju bol,tuga i jad
Bolest,napuštene kuće, smrt i glad…

Prokleti nek su
I nije greh
I oni su nama uskratili
Pravo na smeh…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60440

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 521 522 523 Next

Load more