BLOG PoezijaSCG

KOLIKO…

Koliko sati,
probdela si noću,
čekajući da svrati,
i odnese samoću.

Koliko nade,
zauvek si izgubila,
dok sanjala si balade,
a nisi ljubila.

Koliko suza si prolila,
sve čekajući sreću.
A još nisi shvatila,
dani ko laste odleću.

Koje tek iluzije,
otišle su u etar.
Tren sadašnji bez vizije,
odneo je vetar.

Koliko vremena do otrežnjenja,
prošlost ne može da se vrati.
Propušteno u životu, život menja!
Ali, to se, tako kasno shvati.

© Ljubodrag Obradović

OPROŠTAJNU PESMU NEĆE ČUTI NIKO,

ZARIĆU JE BOLNO USRED VAŠEG UMA;

RASPROSTRĆU NEBOM GAVRANOVE KRIKE,

OLUJU BEZ VETRA , GROMOVE BEZ SJAJA…

A KADA SE JEDNOM SRETNEMO U PAKLU,

KAJANJE BEZ KRAJA OPROSTITI NEĆU-

DOPUSTIĆU SEBI ĐAVOLSKA ZLODELA-

UGASIĆU SVIMA ZAPALJENU SVEĆU…

Što ste baš mene hteli

Hartijo bela,

zar  ću u tebi samo lepote gledati,

tražiti?
Zar preostade meni samo tobom zaludu

blažiti?

Što si baš mene htela?

Tanani sneže,

zar ću zaklone od lavina u tebi naći,

skrojiti?

Zar meni ostade jedino uz tebe dugu cediti,

bojiti?

Što se baš za mene veže?

Crkvo ledna,

zar ću se samo pred licem tvojim venčavati,

ukopavati?

Zar preosta meni samo kapela tvoja za

ljubav davati?

Što si baš mene žedna?

Papiri beli,

zar ću utehe i nade od vas samo biserovati,

nizati?

Zar ostaste poslednji i prvi mene,praha, iz

bezdana dizati?

Što ste baš mene hteli?

(C) Aleksandra Mladenović

SRCU

Srce beskućničko,

usehle ti grudi!

Srce izdajničko,

sad prokleto budi!

Kad umelo nisi

tući malo tiše;

kad vrištalo ti si,

sve više i više!

Neka svo zanemiš

nečujno da biješ,

i ničem da stremiš,

samo čemer piješ!

Srce razbojničko,

dabogda i stalo!

Srce beskućničko,

sve ti beše malo.

Zar vatrom u sebi

 dušu da ožežeš?

Pokajničko, gde bi?

Zalud sad se stežeš!

Nek’ te nose vrazi,

teški okov srama!

Srce, čemu   zgazi

sve dobro u nama?

Rida duša sveta-

Što ovu golgotu,

izdajico kleta,

dodeli životu?

Kada nisi znalo

da udaraš blago,

sada, jecaj, alo,

za tim što ti  drago!

Glumica sam u čudesnoj bajci,

Ne mogu ti reći sad ni njeno ime.

Pogledaj me nekad i čuj moje reči:

Svakoga je dana-drugačiji tekst,

A svake noći-drugačija scena…

Pristala sam rado na ulogu svoju,

Pristala sam na nju od rodjenja svoga…

Možda ćeš mi reći:

,,to je samo mašta…’’

Ne, nije, znam – nije!

Maštom se tu stiže,

Ali ne ostaje,

Carstvo je ovo što do kraja traje.

Glumica sam u vlastitoj bajci.

Neću ti reći što ne želiš čuti.

Pogledaj me samo i

Shvatićeš čudo-

Lepo je ono što je zamišljeno,

i stvarno ono što je izvan čula,

A mudro samo

što izgleda ludo!

Reći ćeš mi jednog dana:
„i nje nema…nema više…“
Klimnuću ti glavom nemo
Uzdahnuti, možda, trulo,
A biće mi vrlo mučno
Ponavljati „reči bola“
„reči plača“
Jadno, tmurno…
Sad te ima – sutra ne…
Za života ne postojim-
Zašto da nad smrću bdim?
Marina Adamovic

TA

-posvećeno inspiraciji-

Ta, o kojoj se ni reč ne napisa lako,

posta stvarna, nedopevana, iluzija, ta.

Ta, poput konca kroz iglu, provučena, tako,

u potpalublju pijana, počiva, baš ta.

Ta, kojoj se ni tren ne podari rado,

posta vrbovo pruće, savitljiva, ta.

Ta, poput gladnih priviđenja što mori, jado,

u porama orobljena, zamire, baš ta.

Ta, u koju se ni laž ne zaklinje smelo,

posta medonosna, nemerljiva, pučina, ta.

Ta, poput gejzirom u tvorca prokuljalo delo,

u krateru okuražena, prkosi, baš ta.

Ta, kojoj ni sopstvo uniziti ne biva mrsko,

posta hvalospevna, narikača, izdaja , ta.

Ta, poput nitkova u ćeliji, doziva me drsko,

dozrela, u potpaljublju , opojna, baš ta.

(C) Aleksandra Mladenović

Čitala sam stihove jednom divnon stvoru.
Znala sam da govorim sve što stvarno želim.
Odmah mu je čelo uraslo u boru
„Ovde sam da s tobom istinu podelim“.

„Mislim, dušo, da imas baš logiku zdravu“,
izmenjenim pogledom, željan da me gane,
uzbudjeno pokaza prstom moju glavu:
„Stvarno ne znam zašto ne pišeš romane!

O, ne mogu, plašim se šta ću time reći,
duge priče zahtevaju da toneš u mrak,
iz sumornih misli svašta će poteći,
jednom sam pokušala – bio je loš znak.

Vodila sam sećanja u najteže dane
kada sam se pitala :zašto više živim,
padala u ponore gde nikad ne svane,
iz kojih se uspinjem sa očima sivim.

Posle toga danima prićati ne mogu,
niti umem s mirom gledati na ljude,
a ne znam ni kako da se molim Bogu
da me tad ne ostavlja medju bolne, lude.

Prijatelj me shvatio, zagrlio jako:
„Sada mi je jasno što su takvi sami,
i zašto su patili. Nije to tek tako
biti jadi Kafka, Marsel Prust il’ Kami“

Marina

ALTER EGO

Ako želim da pišem, moraću to o nekome koga dobro znam, ili o nečemu što je, na bilo koji način, postojalo u meni, bilo stvarno doživljeno. To znam sigurno. Ne bih mogla izmišljati priče koje bi sadržale nešto“ van mog razuma“. Tako bi bila ostvarena samo (ili uglavnom) estetska vrednost. A ja neću da u mojoj priči ljudii uživaju, da kažu kako je čudna, kako im se dopada zato što je „maštovita“. Hoću da je tokom pisanja još jednom proživim. Samo tako mogu iskreno da je stvorim.

…1…

Sve što je bilo
Prošlošću ne zovi,
A što će biti –
Već u tebi živi

Imala je 11 godina kada je nastavnika biologije pitala: „ Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?“

On se nasmejao, ljubazno je pogledao , ali nije odgovorio.

Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem-kako shvatiti razlog postojanja? U svemu je tražila smisao, vezivala se za svoja opredeljenja, ali nikada joj nije bilo jasno čemu sve to. Obožavala je ljude koji su umeli sebi da odrede cilj, sledila ih, ne plašeći se što je to njihov a ne njen put.

Ali, posle izvesnog vremena, opet bi došla do istog: Šta oni u u tome vide, gde je u svemu njeno mesto…i padala bi duboko. Eksperiment, zvani svest, dovodio ju je do ludila.

Posle mnogo godina počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti…? Eto, imam već 100 godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve posmatra sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja – Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’

Sećala se dobro kako je izgledala sa 11 godina: naivna, malčice avanturistički raspoložena, željna uspeha, ali i preplašena i uznemirena. Ta drhtavica je nikada nije napustila.

Otvarajući dušu sebi, pitala se : ’’ Hoću li ikada doći do nekog odgovora koji će me umiriti ili bar imati nekog ’’Hasana’’ koji će posle svega, svojom rukom napisati : ’’Nisam znao da je bila toliko nesrećna. Mir njenoj napaćenoj duši.’’

…2…

O, I am tired of waiting, I will crie suddenly

Znala je: ne moze i ne zeli da je razume. A njoj je bilo dosta razumljivih reči. Očekivala je od njega, suludo, da može posle toliko godina da se nasmeje i kaže:

(dalje…)

Bilo je divno leto
kada se setih zime,
i one zadnje reči
koja još uvek boli.
Nije je nosio vetar,
nije je prekrio mrak,

Osetih oblake blede,
pune grumenja soli.
Dizali su mi pogled na ispisano ime.
Misli sam skrivala vešto
i gonila ih na leto,
a stihovi su tekli sami-
o begu, strepnji, o tami.
Ugledah opet tebe i ono naše vreme:
sumorno ćutiš i žmuriš
posle još tmurnije priče…
zašto mi dušu kradeš
i vraćaš preteško breme?

Marina

Маслачак и Бела Рада

Бела Рада, стидљивица
испод густих трепавица
сакривала наде трачак
да је спази жут Маслачак.

А то момче жутоглаво
не сме да погледа право
већ искоса, крадомице,
пут ливадске лепотице.

Прође читав месец један,
Наниза се дана ђердан,
и још који минут више-
они се не осмелише.

Маслачак је сад  делија,
Бела Рада заноснија,
кришом гаје жељу сетну,
да се пред крај песме сретну.

Ветар нежни развигорац,
као какав  чудотворац,
случајно и нехотице
споји  две оклевалице.

Заћарлија близу, ближе
Маслачак се  увис диже
долете до Беле Раде -
у наручје њено паде.

Copyright by Zorica Prokopić