Izdvojeno

ЉУБАВ И ВИНО – десети пут

ПРОЧИТАЈТЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна 14. фебруара 2018. године у 18:00 сати у Белој сали КЦК одржаће се поетско-музички програм ЉУБАВ И ВИНО. Програм организују и реализују Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Културним центром Крушевац и галеријом Вино Жупе из Александровца. Улаз је бесплатан, дођите…

ПРОЧИТАЈТЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Pesme nedelje Januara 2018, bira Lepa Simic

ФРЕСКА – Миладиновић Сандра Мајра

Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…

И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…

У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…

Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…

У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…

А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!

Миладиновић Сандра Мајра

DOBRO JUTRO – Sreten Kasavica

Dobro jutro, radnici.Dobro jutro, jadnici.
Da li ste svi zaspali, tako srećni, bogati?
Dobro jutro radnici!

Deca su na ulici, il’ u kladionici.
Šta ste to vaspitali, dal’ ste se zapitali?
Dobro jutro, radnici!

Osmesi na licima.Svi ste u kreditima.
Ko još ima posao, taj je dobro prošao.
Gde ste sad svi, radnici?!

Sve će vam obećati, pa se neće sećati.
Svi su vas naguzili, jer ste stalno puzili.
Dobro jutro, radnici!

Ne pomaže sindikat.Radnički savet, rođak, brat.
Jednom nogom blizu groba.Sad je dobar čak i Sloba.
Hej, nesretni radnici!

Para puni džepovi.Kuće, kola, planovi.
Srčka jače udari, čak i tu, u ludari.
Nema mesta, radnici!

Nije ti važno – Sanja Petrovic

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

ЋУТЊА – Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

© Латинка Ђорђевић

Pesme nedelje decembra 2017, bira Lepa Simic

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

KLASIKA, NE SINTETIKA- Dejan Ivanovic

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …  

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

TRENUTAK SLABOSTI – MILE A.

Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…

 

ДОЂЕ МИ… – ЗОРИЦА РЕЉИЋ

Дође ми
да напишем песму о теби…

Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.

Дође ми…
Али не бих…

Дође ми
да напишем песму о теби…

Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.

Дође ми…

Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.

Pesme nedelje novembra 2017, bira Lepa Simic

APARTMAN – Slobodan Jevremovic

 

Ovaj cvet
čuvaj kao putokaz
ka novim susretima,
ka našim htenjima
i željama.

A tvoje srce gde sad da smestim
kad najlepšu tebe već imam sasvim,
a tvoju reč divnu gde opet da čujem,
ponovo, nežno, tamo gde milujem
ove časove lepote ćutanja,
ove minute divnih voljenja,
kada već imam sve reči tvoje,
one što leče kazane boli moje,
i tvoje ćutnje,
i tvoje…

Čuvaj taj cvet,
čuvaj svu našu javu
i samo naš sačuvaj san,
čuvaj to najsrećno sećanje,
na ljubav našu,
na apartman.

(Zagreb, 14.nov.2017)

 

KRAJ JEDNOG SNA -Dragojlo Jovic

КРАЈ ЈЕДНОГ СНА

Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.

Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.

Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.

А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.

Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.

А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.

Целивај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим,
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.

© Драгојло Јовић

 

NISAM ZA TEBE – Milovan Petrovic

Ja nisam devojko dečko za tebe
za tebe sviću plišana jutra,
moji su dani iz priče druge
i nikad ne znam šta nosi sutra.

Nisam ni čovek iz tvojih snova
mene su gazili život i vreme,
a ti si bila pod staklenim zvonom
i zato bolje zaboravi mene.

Mogu ti dati svu ljubav svoju
bogatstva nemam, samo da znaš,
da li si spremna devojko draga
ti meni nešto za uzvrat da daš.

Možda sam samo još jedan broš
koga bi rado na svom kaputu,
a kad ga imaš ništa ti ne znači
brzo ga izgubiš na svome putu.

Ti jesi lepa tu nema dvojbe
na prvi pogled pao bi svako,
ali si u duši prazna i slepa
i s tobom nije živeti lako.

Zato me pusti da idem dalje
po svome trnju, što život me vodi,
a ti već nađi bogatog tipa
koji će tvom hiru moći da ugodi.

Milovan Petrović

 

IZBOR – Mila Jasovic

Biraj te svoje misli
Istom preciznošću kojom bi zaručnika
Za čitav život izabrala

I istom verom kojom bi vernika
Među nevernicima
Pred oltar spustila
Da istinu besedi

Biraj te svoje želje
Istom spoznajom kojom prijatelje
Među licima licemernim
Za tugu i veselje
Okupljaš
Biraj ih kao što biraš
Za čiju sreću nazdravljaš

Kad ti je dato da biraš
Biraj i osećanja
Prihvati kada nadođu
Kao čuvari kapija duše
Poštuj ko učitelje
Ali im gospodari

Biraj te svoje dane života
Kao što biraš reči za ljude
U dostojanstvu uzdignuta
Budi kao svet kakav treba da bude

Za te divne crne oči

Za te divne crne oči

koje sjajem ogledala blistaju,  

a srce uzbuđeno hoće da iskoči, 

dok duša lebdi u večitom raju. 

 

Za te divne crne oči 

koje bude iskonsku sliku 

i svojom  lepotom stvaraju 

bezvremenu entelehiju. 

 

Za te divne crne oči 

koje daju beskonačni osećaj blaženstva 

i svaka pomisao na njih, 

stvara odraz neizrecivog savršenstva. 

ВОЛГИНА УЛИЦА ( за 14. фебруар ) – Дејан Ивановић

 

Кад проговорим, реке стану
у мутном забораву;
Ћутањем објашњавају,
како сам горео у мају,
деведесете, деведесет и неке …
Одједном ми се тад учинило,
дворишта у крају
замирисаше, к’о паркови у Версају.
Па бих урадио нешто
да опет буде, како је било …

Стрма је Волгина улица,
куће њене топле и трошне;
Низ старе стрехе висе леденице оштре.
Капи, налик на сребрне сузе,
кад леденица,
почиње полако да се крави,
падају са времешног крова;
Идилична слика, зимска сага о љубави …
Хтедох ући кроз отшкринуту капију,
ушушкану,
само да се поздравим;
Али ме нејасно сећање заустави.

Опомену, како радим нешто лоше;
Радије сиђох стрмом и пустом улицом,
да негде полако, на миру,
попијем кувано вино са укусом цимета …
У вину спава искуство света !

Уз вино на трен заборавим мај
и ово место, где сам једног лета
волео, сањао као збуњени дечак
да се настаним, безбрижно остарим …
Вратих се, сам за столом празних илузија
поново на почетак,
да чекам ноћ, хватајући дан за крај .

(NE)PROLAZNO (za 14.februar) – Nena Miljanović

 

Trenutno
Bez najave
Kao grom iz vedra neba
Zaslepi munjom zaljubljenost
Na prvi pogled pogodi dvoje
Zaljulja tle pod nogama i pijanu planetu
Razmekša kolena do klecanja
Nabreknu krvne žile do pucanuja
Ipak
Ne dalje od obožavanja sebe sa nekim
I ne dublje od uzimanja
Plitko
Prenaglašeno
Preveliko klicanje dok traje
Preglasno jecanje na kraju
Slabost dve ropske strasti
Okončana
Tema je dana do novog zaljubljivanja
I uzrok tugovanja radi lepote plakanja
Poetična nesanica
Kraj bez posledica
Spomenara stih
Zaborav

&

Korak po korak
Lagano
Za danom dan
Sigurno
Rađa se ljubav
Najavljivana iščekivanjem opravdanja za postojanje
Neizbežno kao rađanje života
Tiho kao smrt
Događa se davanje sebe bez ostatka
Duboko
Do poslednjeg atoma duha i poslednjeg pedlja tela
U snazi dve slobode da se ode i ostane
Postoji
Dostojno i po rastanku
S beskrajnom tugom jedno za drugim
Bezglasno
U sebi
Dokle postoje
Plač pesme koju niko ne čuje
Nezaborav

 

Moje sentencije

Mudre poraz čini još mudrijim, a glupe još glupljim.

Greške voljenih ne tretiramo isto kao greške ostalih, što znači da su i tuđe greške sklone našem subjektivnom iskrivljenju. Kako onda možemo biti ikada sigurni u naš ispravni sud?

Više se divimo onima koji priznaju greške, nego onima koji ih izbegavaju činiti.

Oholost je ono što nas drži ispred jednih zatvorenih vrata, iako su mnogobrojna druga otvorena.

Najlakše je prevariti čoveka predhodno ubeđenog da mu pomažete.

Problemi jedne ljude podstiču na akciju, dok druge vode u depresiju, a svi ih imamo tokom života skoro podjednako, što znači da smo za neuspehe sami odgovorni.

Srećni su oni koji znaju pronaći i prepoznati lepotu, a najsrećniji su oni koji u svemu vide lepotu.

Empatija će uvek usmeravati čoveka ka ispravnom putu.

Velika znatiželja i svesnost sopstvenog neznanja su mi podarili ovo malo znanja.

Kada ne bismo mislili na ono što smo uradili ili što nismo uradili, nego  samo na ono što sad radimo, bilo bi nam mnogo bolje ono što ćemo uraditi i nikad se ne bismo kajali za ono što smo uradili. 

 Nikola Todorović

Srbija na raskršću-Vlada Ilić

Nemožemo još od drugog svetskog rata,da se izvučemo iz blata.Tad nam se kuća srušila,na zgarištu se pušila.Svi ovi ratovi i stradanja,sva ova zavist i zloba počinje iz tog doba.Teško se država obnavlja,dobro se pamti a loše ne zaboravlja.Moramo kao naši preci,da se posvetimo porodici i deci.Manimo se šunda i kiča,neka tu počne naša priča.Ponekad čujem sa strane,da se delimo na četnike i partizane.Mali smo narod jako da bi se delili tako.Sad treba da kupimo kartu za Evropu,a ona nas ostavlja na čekanju kao Odisej Penelopu.Valjda smo Evropljani rođenjem,a ne njenim prosvetljenjem.Zar treba paprike da merimo lenjirom,i pola Srbije da sedi za klavirom.!E jadna li si Evropo,kad u tebe ulazi se stopom.Mnogo se ponižavamo dok se s’tobom zbližavamo.Još nam nisu zarasle rane od prošlog rata,a ti nam pred nosom zatvaraš vrata.Da se ja pitam,poslao bih te u lepu.Ispadosmo magare koje juri šargarepu

STA DA TI KAZEM – Rade Mijatovic

 

pitas me kako bez reci volim
kako ti ime svakoj zvezdi znam
kako ti cuteci venama plovim
sta da ti kazem neznam ni sam

ko da sam zive prezreo glase
i seni svojoj podigo hram
bozanstvo u njem’ mozda si za se
sta da ti kazem ne znam ni sam

koliko puta posegnem rukom
sve tajne sveta da ti dam
pa opet nekim zalutam mukom
sta da ti kazem ne znam ni sam

NISAM ZALJUBLJENA U TEBE (za 14.februar) – Nena Miljanović

Nisam zaljubljena u tebe
Da jesam
Videla bih te kao Aleksandra Makedonskog
Silnog bi bio slika u mome oku
Zaljubljenost traži prolaznog bljeska sjaj
Trag je meteora u varljivom vidu
Ne i mudrom srcu
Koje ne ište ništa
I nudi sve

A ja nisam zaljubljena u tebe
Sigurno nisam
Jer ne patim kad te nema
Ne moram ni da te dotaknem
Ni da te udahnem
Niti mi je bez tebe besmislen dan
Ni jalova i preduga noć
Da je zaljubljenost
Sebično
Zakopčala bih te sebi pod noćnu košulju
Ljubomorno
Htela bih te na pusto ostrvo
Samo za sebe

Ovo
Što bih da te radosno delim sa svima
Svako da ima tvoje obične dobrote deo
Tople kao dan među najrođenijima
I što te vidim jasno i kad si jak i kad si slab
Što si mi u svesti smisao i kad mi nisi misao
Jer tu si
Ne kao meteor na mome nebu
Kao sve zvezde i smisao svemira si
Dobra i loša strana svega
Kao moje drugo Ja

Nisam zaljubljena u tebe
Ja te volim

In vino veritas

In vino veritas

Danas je dan svetog Trifuna
dan vinograda i vinara
dan vina i gitara
ili, ako Vam je tako drago
danas je dan svetog Valentina
dan za zaljubljene
dan za ljubavnike
dan za ljubavi beskrajne
za ljubavi slatke i kratke
tajne i javne
i sve one koji vole
pa i one koji baš i ne vole.

Danas je dan za vino i istinu
i zato nazdravljam ovom kapi
crvenom kao krv;
Prvu čašu za sve ljubavi ma kakve bile
dugo trajale i dugo se opjevavale!
Drugu čašu za ljubavi davne
bez kojih bi kafane davno bile pozatvarane
bez kojih ne bi bile vječne pjesme ispjevane!
Treću, treću, treću čašu gorko-slatku
Tebi posvećujem i u Tvoju čast do dna ispijam
Tebi, moja jedina, moja najslađa, moja najgorča
Ljubavi bezvremena!

Četvrtu čašu i sve čaše sljedeće
piću bez riječi, bez posvete, bez zdravice
vino je prokleti detektor laži
i sakriti neću moći
da u meni Te ima više
nego što sam u sebi postojim
da još ti duša pjesme piše
da još te sve moje u meni voli
voli, a boli, a boli…

Danas je dan svetog Trifuna
dan svetog Valentina
zovite ga kako Vam je volja,
u to ime;
Zdrav svima!
Neka bude ljubavi, muzike i vina!

( 2017. )

©Nevenka Savić Alispahić

Kada Sam Želeo Da Pišem

Bezbroj puta u tminu arhaičnih polja gledao sam,

dok naviru unutrašnji nespokoji svojom neobradjenom i neprepoznatom silinom i žele da se čuju i ostave trag,

a svest zbunjena njihovom nejasnoćom , ali uplašena snagom, okleva da krene i ubeleži prve tragove,

jer tu je uvek strah od konačnog cilja ,

a šta je uspeh,

samo usmereni tok iz nečega postojećeg , ali nataloženog slojevima večnosti i inicijalno bez značaja na površini spoznaje,

i tako gledam i patim, a reči konačno izađu pa nestanu.

Pokušaću opet da nađem i zadržim tu iskru što skoro neprimetno sija, a stvara most u duboko, nedokučivo prostranstvo ,

a mi samo na maloj površini stojimo.

JESENjI ADAĐO – Nena Miljanović

 

Adađom
Opraštam se od svoga leta i tebe
Dok veje ruj i zlato sa grana
I spiralno pada uvelo lišće
Kao pera sitnih umirućih ptica
Stere se i slaže po stazi
Kojom gaziš po sebi i meni
I odlaziš nesigurnim korakom
Iz našeg Miholjskog leta
Neodlučan

Idi
I ne osvrći se
Nije to moj zov što čuješ
To samo vetar raznosi krike
Jata divljih gusaka pod nebom
Izgubljenih u magli
Kao mi u našoj jeseni

Ponavljam
Ne osvrći se i ne vraćaj
Ako ne možeš ostati
I ne žali me ako me ne možeš voleti
Ne padaj na patetiku
Ovo slano što lije nije za tobom
I nisu suze
To samo rosa kaplje sa mojih golih grana
I pada po pređenoj stazi Ljubavi
Na kojoj smo pali uveli
I nestali
U poslednjem tonu jesenjeg adađa
Jesenjih dvoje

О САМОЋО, ВЕРНА САМ ТИ…Сандра Миладиновић Мајра

О САМОЋО, ВЕРНА САМ ТИ…

Одавно сам теби тако верна
а ”бестидно” около се смуцам,
док се скромност још стидљиво смеје,
неспрeмно јој још на врата куцам…

Још верујем десиће се чудо,
у кошари оног старог гаја,
сазреће још једном обасјана,
јарким Сунцем воћка родног Раја…

И дал’грех је то што силно љубих,
сува поља испуцалих душа,
и што више упознадох срца,
што куцају механизмом кључа…

И залуд се трзах безброј ноћи,
таваницом шараху ми очи,
из косе и лица па низ груди
сумња просу знојне сузе моћи…?

Кад се ова душа стопи с’ телом,
опет иста родих се изнова,
и тог јутра упознадох срећу,
што се скрила одајама бола…

Тад сав терет варки збацих с’леђа,
све издаје земаљскога бића,
и позлате што сам једном хтела,
да попијем место светог пића…

Запитах се скрушена под небом,
кад сам себе издала, због кога,
заиграла бесаним ноћима,
тами верна одбацила Бога?

Изађоше два ата преда ме,
бела, дивна и злаћанијех грива
фркћу, ржу, копита немирних,
питају се немо дал сам жива?

Пођох с’њима да не изневерим
сву ту наду у очима сненим,
ја… одавно теби тако верна,
и пољима што им се веселим…

Стигох брзо у ”скромне” одаје
мирисније од поштене душе,
озареног лица тад пожелех,
топле руке да препреке сруше…

И знај нада последња умире,
питкија је од последње капи
и вреднија од свог блага света,
пред тобом сам ”бестидна”, бар схвати?

Сандра Миладиновић Мајра

Dejan Perić – Tišina

287

probudio sam se u tvojoj slici
ili sam sanjao da sam se probudio u tvojoj slici
više nije važno
ništa ne traje
to si znala
i sve si napustila
iza tebe je ostala praznina koju je popunila prašina
loša uteha
skoro nikakva
prašina umesto tvoje kože
slika na kamenu
a ne u mojim očima
ruke u zemlji
a ne u mojim rukama

to nikad neće nestati

probudio sam se u tvojoj slici
i još sam tu

254, Kraj

kao dokaz svega što je prošlo stojim naspram zemlje koja vene
i vidim tebe
i znam da je vreme
da padnem
dok pepeo izgorelih šuma u mojim ustima tone u zvuk kiše
osećam blato na kostima
i vidim tvoje ruke kako nestaju
u tebi
i znam odlazeći
postaješ smrt koja je poreklo svega

toplo je
noć i tišina
kraj

224

ni reč
ni osećaj
ni pokret
ništa u ništavilu

nema ljubavi
i nema smrti
samo misao koja misli samu sebe
u praznini koja traje

68

usnama kao dalekim svetlima
otvaraš put prošlim stvarima
u svet bez kajanja
jer je sve pogrešno

razgovaraš sa biljkama
za tebe nisu neme
poklanjaš im slobodu na papiru
svoju besmrtnost
u suzi kao u zemlji
vidiš isto
jer isto i jesu
voda i zemlja
čovek i biljka
iz tebe rastu
nevoljnim pokretima
tuzi daju putanju

239, Sloboda

ti si deo vazduha i peska
ima te u betonu koji me ne zna
ti si deo zemlje koja je plava od mojih suza
negde si između pupoljka i već umrlog cveta
ti si u svim mojim koracima
kao list otežao od vlage
ležim u blatu
i ispijam suze
ali osušiće me sunce
raspašću se
i odneće me vetar prelakog
i možda jedan deo mene padne na tvoje ruke
možde me udahneš mrtvog
i oživim u tebi
ponovo
kao prvi put kad si me dodirnula

140

na zraku sunca ulazim kroz tvoje trepavice
u kapi kiše upija me tvoje lice

i tada se budim sa zemljom u rukama
koju je prosulo vreme
po našim grobovima
i znam da sam u tebi

drvo pod mojom glavom je meko i vlažno
i mada ne mogu podići glavu ili otvoriti oči
vidim

vreme
i smrt

prelako izgovorene reči
ništavilo

226

doći će dan kada će srce napustiti telo
osećaji će nestati
vatra će spaliti grlo
više neće biti reči
moje nebo zameniće groblja

misao će ubiti samu sebe
kraj će postojati samo na početku

doći će dan kada će postojati samo istina
tišina se neće čuti
čula će postojati samo u pesmi
vreme će ućutati
pesma će postojati van reči

doći će dan kada ćemo biti slobodni
naše nebo zameniće groblja

225

izmislili smo svet
kao utehu našem nepostojanju
i ne znamo ništa o njemu

izmislili smo reči da bismo obuzdali smrt
koju smo izmislili

prosuli smo latice ruže po pepelu
iz kog će izrasti savršen cvet
i nećemo znati ništa o njemu
a ako procveta ubiće nas mirisom

229, Odlazak

hladno je noćas u ovoj sobi bez zidova
ta hladnoća podsetila me na tvoju toplotu
i vozovi koji su tog jutra prolazili
dok sam skupljao hrabrost da odem
išli su tebi
i sve moje je posle toga išlo tebi
kojoj nisam došao
hladno mi je noćas
ali krv mi je još topla
i puna tvojih dodira
negde su sačuvane tvoje reči
u meni
duž puteva koje sam gazio
u tišini koju sam slušao
i u mojim pokretima
ima tvojih
evo moj dah ponovo piše tvoje ime
na hladnom staklu
i dok slušam tvoju muziku
pričaću sa tobom
govoriću ti sve što želim
sve što osećam
iako te nema
i uprkos tome
jer bilo je lepote u mom odlasku
koju nikad nisam razumeo
negde zapamćen miris tvoje kose
negde sačuvana nežnost tvoje ruke
zauvek će biti moji
i kad ne budem mogao da gledam
ili slušam
i kad zaboravim boje
zauvek
umrem li
izvadiće iz mene srce
tvoje

210

vazduh se sprema da me zaboravi
večnosti rečena kamenu i vodi
upitaj zemlju jesam li tvoj deo

čime ću obogatiti već savršenu smrt
moje slabo telo je nje nedostojno
moj slepi um je ne bi mogao poznati
moja usta je ne bi mogla ljubiti

istino koja traješ u stvarima nedodirnutim
osećanjima
ti koja si uvek u svemu
učini me svojim delom

jer ću nestati

pesmo nikada prekinuta
pogledaj moje ruke
one će proći jer je nešto drugo večno
ostaće pepeo
i moja zaljubljenost koju si oslobodila
pred svetom

14

dajem je mrtvu
tebi mrtvoj
u svemu mrtvom

za sebe
mrtvog

304, Tišina II

kao napušten cvet
postoji san o samoći
pun gorčine i nem

previše je onih koji odlaze

vidiš li
iz ušiju ti raste trava
iz grla ti niče cveće

sve boli i ćuti
to nikad nestati neće
to nikad nestati neće

16, Tišina

— Izvinite gospodine, hodam, govorim, vidim, a nemam glavu.

** Naravno.Eno onaj tamo ima samo pola glave, onaj je samo kostur, ovome nedostaje noga, a ovaj ovde je samo noga, pa opet hodaju, govore i gledaju. Šta će tebi glava kad, eto, možeš i bez nje.

— Ne znam, ne treba mi. Evo vam tada i ruka.

** Hvala, daj je onom bez noge.

— Hoću.

** Drugu daj onom starcu, već dugo nema nijednu.

— Dobro.

** Noge daj devojčici.

— Hoću.

** Eno, onaj jadnik ima ruke, noge i glavu ali ne i ostatak. Ti ćeš mu sigurno dati.

— Ali meni neće ostati ništa.

** Tebi i ne treba.

— U redu, daću mu.

** Tako, sad te više nema.

— Nema me, ali da vas ipak pitam.

** Pitaj.

— Kakvo je ovo mesto i otkud ja ovde?

340

pokušavam da pišem
ne mogu
sedim sam
tišina me potapa
okružen sam predmetima koji ćute
rečima mrtvih ljudi
koje nisu mogli da izgovore
prazno je
sve miruje
okružen sam mrtvim licima
koja me gledaju sa korica knjiga
i ti me gledaš
ukočena
potapa me tuga
čuje se samo vetar kroz ove tanke zidove

to što je bilo ne mogu vratiti

236

kao zrak sunca utisnut na dlanu
plamen si koji me pamti
izgubljen u podsvesti
pesnikinjo moja još nerođena
pesmo moja već zaboravljena
ja živim zbog tebe
i u tebi
u svakom tvom stihu
davno sahranjenom
zbog budućih reči
i u ime njih
ja te volim

134

mogu napisati – vatra
ali ti nećeš osetiti njenu toplotu
mogu napisati – volim te
ali ti to nećeš osetiti

315

želim
u ovom trenutku
samo jednu
reč

338

je li to suza što se rađa u mom grlu
ili je nova reč koja će opravdati svet
i vreme
je li to kamen prošlosti što mi kida utrobu
ili samo teška slutnja nekog novog dana
je li to uteha
ili kazna

8

gledaj umesto mene noćno nebo
izađi na toplu kišu
i udiši kapi smrznute rose
videćeš strah drveta u vetru
i čućeš kako te zove
u koren
u zemlju
u koren

149

grobovi puni skrivenih želja
pišu mrtve pesme
one su jedine tačne
cveće bez mirisa
raste iz naših tela
sada smo sve
sada nas nema

117

sve stvari oko mene
tihe kao koraci koji se udaljavaju
kao mirisi pored reke
sve stvari oko mene
glasne kao reči koje neću čuti
previše puta izgovorene
nepomične i neuhvatljive
gube značenje

lepota praznija od smrti
reč
pokret
trenutak koji prođe

118

čovek slučajno upamćen
senka
samoća u vodi
i njen zvuk u vazduhu
njen miris u rukama

kosture prošlosti
nose talasi
puni zvezda

231

sa mnom ništa ne počinje
ali sve prestaje
rodio sam se
i umro sam
u isto vreme
u jednom trenutku

kuda idem
i zašto
ne znam
ali noge ne staju
i uvek na nekom drugom mestu
izmišljam tvoju ljubav
koja nikad nije ista

(jer sam te zaboravio)

209

suzo od zemlje
isceđena iz kamena
da li ćeš me zaboraviti
kada popijem sokove tvojih plodova
i umrem pre vremena

hoće li ostati to vreme
posle mene
ili samo prostor bez kraja
koji ubija verovanje da me je nekad bilo

ti znaš da me nema dovoljno
da udahnem vazduh koji me rađa
ponovo
ti znaš da moje oči više ne piju lepotu tvojih boja
i znaš da me svaka želja zakopava
u tebe

sluti li voda koju pijem da me zaboravlja
njena kap
poznaje li miris svoju savršenost
dok je daje drugima

ne osećati
to je moj san

suzo od zemlje
otkrivena oblicima
ti si prelaz između večnog i pepela
a moj razum je tvoj jedini kraj

50

iskopali su rupu

dovoljno duboku

da sahrane nebo

i nazvali je – čovek

95

ne sećam se šta je pre rođenja
zaboraviću sve posle smrti
između
dva kamena sveta
misao oštri pitanje bez smisla

ostajem nedorečen odsjaj bledi
ne okrećem se
iza
nije ništa što već nije bilo
a napred ne vredi

348

nosio sam te kao masku
naspram sveta
prolomio se tvoj jauk
u moju kost

više neću moći
da te skinem

187

požele nas priroda i stvori nas
i nazva čovekom večnu patnju tela
a smrt patnje – da li je ljubav

251

treba sačekati reč koja će nas probuditi ubivši vreme

255

zemlja je noćas tiha
dok me ona grli
moje uši su pune suza
zemlja je noćas spremna
i znam da je vreme da krenem
sve je tu
svaka reč i svaki pokret
svaka slika
sve je sa mnom
zemlja je noćas tiha

344

ponovo
ponovo pukušavam da napišem nešto
tebi
meni
vama
bilo kome
i ponovo shvatam da je sve davno rečeno
da sebe ne mogu pretvoriti u reči
da tebe ne mogu zarobiti njima

ponovo shvatam da ma koliko pokušavao
ne mogu postati ti

326, Uteha

jedan deo mene
sasvim prazan i nebitan
bez imena
bez oblika
postaće tvoje sećanje

247

sam sam u sebi tišina koja ljubi sunce
kiša koja ne zna čija je usta piju
nestaće
vreme u cvetu koji umire je u tebi
koje nema
van granica svetlosti gde želje ne postoje
misao koja shvati sebe
umreće

295

iščupaću srce da ne poželim još jedan dan
i poželeću ga rukama

257

ja sam mirno umiranje stvari koje volim

77

na tom mestu sam stao i ja
uplašen i sam
pored reke pune magle
kojoj ne vidim kraj

skamenjen pred pticom
nad skeletom u travi
povijen pod cvetom
beskonačno mali

60

postajem svako biće
postajem bezbrojan
postajem beskonačan
skupljam previše lepo
besmisleno lepo
rukama
perajima
pipcima
krilima
i uvek izmiče
još lepše
još besmislenije

258

samo ono nedodirnuto osećanjima
traje

132

sram njene kose u zraku sunca
pali mi kožu
dok moja utroba ključa
ja je vidim celu
u meni su njene oči
u meni su njena usta

12

ne plači za mnom
jer postaću kiša
i slivaću se niz tvoje lice
kvasiću ti kosu
i zemlju koju gaziš
postaću voda koju piješ
i biću tu kad zaspiš

97

moje srce nije pero
nema reda i pravde
faraoni su mrtvi

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 484 485 486 Next