Izdvojeno

ЦРВЕНО ИЛИ ЦРНО – Љубодраг Обрадовић

 

ЦРВЕНО ИЛИ ЦРНО

Јовану Дашићу

Ново је доба,
све се тако брзо мења!
Зашто и ти полетео не би?
Тај рулет, црвено или црно,
окреће се и у теби.

Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.

Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?

Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.

Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!

Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.

Обуј чизме црне,
обуци кожно одело
и кад ти срце утрне,
гас стисни смело.

Harley Davidson Cosmic Starship
нек се пропне,
провалије нек избледе.
Судбину кроте они,
који своје срце следе.

Окрени се око себе:
Са сновима пустим
живот ти у тачку измиче.
Зато смело у будућност крени…
Спокој кад жудиш,
друго те и не дотиче.

Нека ти девојка руке око паса обавије,
додир дојки нек’ ти страст пробуди.
Да са њом љубав откријеш,
одјезди у космос, далеко од људи.

Да се осетиш величанствено,
у пустињи нађеш своје зрно!
Црно или црвено,
црвено или црно?…

© Љубодраг Обрадовић

 

Izdvojeno

МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2017. – Конкурс за поезију и слику о Морави

 Вукова задужбина, Бела Вода и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБКрушевац у сардњи са КУД-ом Ратко Јовановић и МЗ Бела Вода, 01.08.2017. године р а с п и с у ј у:

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА ПОЕЗИЈУ О МОРАВИ
и
МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА УМЕТНИЧКУ СЛИКУ И ДОКУМЕНТАРНУ И УМЕТНИЧКУ ФОТОГРАФИЈУ О МОРАВИ
  • МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА ПОЕЗИЈУ О МОРАВИ
  • Тема конкурса је поезија која лепоте и духовне вредности МОРАВЕ (Западне, Јужне и Велике) проноси широм света и одражава жељу њених врбака, топољака и свих житеља на њеним обалама да слобода, мир и љубав владају Србијом.
  • За учешће на конкурсу сваки песник може послати по једну песму са овом темом.
  • Песме потписати пуним именом и презименом, а потребно је том приликом доставити и кратку биографију са основним подацима о себи и фотографију аутора.
  • Све песме које одабере стручни жири биће објављени у часопису за поезију „ПоезијаСРБ“ и часопису „МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК“ који ће Вукова задужбина и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ објавити до 15.09.2018. године уз подршку Града Крушевца.
  • Вашу поезију можете слати до 31. августа 2017. године и то обавезно у електронској форми:

У електронској форми
u wordu (doc) или odt формату на мејл: morava@poezija.rs

Сви песници учешћем на конкуру и слањем својих радова на мејл и адресу Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ прихватају да се њихова поезија може објавити у часопису „МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК“ и часопису за поезију – „ПоезијаСРБ“ без надокнаде за ауторска права.

За најбоље песме, односно песнике који су те песме написали обезбеђене су пригодне награде и то:

  • за прво место – диплома, 5 књига и наступ на манифестацији МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у септембру 2017. године на скели у Белој Води
  • за друго место – диплома и 3 књиге
  • за треће место – диплома и 1 књига

Прочитајте текст конкурса до краја…

 

ISTINA PRAŠNJAVIH PUTEVA – Slobodan Jevremović

Na tim lepotama dodira duše
snili smo sneni i budni najnaše snove
tih dana, noći, minuta uzdaha
a dani posle otvarali vidike
cvetnih livada, mirisne planine,
uz otiske naše po prašini puteva
i šetnji nas, nasmejanih i željnih duša,
ljudi iz davnih odbačenih ponora boli,
ponosnih da znaju da najzad se voli,
onih miomirisnih dana jula.

Na toj smo istini snivali snove,
kraj livada otkosa otkrili nove
reči o nama su postale znane,
otvorili srca na vetru planine
onom što miluje sreću nam duša
i lagano briše otiske naše
na istini naših prašnjavih puteva
pa zove nas opet da snivamo tamo
one istine iskazanih tajni
odavnih o nama, sadašnjih za nas,
mila moja…

Istina naših prašnjavih puteva
i sada i opet, čeka na nas…

(Bgd, 20. avg.2017)

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ?…..Мајра

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ?

Има ли љубави тамо,
где не мирише ни цвеће,
и где је заборав пао,
на реке, поља и дрвеће…?

Има ли љубави тамо,
дал’цену има баш свако,
и дал’ су птице смеле
морале да напусте јато?

Има ли љубави још,
где бачено је сидро,
чији су преци давно,
лечени на острву Видо?

Има ли љубави још,
док Плава гробница дише,
и док се море мрешка…
Шта ли нам судбина пише?

Има ли наде за бајку,
где последњи држи се час,
и камен на место јастука,
жуља сву ноћ много нас!

Има ли љубави још,
ко ли јој љуби скуте,
дал лепа слика се смеје?
Santa Maria della Salute!

Миладиновић Сандра МАЈРА

ПОНИЗНИ СЛУГА……Мајра

ПОНИЗНИ СЛУГА

Понизни слуга сам љубави голе
што мноме живи и када патим,
и када молим прошлост да оде,
да не застаје и да не сврати…

Остајем доследна очију тужних,
док сузе капљу болне до крви,
за њене скуте се увек држим,
и тако успем сумњу да смрвим…

Нек мисле сенке да ја посрћем,
ова их душа на двобој изазива,
Пламени Феникс у зору рађа се,
и златни плашт се пољем разлива…

Мајра

SHVATI….Majra

SHVATI!!!

Bez slomljenog srca šta si,
bez slomljenog srca ko si,
bez slomljenog srca kud bi,
ne zna duša da poljubi..?!

Bez hiljadu suza ništa,
bez hiljadu suza nikom,
bez hiljadu suza jesi,
prazan papir što se smeši?

Bez novog početka kud bi,
bez novog početka znaš li,
bez novog početka ti mreš,
ni da voliš ti ne umeš?!

MiladinovIć Sandra Majra

VRATIĆEMO SE – Slobodan Jevremović

Vratićemo se opet tamo
da sanjamo nedosanjane snove,
da ljubeći tražimo nesaznane istine,
da ćutimo glasne nerečene želje,
i smehom lečimo sve duboke boli
i osećaje ispoljimo naše, lepe i uvek nove,
večne pratioce iskrenih dodira duša,
i onda, i sada, i sutra…

Vratićemo se opet tamo
da ponovo osetimo osećaje duše
što ljubav se zove,
mila moja…

Vratićemo se opet,
ja znam…

(Bgd, 18.avg.2017)

ISTINA U ZAPEĆKU – milka vukic v.

.
Otvori um svoje memorije,
Procesljaj sve prošle godine…
Bez predrasuda i primisli
S Bogom sve osvesti.
.
Ima gnoja s obje strane
Nejednake su im gromade…
Tvoje prelaze prozore….
Odbaci si zlobno gomilanje.
.
Možeš li sebi sebe objasniti…
Bogu u lice pogledati…
Dobiveno i davano se ne prepoznaje…
Istina u zapećku istine – traži svitanje.

ČUDNA VREMENA – milka vukic v.

.
Svašta se dešava
Raznim ljudima…
Djavole su ugostili
Bez blagodati ostali.
Mozak i um ne koriste
Ego se sam promovise…
Vredjaju… a zašto neznaju…
Bolesne pomisli stancaju,
Ugroženi im predrasudni osjećaji,
Pronicu i u mrak neznani….
Tamne su im nutrine,
Nedozvole suncu da ih dodirne,
Plaše se svoje sjene
Dok neboderima čupaju korjenje…
.
Ova vremena su čudna
Ali sve se zna…
Božje oko svakog gleda.

DODIRI DUŠE – Slobodan Jevremović

Onda
kada su nam dani bili
najduži od neke najduže godine,
u ćutanju čuli odjeke glasne planine,
snivali smehom budni, snivali radosno sneni,
budjeni cvrkutom zova malene senice,
pokriveni željama onih lepota
i traženja opet nadjenih mesta
gde su nam tajne ponekad bile
nestalo izgubljene ali sa nadom nekom
da se jednom ponovo nadju,
sa nama, zajedno, kod onih ćutanja,
iskrene ljubavi i glasnih šapata,
i snova onih najviše naših,
tamo, sećaš se,
to su nam bili i opet će biti,
pravi i iskreni,
dodiri duše…

(Bgd, 15. avg.2017)

ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ…..Миладиновић Сандра Мајра

ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ

Волела сам једном давно,
све од реда безрезервно,
инстиктивно,осећајно,
унакрс и паралелно…
Волела сам све од срца,
из дна душе као дете,
и дуго је потрајало,
то од главе па до пете…

Волела сам једном чисто,
невино ко зрачак јутра,
што се роси удварао,
од данас па све до сутра..
И крв је ко брза река,
упорна ко лава пекла,
грлила сам тако топло,
суза би од среће текла!

Волела сам ја уз смешак,
и наивни поглед ока,
као јање лаковерно,
испред вука за по скока,
и још више.. свесна нисам
била чари своје игре,
колико је само пута
спасила ме попут чигре!

Волела сам трчећ’ травом,
гурајући руком грање,
певајући са птицама,
сањајући Поморавље..
Испод камена шаптала,
и кришом се Богу клела,
волела сам без питања…
Кад бих тако сада смела?!

Сада волим другачије,
наизглед је исто само,
сада волим грлатије,
враголасто и потајно…
И сакривам све осмехе,
јер би сумњу пробудили,
сада волим својегалаво,
јер би љубав ми убили!

Сад се кријем попут ветра,
иза сенки, испод снега,
и постајем загонетна,
као благо испод брега…
Сада волим као талас,
са Месецом шапћем тихо,
и надам се да ће неко
волети ме као “нико“!

Миладиновић Сандра Мајра

SLAMALE SU OVO SRCE – Milovan Petrović

Slamale su ovo srce
Vere, Ane, Marijane,
al’ su ipak ukrasile
u mladosti moje dane.

Ja ne žalim zbog tog bola,
što raniše tada mene,
ostale su u sećanju
samo lepe uspomene.

Kad mi teško nekad bude
kad proklinjem svoje dane,
osmeh mi se opet vrati
jer se setim Marijane.

Nekad mi se opet desi
da rešenja pravog nemam,
tad odlutam u mislima
iz mladosti Veru snevam.

Ana meni dobro dođe
kad zalutam i kad patim,
nje se setim nasmejane
pa se opet sebi vratim.

I druge mi tu pomognu
posle moje pedesete
kad god mi je tako teško
na lepe me dane sete.

Milovan Petrović

Промоција књиге „МИРИС ДУШЕ“ Стефана Кнежевића

Аудио запис промоције књиге Стефана Кнежевића МИРИС ДУШЕ

У Клубу КЦК је 11.08.2017. године у организацији и реализацији Културног центра Крушевац одржана промоција прве књиге поезије Стефана Кнежевића *МИРИС ДУШЕ* чије је издавач Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, а суиздавач Арт Клуб СПС Крушевац. Програм је осмислила и водила Лидија Ужаревић -уредница КЦК. Поезију Стефана Кнежевића казивале су Јованка Андрић – глумица Крушевачког позоришта, млада песникиња Милица Чоловеић и сам аутор. O књизи je писао и говорио Љубодраг Обрадовић, рецензент књиге. За музички тренутак били су задужени: Иван Миладиновић – гитара и вокал, Миљан Грозданић – тарабука и Ненад Плочић – гитара. Посебну тачку имао је Градимир Карајовић који је свирао у музике.


Стефан Кнежевић

Песник Стефан Кнежевић, рођен је 15. априла 1996. године у Ћуприји. Пише љубавну поезију. Вечиту  песничку инспирацију налази у нескривеној искреној  љубави према девојци. Велику подршку у песничком стваралаштву има од мајке и великог броја пријатеља песника окупљених око Удружења песника Србије „ПоезијаСРБ“. Иако по годинама млад, Стефан је већ искусан песник. Песме су му редовно  објављивае у часопису ПоезијаСРБ. Учествовао је на многобројним песничким сусретима у Крушевцу, Ћуприји, Ћићевцу. Добитник је више награда и признања за своје песме.

КАП ВОДЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

КАП ВОДЕ

Поново дивно изречена лаж
због које све пада на дно,
колико њих живи са њом,
и ножем забада право у бол!?

О чијој боли говори небо,
а о чијој ли ћути док грува,
колико на свету постоји људи,
куда их носи животна бура?

Не, киша није само кап воде,
неспретне, љутите шетње,
из ведра неба се промоли гром,
кад год се лажно закунете!

А заклињете ли се у најсветије,
док истину бојите у гар,
и не зна ли се шта је проклетије,
просјак ил’умишљен цар?

Хтела бих срце што куца јако,
а не камење што јечи,
колико пута одзвања чудно,
безбројно испразних речи?

Осмех бих да се налепи свуда,
чак и на зидове бледе,
несрећна а у вили од злата….
Не бих ја нигде без ТЕБЕ!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

Volim te

Trenutkom između sna i jave,
između udaha i izdaha,
riječi volim te i mrzim te,
između dvije tačke,
kada odlaziš
i kada nema te,
Volim te.

Prostorom između dvije suze,
vazduhom između nas,
oblakom na nebu,
bujnom krošnjom,
lastom u letu
i na livadi cvijetom,
Volim te.

Kada sa drugim prozališ,
i topiš u njegovom zagrljaju,
kad samo njega voliš,
kad me ne primjećuješ slijepo srećna,
kad kažeš da je vaša ljubav vječna,
i da samo vi postojite,
Volim te.

Usamljenim satima,
hladnim klupama,
toplim jastukom
i sjetnom uspomenom,
vlažnim usnama
i hladnim rukama,
Volim te.

Kad me ne bude,
kad nestanem,
kad priroda uzme me
i kad samo pjesma ostane,
vječnim osjećanjima
i skromnim riječima,
Voliću te.

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ…..Миладиновић Сандра Мајра

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ

Можда је ово бреме истина која буди
можда сам залутала у паралелни свет
зато је бело …црно, па и овај ритам луди…
Можда је све то сан и један бесани лет?

Можда су свирепе очи сећање прошлости,
лаж зато личи на цвеће које сам мирисала,
и познавала сам птицу које се јутром буди,
и из свог гнезда јури право међ’ груди незвана…

Можда сам радознала и заљубљена у живот,
преда мном играју сенке што само личе на бит,
можда сам у свету чуда залутала кроз огледало,
па бих под небом играла, а свуда ударам о штит?

Можда сам трунка прашине у оку брзе реке,
па је голицам и болим, сметам јој док тече,
на њеној обали живи неко кога сам знала,
усне ми сумња љуби и жива рана ме пече?!

Можда је истина “можда“ и ово небо плаво,
и можда о мени пише неко ко не постоји,
ил’ ми је Дан и ноћ одавно крхкој дао,
дубоке црне очи и душу да уздахе броји?

Можда сам хладна као мермер, нема и недоречена,
или сам онај белутак на дну дубоког мора,
док теку сузе су топле и враголасте стреле,
одакле ми снаге да волим када још не свиће зора?

Миладиновић Сандра Мајра

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 466 467 468 Next