НОВОГОДИШЊА ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ

Традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ, овога пута НОВОГОДИШЊА одржана су у понедељак 17. децембра 2018. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту. Било је то још једно изузетно вече уз одличну поезију, прави хумор и изузетну музику… Програм су уредили и водили: Мирослав Живановић, Аријана Хинић и Љубодраг Обрадовић. На сусретањима се чула поезија Марине Адамовић из Ниша која је званично члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са чланском картом број 1, као и поезија Томислава Милетића и Миљојка Милојевића – преминулих чланова. У програму су учествовали и говорили своју поезију: Љубодраг Обрадовић, Мирослав Мића Живановић, Аријана Хинић, Горан Минић, Драган Тодосијевић, Данијела Булатовић, Дејан Петровић Кенац, Градимир Карајовић, Богдан Јевтић, Дејан Милошевић, Миленка Весић, Живојин Манојловић, Оливера Дуњић, Весна Михајловић, Олга Раденковић, Мишко Плочић, Мирко Стојадиновић, Драгослав Мирковић, а своје афоризме говорили су Драган Матејић и Михајло Ћирковић. За музички тренутак постарили су се Марија Вујић на клавиру и Мирослав Мића Живановић.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59109

SIDRO – Spomenka Denda Hamović

Treperiš mi kroz nesan
Svetliš u nežnosti
Skrivenih želja
Smešiš se

Čuješ li čežnjive note
Kad peva nemo srce
A snohvatica
Budi tren

Rujnih slika leti pepeo
Mlad sjaj oka plamti
Plešemo žudno
Kao nekad

Traješ u duši kao bajka
Kormilo i plovidba
Sidro u burama
Moja Tajno.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59107

Tanja

Voleo sam njene poljupce
Voleo sam njena milovanja
Voleću uvek proleće
Jer ljubila me onda jedna Tanja…

Voleo sam reke i mora
Iako plivat nisam znao
Sve svoje želje i snove
Sve sam ih Tanji dao…

U proleće ja na moru
Ljubio sam usne njene
Svojim slatkim usnicama
Ljubila je i ona mene

S njom sam brao ljubičice
Volela je mnogo cveće
Dala mi je svoju ljubav
Zaboravit je srce neće…

Ljubili smo se ispod palme
Ona nam je bila hlad
Volela je da zapleše
Kad je bio mesec mlad…

Al nestali su naši snovi
Kap duga posle kiše
Videle je moje oči
Nisu nikad,nikad više…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59105

Imala je plave oči

Imala je plave oči
Sjale su u noći
Imala je pogled mio
O,kako sam zaljubljen bio…

Imala je kožu kao svila
Oči je u kosi krila
Imala je nežan ten, beo
O, kako sam je voleo

Imala je nežan, mekan glas
Vitak,zgodan stas
Imala jš kosu crnu
O,kako sam voleo nju…

Imala je duge noge
Mamila je uzdahe mnoge
Molila me u snu
Da volim samo nju…

Imala je dugu kosu
I mindjušu u nosu
Imala je vreo dodir,kao žar
O,kakav smo bili par…

Al sreća kratka beše
Nju njeni negde odveše
Video je više nisam
I zauvek ostah sam…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59101

NEMIR ZBOG TIHOMIRA -Jelena Đurašković

Iako se zoveš Tihomir,
u mome si srcu izazvao nemir.
I nisam mogla tek tako pored tebe proći,
mili moj.
Zaustavila sam se da ti još jednom poklonim
tužni pogled svoj,
da te još jednom vidim toliko te željna,
samo još jednom blizina tvoja
da postane stvarna.

Stajala sam i ćuteći nemo
gledala te očima prepunim sete,
a srce je tužilo bolno,
je ni pogledao ti nisi mene..
Šta vredi jedna kap u moru kapi?
Nit je vidiš,
nit je osećaš,
nit znaš da postoji,
te i ja, jedna devojka u moru devojaka oko tebe.
Ti me ne vidiš ni onda kad me vidiš,
a ja te vidim i onda kad te ne vidim.

Ti ne znaš za moju ljubav,
što odavna za tebe gori,
ljubav s kojom se srce moje
već dugo bez uspeha bori.
I sve bi bilo bolje
da te videla nisam,
jer svaki susret s tobom
donosi samo bol
i vređa rane stare,
rane nemara tvog.
Sama sam s mišlju na tebe.
U srcu mi vlada nemir
zbog tebe Tihomire.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59095

ZIMA – Jelena Đurašković

Bijela zima juri, žuri,
da nam bijelu dob pokloni.
Otjerala zima laste,
ogoljela grane,
prosula nam pahuljice
na malene glavice.
Novu radost najmlađima
poklonila bijela zima.
Grudajmo se djeco draga,
Zima nas je darovala.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59093

Mislim na nju

Jesen je došla na prag
Na grani miriše dunja
Godine su mnoge prošle
Al bez nje ne mogu ja…

Godine su prošle mnoge
I vreme čini svoje
Al ja još ne mogu da prebolim
Jedino zlato moje…

Ostale su samo sene
Iza nas, i uspomene
Dal se i ona nekad seti
Dal pomisli na mene…

Ostala je jedna pesma
Da mi ovu tugu leči
Al srce je i dalje voli
A tu ne pomažu reči…

Sanjam da joj crnu kosu mrsim
Da joj usne ljubim ispod dunja
Al onda vidim da je nema
I probudim se iz sna…

Čuvaću na svom jastuku
Ovu prvu jesenju dunju
Da me još dugo, dugo
Podseća na nju…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59091

U malenoj kafani

U malenoj kafani sedim sam za stolom
Uz čašu vina i sa svojim bolom
Al ne mogu više suze da krijem
Umesto vina sada njih pijem…

I dok tužan ispijam čašu
Svaki gutljaj dajem za ljubav našu
I dok se sve više pijan gubim
Umesto tebe ja čašu ljubim…

Dok pijan patim od tuge i bola
Društvo mi pravi caša sa stola
A najlepše društvo ti si mi bila
Zašto si me ostavila…

Zbog tebe ja sad u kafani provodim noći
Da živim bez tebe, znam neću moći
Zbog tebe mi duša srce slama
Šta je to bilo sa nama…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59089

ЧАРОЛИЈА – Споменка Денда Хамовић

Обавићу те сунчаним влатима
И посути чаробним прахом
Узети за руку, наредити:
Пођи са мном!
Затвори очи, залутај
У лет, мој мирис, стегни ме
Снажно за прсте, и око струка
Док ритам ври крви невидљиви
Стопићемо снохватице наше
Слутим мисао: Врати ме!
Али немој, опусти се
Вратићеш се
Ако будеш желео
Слободан као лептир
Бодар и занесен звездама
Бистрим од сања остварених
Брусити осећањем тихо желим
Твоје хриди, и после чари
Слада месечевог вина
Тонућемо пјано
У плес капи истине
Жудне румене рукавце
Вајати ружу, увенути неће
Горећемо, у мирису трајаћемо.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59081

ODLAZIM – Jelena Đurašković

Sa perona kreće vlak
i rastavlja naše ruke
iz stiska za rastanak.
Odlazim.
Ostaješ.
Srce se steže, oči suze
i već te nema.
Daljina te uze.

Vlak me vozi u drugi kraj
gdje lika tvoga biti neće,
ni lika tvoga,
ni za mene sreće.

Odlazim tužna s mišlju na tebe,
bez utjehe i nade u viđenje skoro,
a vrijema k’o da stoji,
prolazit će tako sporo.

Trebat će čekati dugo
da nas vrijeme ponovo spoji
i vrati one dane,
što bijehu moji i tvoji.

To neće biti lako,
osjećam već sada,
dok u mome srcu
bolna čežnja vlada.
Ipak, ne napušta me nada.

Vlak me vozi negdje daleko,
u kraj čekanja,
gdje će ljubav postati
patnja golema.

Ostaju zamnom trenutci sreće.
Dal’će se ponovo vratiti?
Ne, ne može biti da neće.
Ne napušta me nada.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59076

Otišla je tiho

Pisao dam joj pisma
I govorio joj da je volim
Tad ni sanjao nisam da nikad
Neću uspeti da je prebolim…

Bila je moje sve
Moja želja i moj san
Dao sam joj sve što sam mogao
Nebo, zvezde, noć i dan…

Otišla je tiho
Kao što se i pojavila
Kao da je nije ni bilo
Kao da nije moja bila…

Ne znam gde je bila
I ne znam s kim je
Znam samo da je i otišla
I da moja više nije…

Ne verujem da ću je ikada više videti
I ne verujem da će mi ikada više doći
Ali ja nikad neću zaboraviti
Našu ljubav i naše noći…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59073

Zidovi moji

Zidovi moji znaju svaku tajnu moju
I znaju koliko te volim ja
Možda će ti oni jednom reći
Da si moja ljubav i sreća sva…

Zidovi moji znaju sve o nama
Ali svaku tajnu čuvaju u sebi
Znaju o svakom tajnom poljupci našem
Koliko si ti poljubaca dala meni
A koliko ja tebi…

Znaju i za svaku našu svadju
I za svaku reč pogrešno izrečenu
Znaju i za način na koji smo se mirili
I za svaku moju pesmu tebi posvećenu…

Zmaju i to fa si otišla
Njih nibe lako prevariti
I da znaš, da svaku našu tajnu
Znaju i zidovi, a ne samo ja i ti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59067

АЛХАМБРА УМА – Андреја Ђ. Врањеш

АЛХАМБРА УМА

Чекао сам је између плима,
светлости и таме,
у дворишту јутра, почетку новог надања,
слободну лепотом, Алхамбру ума.

Чекао је на раскрсницама ,
нејасних сећања, кад се збрајају туге,
кад се верује само завршеним  годинама.
Чекао је  на вратима сна,најлепшег чуђења,
на узвисју вере, извору  тишине.

Испод ветрова
купола жеља,
Никада се нисмо дотакли осим временом,
нисам хтео да јој се јавим изгледом,
сјаји у  поезији,
као непоновљива мисао.

© Андреја Ђ. Врањеш

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59065

DIPLOMIRALA JE -Jelena Đurašković

Devojko lepa, draga, mila…,
vredna, uporna, sila si bila.
Do sada je lik tvoj krasio osmeh
zlata vredan,
a sad mu tvoj veliki uspeh ukras još jedan,
divljenja vredan.

Ostani dobra, ali ne i skromna.
Skromnost za tebe nije vrlina.
Za tebe nije samo dolina,
već breg, brdo, pa planina.

Uvek svoj podvig imaj na umu
i s pravom sebi i drugima kaži:
“Nikom i nikad dozvoliti neću
da mi ga omalovaži.
Svoje dalje korake uskladiću s njime.
Postaću ime,
ime svoga zvanja,
ime znanja, vredno poštovanja.”

Odavno se zna da je znanje moć,
sunce što u obasjan dan
pretvara mrklu noć.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59061

Slike – Miro Beribaka

Slike…

Mnoge sam ja lokve putem preplivao
mnogi su me “kameni” spotakli
i mnogim sam rukama pruženim vjerovao
da ne bih znao
da će ih biti još…
Mnogi su mi vjetrovi dah oduzimali
mnoga su me sunca zaslijepila
i mnoge mi se Sirenom činile
da ne bih znao
da će ih biti još…

I mnogo je vode Vrelom Bosne “izvrelilo”
iz poraza… vodom s Vrela lice sam umivao
ne bil voda suze odnijela
da im se ne raduju ruke kojima sam pruženim vjerovao…

Mnoge su se magle uz Igman dizale
moje oči širom otvarale da bih za maglama gledao
otvorenih očiju nova sunca željno čekao
da me iznova zaslijepe…

Ja još uvijek otvaram oči, ćutim i gledam
kako se magle iznova dižu uz nepoznatu planinu
i odnose nezvanike koje su mi u san dolazili
da mi ukradu slike dječaka prašnjavih nogu od loptanja,
onog mladića veselih očiju i raščupane kose
kome su se mnoge Sirenom činile
da mi ukradu slike kuće
oca i majke dok mi mašu ‘sred avlije…

I svaki put me nezvanici iznenade istim riječima
govore mi da zaboravim da je slika ikada i bilo…
i da ih nikada više biti neće…

Ja samo ćutim
stišćem zube i čekam jutro…
da magle odnesu nezvanike uz nepoznatu planinu
pa da mogu da okrenem lice ka vjetru
da me iznova… bez daha ostavi…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59058

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 505 506 507 Next

Load more