СЛУШАМ ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ – Даница Рајковић

Pročitajte kako je bilo na promociji

Слушам твоје ћутање

Надвио се црни облак,
на божанским врховима планина,
урла ветар, крши гране,
а у ћутању муња сине.

Урезао си се у моје срце,
красио си ми сваки дан,
китио ме слатким сновима,
а био је то тренутни сан.

Разишли се путеви наши,
а ти си постао пламен вулкана,
изгубљен у лавиринтима,
а ћутање моје о сновима сања.

На божанским врховима планина,
израсла је стрела љута,
Сунце пустило своје зраке,
а пламен вулкана ћутање гута.

© Даница Рајковић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60703

OČAJ …….. Marina Adamović

Čitam poeziju pesnika
Koji je poginuo posle rata
Sećao se krvi iz nozdrva
Sećao se sivih leševa
Obraćao bogu,
pa ljudima –
Ne veruje nikome
Istina je prva
Sahranjena

Ubila ga posle rata
Golim okom
Bomba
Nevidljiva

Ne plačem
Zašto bih
Kako
Ne osećam ništa
Ne verujem ni ja
Probole me kosti
Mrtvoga
Pesnika

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60791

TAKO – Dejan Ivanović

Mora,
da je od umora
tvoje srce zaspalo.
Nenadano, negde
bačeno zrno
u procep tankih zidova;

Okomile se
teške grane divnih šuma,
proključale opne;
spaljene gromom.
Popustile membrane
pred tromom

bujicom mulja,
sporih, nadolazećih,
pretećih reka …

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60788

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

 

Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,

Што ми мајко рече кад сам дете био,

Ајде устај сине, време ти је поћи,

Сад те живот зове, сан се дуго снио.

Понеси само прамен месечине,

Да по некад,  у ноћи ти светли,

У том Свету белом другачије све је,

Буде те трамваји, не сеоски петли.

Сачувај доброту у дубини душе,

Недај да те пороци и светла уруше,

Кад ти тешко буде, оџака се сети,

Црепуље и сача и наших врлети.

Недај нигде ником нити грам поштења,

Па тамјаном и босиљком у празничне дане,

Даруј душу своју вером прочишћења,

Нек ти срце светли ко на дан крштења.

И низводно сине своју срећу тражи,

У новом смо веку све је више лажи,

На кораку сваком опасност те чека,

Храбро крочи напред, то је за човека.

У грамзивом свету сачувај се сине,

Не дај да ти душу поједу висине,

Са неродних њива хранила те мајка,

Зов Вука у ноћи беше успаванка.

А кад једног дана године те стигну,

Кад опет пожелиш мирис наших брда,

Завичај те, увек радо чека,

Свет призива  дете, а враћа  човека.

Док залазак сунца са свог прага гледаш,

Прелистај сећања и подвуци црту,

Потомцима својим са поносом кажи,

Нек низводно иду, нек се не окрећу,

Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60785

ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић

 

 

Страшан је гнев који ме мори,

сцене узрока ту су на јави,

спутано емоцијама, ипак срце се бори

да потисне свест која живи у страви.

 

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,

позадина жалости је неоправдан грех,

средства су ради циља градила узајамност,

живот у страви само је плаћени цех.

 

Доследан делима не тежим покајању,

савест се бори за осећај кривице,

покорност испитује границу крајњу,

јагње је открило своје право лице.

 

Црви сада једу последице мог гнева,

незадржив бес небираног средства,

реквијем подстиче небо да грми и сева,

док вук тражи оправдање за своја зверства.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60778

RAT-Miroslav Krnjeta

Pepeo utaban u zemlju
krv natopljena u snegu
vojske nemilosrdno živote melju
zgarišta jecaji na svakom bregu.
Duhovi zla pušteni niz vetar
dugovi prošlosti raspaljuju žar,
misliš o borbi,misliš o slavi,
čoveče dolaze vatre dani krvavi.
Umire čovek rađa se zver
kidaš kosti kao besan ker
plivaš u rekama grozota
predaješ srce plamenu rata.
Umireš lagano od strahota
besnu dušu napušta lepota,
osveta ti ruke vodi
sve se na ubijanje svodi.
Mržnja i barut te hrane
usecaš trajne duboke rane,
oružje zamenjuje ljubav
život gasiš kao da je gubav.
Pali,ruši,gazi,
samo hodaš po vatrenoj stazi
garavog lica okupan u krvi
ljudi su ti kao crvi.
Gore vatre gneva pale dostojanstvo
ovde se slavi smrt i ubistvo,
crne vrane rušilačkog rata
vode brata na bajonet brata.
Sive granice bodljikave žice
preklani vratovi izbezumljenih lica
haraju horde besnih ubica,
kolone izbeglica ,gore kuće,
suze patnje tope šareno cveće.
Smrt,glad,tuga,bol,
ne postoji ljudi veće zlo
samo krvavo i spaljeno tlo,
svi su krvoločni,sve je pomahnitalo.
Ne pitaš zašto
gaziš kroz krvavo blato,
ne misliš o sutra
sviću ti garava jurišna jutra.
Krv,razaranje,pljačka,
cilj je ubiti i tačka.
Ne gaji mržnju osvetničkog inata
zagazićeš u zlo strašnog rata.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60766

OKO *Dušan Marković

                                                                                                         O K O   P L A V O  

  • Pod plavim nebom
  • Ispod sunčevih zraka
  • Na poljima mirisnim
  • Od uzrelih šljiva
  • I rumenih jabuka
  • Rođeno si ti oko plavo
  • Rođeno! I živelo sa nama.
  • Vedro nebo i plavo more
  • Raskošje svako i lepotu svu
  • Uporedio sam. . .
  • Uporedio sam sa tobom
  • Oko plavo.
  • Neumorno i brzo
  • Planine i livade
  • Voćnjake i šume
  • Sela, gradove
  • Sokake i kaldrme
  • Krčme, birtije
  • Obišlo si oko.
  • Obišlo ! Ti to sve.
  • Pratilo si sve,
  • Pokrete, želje  i misli moje
  • Čitalo si ti
  • Oko plavo
  • Zrake si zračilo
  • Suze si ronilo
  • A tvoja ćutanja
  • I tvoja suza
  • Rekoše mi sve.
  • O oko gde si sada?
  • Zaviruješ li igde
  • Razume li te iko
  • Zračiš li toplinu
  • Puštaš li suze
  • Jesu li modre kao oko plavo.

__________________________________________________________

Dušan Marković * Kuršumlija

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60763

AFORIZMI *Mihajlo Ćirković – Ćira

  • Olovni vojnici imaju toplije srce jer se bore dečjom maštom;
  • Da li je tajna bolje čuvana ako ima više čuvara;
  • Lutanje bi bilo besciljno ako bi se lutalice samo prestizale, a ne sudarale;
  • Rat je mnoge smrti ulepšao. Krevete je zamenio prirodom;
  • Dobročinstvo se ne meri davanjem, već ostatkom davanja;
  • Da li doživotni zatvorenici treba da čuvaju zatvor od prolaznih čuvara;
  • Teror sudija je anarhija, a teror Zakona demokratija;
  • Najduže traje mozak koji se najviše troši;
  • Priroda je na dobitku ako se osuši kalem a olista pritka;
  • Reč po reč i bi mač, tamo gde mač nije samo reč.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60758

NA MILOST I NEMILOST – Nena Miljanović 

 

Ne ostavljaj me
Ne prepuštaj me meni samoj
Lakoverna kao neiskusna devojčica
I nesigurna kao iskusna žena koju ostavlja mladost
Ne verujem sebi u noćima kao ova
Kad mesec srebro i čežnje u slapovima toči
I posrebri isprepletane breze i jablanove
Učniće mi se da su ljubavnici
I da se grle
Drhtavi na lakom vetru

Drhtava od bola za tobom
Slušaću pesmu slavuja iz šiblja
I plakaću za tvojim glasom
Pesnički osetljiva na ljubavne trilere ponoćnih ptica
Poželeću da mi govoriš sve i svašta
Od nežnosti kao zaljubljeni mladić
Do perverznosti sredovečnog ljubavnika
Ostavljena samoj sebi
Vetra šum ću čuti kao tvoj uzdah ljubavi
Dubok do dna tvoje muškosti

Ako ne budeš tu
I poverujem da si me ostavio sasvim
Poželeću da sam breza jablanu
I ženka slavuju
I ljubav bilo kome
Iz očaja
Biću bilo čija za jednu noć
Ako me ostaviš samu juče
I sutra
I bilo kada
Na milost i nemilost ženi u meni
U noćima kad mesec bludniči sa biljem
Ako me prepustiš zaboravu
Zaboraviću se sa nekim
Ko će te konačno ubiti u meni
I mene u poeziji

Ne ostavljaj me ubici
Meni samoj …

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60753

OTPLOVIŠE OBLACIMA KIŠE – Milovan Petrović

Otploviše oblacima kiše
to su suze davno prolivene
otploviše ko brodovi morem
a tekoše niz obraze njene.

Otploviše ti oblaci beli
plavim nebom ko uklete lađe
puni tuge i čemera njenog
što u bolnom srcu se pronađe.

Otploviše da bi negde stali
i na nekog suze prokapali
gorke suze na jednog čoveka
što učini tako puno greha.

 

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60741

MOŽDA NEKADA

Oprosti mi sliko stara

što ja ne umeh biti prava.

Upitala bih, al ne znam kako

da li ja ovaj život shvatih olako?

Oprostite mi uspomene mnoge,

što su moje misli visoko uzletele,

probala bih , al ne može nikakao

iz ovoga sada u ono lepo tada.

Oprostićeš mi Bože, kad te molim

za moje greške, al ja volim.

U svom sam srcu za tamo nekog

veliku ljubav skrila.

Nataša Gligorijević

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60739

HAIKU – Dejan Ivanović

Zvuk flamenka
se prostire dvoranom –
– zlatni prsti

***
Vrabac oprezno
sleteo na bedro
golom kamenu

***
Hrpa lišća pred
trošnom školskom kapijom
umesto đaka

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60727

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ *Тихомир Јанићијевић

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ

Из ибрика у мрак снови се претачу

Иње пепела на поцепаном сачу

Узалуд тражим из црепуље погачу

Празне колевке по вајатима плачу.

Рањена брда и брдила чаме

Труну трлице текна и кошири

Из сипљивих наћева мемла се шири

Купице и тестије препуне таме.

Троношке без ногу висе испод стреје

И ћорави фењер обешен о греду

Плачу мртве пчеле у јаворцу меду.

Из тамнице срца црна зима веје

Где су оне черге губери ирами

Боже зар сам још жив у оваквој тами.


***Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

 

 


 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60720

KASNO SHVATIMO-Miroslav Krnjeta

Dođe vreme kada dragulji
izgube vrednosti
Kada zlato izgubi sjaj,
ne vrede više smicalice pakosti
čovek shvati da ima kraj.

Blago više nije vrednost
gleda novim očima
gubi mladost dolazi starost
duboko razmišlja noćima.

Dao bi blago sav imetak
da osetiš kako žubori potok,
ceo dan bi proveo u šumi
a ne u raskošnoj licemernoj glumi.

Ali nemaš više srca
izgubio si plamen života,
prodao si dušu zbog novca
izgubio osećanja
napustila te lepota.

Dobri čoveče šta si čekao
da bi se dobro opekao,
pa si shvatio
koliku lepotu života si skratio.

Zamišljaš društvo na reci pecaš
za mladosti gorko jecaš,
sada vidiš na drveću ptice
kada nemaš više zlatno lice.

Diviš se lepoj mesečini
gledaš zvezdano nebo
shvataš mudre vrednosti,
davno si to trebo.

Trenutak kad srce jedva diše
od poljubaca ispod letnje kiše,
bosi držali se za ruke
samo za ljubav znali
a ne za laži i muke.

Čovek shvati šta je sjaj
kad mu dođe starost,bolest ili kraj,
ostaje mu samo da žali
jer novi život ne može da upali.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60711

Остаци надахнућа – Петар Савић

 

Сакрила се муза моја,

надахнућа више немам,

појави се строфа која,

ал’ онда опет почнем да дремам.

 

Сетим се те пролећне ноћи

кад смо лежали заједно на крову,

надах се ноћ та неће проћи,

осећања почеше да навиру и зову.

 

Бајковито је и чаробно било

чак и небо без расутих звезда,

она ми тад нежно седе у крило

као птић што остаде без гнезда.

 

Пожелех да чувам је од окрутности света,

да будем јој веза између јаве и сна,

помогнем да престане по ивици да шета,

ако ипак падне да дигнем је са дна.

 

Али она рече већ исте те ноћи,

не жели део мојих песама бити,

иако нешто осећамо то ће проћи,

на неко време жели се скрити.

 

И ја сам се сакрио и тумарам сам,

али она је и даље у песмама мојим.

Опет ми је ноћ заменила дан

ал’ док о њој пишем још увек постојим.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60707

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 524 525 526 Next

Load more