Izdvojeno

Промоција књиге ЈА – Светлане Ђурђевић Ђурђе


У Крушевачком позоришту 28. маја 2018. године одржаће се промоција књиге поезије “ЈА” – Светлане Ђурђевић Ђурђе коју је објавило Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ. У промоцију учествују: аутор књиге Светлана Ђурђевић Ђурђа, женски певачки ансамбл “Бисер”, рок група “Трећа смена” – фронтмен Иван Пелајић, Слободанка Миладиновић, Горана Младеновић, Весна Видојевић, Јелена Ђорђевић, Латинка Ђорђевић, Сања Р. Петровић, Вида Ненадић, Невена Татић Карајовић, Јелена Ћирић, Милован Петровић, Зоран Јовановић, Борисав Бора Благојевић, Бранислав Недић, Љубодраг Обрадовић и Јованка Андрић, водитељ.

ЈА

У сиво свитање мрзим себе.
Двоумим се, ломим, кидам душу
и вапим за далеким, чврстим
и сигурним дланом безбрижности.

У том утрнулом часу бесне борбе
благословеног мрака и раздевиченог дана,
олуја бола струји и пустоши ме
и боли, како само сурово боли!

И боли, и носи, и губим,
губим највреднији део себе,
а подмукло кукавичко свитање
цери ми се у лице и
све више разголићује.

И осећам како ме бесна олуја бола
истискује из мирног мора спокоја
и одваја од усидреног брода
равнотеже и варљиве,
као кула у песку, изграђене среће.

У сиво свитање стојимо, голе,
једна наспрам друге –
истина и ја.

 

ЕПИЛОГ

Ето, то сам Ја.
Ја сва, па Ја, и сва Ја,
па опет Ја.
Негде, као кроз маглу,
подсвешћу ми промичеш.
Нестваран си, непостојан.
Стално узмичеш
додиру и преламаш
се и имагинарној, нашој…
Ипак, хвала ти.
Хвала што си, макар и тако,
био са мном;
што си ми помогао да нађем
себе… у том нестварном и
непостојаном делу… тебе.

© Светлана Ђурђевић

 

 

Izdvojeno

SUPES 2018 – PoezijaSRB

Слике на Фејсбуку

У оквиру ФЕДРАРА 2018. у Етно домаћинству Слободана Стојановића у Жабару, одржана је 12.05.2018. године традиционална песничка манифестација СУПЕС (Сусрети песника). Манифестацију су ове године организовали и реализовали: КУД Вук Караџић из Треботина Жабара и М. Врбнице, Културни центар Крушевац и Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић, а за музички тренутак постарали су се Мирослав Мића Живановић, Јована Обрадовић, Николина Ђокић и Илија Обрадовић. У самом програму учествовали су: Љубодраг Обрадовић, Момир Драгићевић, Снежана Драгићевић, Др Велибор Лазаревић, Латинка Ђорђевић, Драган Тодосијевић, Светлана Ђурђевић, Мирослав Живановић, Саша Милетић, Драган Тодосијевић, Миљко Бркић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Боривоје Видојковић, Мирослава Смиљанић, Михајло Ћирковић, Томислав Симић, Гвозден Ђолић, Анта Џамић, Драган Ћирковић, Борислав Чолић, Слободан Стојановић, Чедомир Милосављевић,Братислав Спасојевић, Горан Минић, Градимир Карајовић, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Братислав Костадинов, Немања Петронијевић и Ненад Ђекић… Присутне госте поздравили су у име организатора и домаћина: Чолић Борислав – Куд Вук Караџић, Слободан Стојановић – домаћин, Љубодраг Обрадовић – ПоезијаСРБ, Чедомир Милосављевић – КЦК и Момир Драгићевић – градски већник за културу.

На манифестацији су уручене награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ:

  • НАГРАДА ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ – Аријани Хинић за књигу 2017 године у области поезије за књигу МостАријана, а награду су уручили Љубодраг Обрадовић (диплому и пет књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) и Ратко Тодосијевић (своју слику) и
  • ГОДИШЊА НАГРАДА – Љубодрагу Обрадовићу, председнику Удружења песника Србије који се у току 2017. године изузетно ангажовао у раду и промоцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Уз све те бројне програме, промовисао је и своју књигу “УКРИТИТИ ЕТАР”, за коју је др Велибор Лазаревић рекао: “Око 40 књижевних стваралаца и културних прегалаца и 7 поетских зборника преплетено је и сплело се у једну питку приповест о тежњи једне генерације да садржајно и стваралачки живи и траје упркос разним недаћама. Пред нама се као на филмском платну смењују драги ликови наше културе и уметности, виде се и препознају њихова вредна дела и једно време. Ово дело је зато својеврсна културна повесница крушевачког краја и шире од тога.” Награду (ручни сат и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) је уручила Латинка Ђорђевић – члан УО Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и председник Литерарног клуба “десанка Максимовић” из Цириха.
У истом простору Етно куће Слободана Стојановића одржана је и дводневна ликовна колонија ФЕДРАРО 2018 на којој је настало 8. слика. На ликовној колонији су сликали: Ратко Тодосијевић – селектор колоније, Живорад Милановић – Маки – уметнички руководилац, Драгутин Атанасковић, Мирко Стојадиновић, Зоран Димитријевић Мачак, Дијана Обрадовић, Мирослава Петронијевић, и Јелена Башић. После програма учесници ликовне колоније и СУПЕС-а 2018 уживали су у чувеном пасуљу из грнета који је припремио Миљко Бркић.

 

LEDI PEVA BLUZ – Nena Miljanović

 

Volela sam te toliko
Da je to bilo neprimereno
( u mojim godinama je za osudu
toliko se zaboraviti)
Mnogo je snage trebalo
Da ti ime ne pevam glasno
Dok damski otmeno koračam ulicom
A u sebi stepujem razuzdan bluz
U ritmu slogova tvoga imena

Potpuno pometena poznom ljubavlju
U vlasti strasti
Kao Ledi Godiva gola pred tobom
Raspusna kao mlada Ciganka bez mere
Sa skarednostima na usnama
I đavolskom vatrom u telu
Aristokratski hladna pred drugima
Skrivala sam se malograđanskim manirima

I sada se krijem
Dok finim rečima pišem podobnu liriku
O gresima i kajanjima
A iza stisnutih zuba
Urlam ti ime na sav glas
Promuklo kao poslednja uličarka
Preklinjem te i proklinjem
Daleko od odmerenosti udate dame u godinama
Vučem se za tobom i posrćem
U ritmu strašnog ljubavničkog jauka
Koji samo ja čujem

BOSI – Dejan Ivanović

 

Hodali smo nekad bosi, poljem kroz poleglu travu;
Gazili uskovitlanu, mokru, još uspavanu sobu.
Trava je na radosnom suncu blistala,
a jutarnja rosa prskala sa listova …

Zlatno sunce sjajno li si !
Budiš nas naivno u svitanja;
Kroz prozore u još prohladnoj zori izviruju,
grane tek olistalih mladih višanja;

***

Zašto više ne pamtimo proleća ?
Leta, ni jeseni ..?
Osećamo samo zimu na domaku.
Kad bregovi ostaju goli i pusti
a jeza počinje da se uvlači u kosti …

Prolaznost života i uspomene blede;
U čemu nestaju njegovi tragovi?

Na višnjama su polomljene grane,
povijene, ledom okovane
a tako je volela da ih jede.

Ni onom stazom kroz travu odavno,
niko ne prolazi posle mene.
Sklonile pogled u stranu,
sakrile glavu, topole i breze,
dok liju teške suze.
Stadoše da odjekuju planine …

UTOPIJA – Nena Miljanović

Tada
Bila sam vernik i pesnikinja
I verovala u pesničku utopiju
Da sunce nije helijumska lopta
Nego vruć zlatnik
Ukovan u čelo Boga i u moje sopstveno
Iza kog su se rojile tople verujuće misli
Da postoji Bog koji mi daje život
I da si to ti

Verovala sam i da leptiri nisu insekti
Već leteći cvetovi Ljubavi izlegli u duši
I pušteni niz vetar lepršavih reči
U mojim mladim pesmama o tebi
Iz Početnog Vremena rađanje tebe u meni
I mene u pesništvu

Sada sam ateista bez ičega
Šuplja kao gasno jezgro Sunca
Kotrljam se kroz Prazninu Vremena
Besmislena kao zaboravljena božanstva
Koja su smenili novi bogovi

Napuštenu od tebe
Napustila me je vera
U leptire i moje ostarele stihove
I nepodnošljivo mi je u ovom bezverju
U kom me ni jedna utopija ljubavi ne laže
Da postoje besmrtnost i Bog
I da si to ti

Moj pali Bože
Ne mogu da verujem u tebe više
Jer uzeo si život koji si dao
I meni i mojim pesmama…

Majska etida

Rosi…
Sićušne kapljice na staklu
oblak plav i zelen
propinje se majski dan
kao u gori
mlad jelen

Crvenokosi
univerzum sija
pulsira sav
rascvjetava se
ljubav…

Vedrina plava probija
razgoni paperje sivo
životna radost klija
nebo je živo
živo…

Nešto ispisuje u zraku
vitičasta
mladica loze
tu je i gorući cvijet nara…
boje oblici
oblaci…
Zraci muzike što proljeće je stvara
Ljubav je u etru
Mirisu vesne, mirisu mora…
mislima
snovima
vjetru…

To univerzum sija…
pulsira sav
rascvjetava
ljubav!

MIMIKRIJA – Nena Miljanović

Ne možeš biti drugo nego što jesi
Pribegavam mimikriji
Biću ja ono što nisam
Lakše ću podneti prezir prema sebi
Nego istinu o tebi
Duši je potrebna velika laž
Gde nema tvoje velike ljubavi

 

Pod prisilom slabosti
Uvodim sebi policijski čas
Ne javljam se dok me ne pozoveš
Na tebi je i vreme i nevreme za ljubav
U puževoj ljusci preljube
U kojoj čamim sluzava
I čekam tvoj poziv da ispuzim

 

Mizerna
Mrzim sebe više nego što volim tebe
Ovo je protiv moje prirode
Ovo što radim je i protiv ljubavi
Ljubav je plemenita
Ne unižava
Ne gazi se po dostojanstvu u njeno ime
Ostavi me
Neka sam bar Čovek sebi
Kad nisam Žena tebi

 

Patiću bez tebe
Patim bez sebe
I s tobom i bez tebe isto je
Ne mogu više
Idi

ОВУ ПЕСМУ ПИСАТ ЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић

ОВУ ПЕСМУ ПИСАТ ЋУ ТЕБИ

И ову песму писат ћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Подигни главу и гордо крочи,
Нек свако види да твоје очи,
И даље сијају Божанственим сјајем,
Весели се и радуј,  ја и даље лајем.

И онда кад мене не буде више,
Неки ће чудак да пише стих,
Болом и гласом нечујног роба,
Као зла коб плашиће њих.

А ако тај ледени стих,
Не буде смео ико да чита,
Наћи ће се нека глава луда,
Која би да зна, ил да тихо пита.

Човека таквог препознаћеш лако,
Очи му сјаје а уста сува,
Од њега ћеш чути само правде глас,
Он тихо прича за времена глува.

Подари му осмех и охрабри биће,
Што грехове туђе откупљује стихом,
И поруку новом нараштају даје,
Шта се чуват мора, а шта се продаје.

Право потомака од вајкада стоји,
Да му преци најбољу, њиву остављају,
Па кад колач сече да Богу захвали,
Што на земљи предака своју славу слави.

И једина моја, још нешто те молим,
Да стихове ове не кријеш у тами,
Отворених очију писала их душа,
Не мислећи да л ће ико да их слуша.

Па нек реч је вечна, нек је свет разуме,
Природа  човеку зато памет дала,
Опет кроз ноћ ову завијају Вуци,
Сабрат ће се они,  у добром и на муци.

© Драгојло Јовић

 

MARGINE – Nena Miljanović

 
U antikvarnici pamćenja
Gde se čuvaju stvari iz boljih dana
Čuvam sitne pojedinosti te ljubavi
Krupno je već zbrisalo vreme
Koje je odbrojalo što je imalo za nas
I stoji zaustavljeno u mojim starim pesmama
I sve što sad pišem
Samo je prepričavanje i ponavljanje tebe
Počistiti to treba
I napravi mesto za novo ime i nove velike stihove
 
Prebiram po tugama
I odvajam što ću u zaborav
Gle koliko je samo tu trica
Tih običnih dana bez izliva ljubavi
U kojima smo samo postojali
U običnim rečima i dobrim ćutanjima
I koliko je noći
U kojima smo ležali kao dve nevinosti
I samo slušali disanje jedno drugom
 
Čemu pamtiti te prozaičnosti
Sa margina poetske ljubavi i strasti
Sve ću to u zaborav
Ne bih li zaboravila istinu
Da veliku ljubav čine te male stvari
A ne velike pesme
 
Vreme je da prestanem da pišem
Ili da počnem da lažem
U novim pesmama o novoj velikoj ljubavi
Da sam ti bar ritam disanja zaboravila

LAKU NOĆ – Milovan Petrović (pesma za komponovanje-pevanje)

Laku noć društvo
tonem u san
odavno je noć
zamenila dan.

Odlazim u postelju
jer ja samo znam
jedna žena svake noći
dođe mi u san.

Dođe mi pred zoru
kada dan zarudi
a sunce me svojim zrakom
bezobrazno budi.

Ne budi me zoro
ja ne želim dan
sve što želim to je samo
da potraje san.

Prespavaću jutro
prespavaću dan
prespavaću jer ne želim
da prekidam san.

Milovan Petrović

Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu me kontaktirati na; milovpetrović@gmail.com

ZA LJLJANU – Rade Mijatovic

Ne budite me, nemojte neka,
barem jos malo saceka dan.
Neka se smire gora i reka,
ona mi nocas dodje u san.

U kosu joj se zudnje uplele
tanane srcu diraju strune,
kako trepere daljine bele
likova njenih azurnih pune;

Sve sto sam snevo ,tajno se nado
i sto je ljubav stvoriti znala,
od svetog duha i vecnog tvara,
sve te divote njojzi je dala.

O slatka roso vecite tajne,
vrelo zivota u meni jeca.
Od rasplamsale lepote kajne
dusa mi gori nemocno kleca;

Da li je ikad iko do mene
zemaljski takav video raj.
Il su me zene sludile njene
jos jedan sanak boze mi daj.

Jos jednom samo sni nek mi vrate,
cudesnu vecnost trenutka toga…
U grlu nek mi se slavuji sjate
da spevam odu zivota svoga.

Pa ako mora muk nek me budi,
ne moze uzdah u grudi stati,
hej snovi moji slikari ludi
duga se ne da naslikati…

ZONA SUMRAKA -Nena Miljanović

o bolu treba tek posle bola
kad svi njegovi mučitelji pođu na počinak
( svi koraci i odjeci tebe iz vremenske zone ljubavi)
umorni od ujeda kad klonu i pospe
i slegnu se misli i stalože strasti
tek tada
jer
ne može oko zamućeno suzom videti stvarnost
ne bez pogleda u ogledalo racia pred čijom oštrinom
preuveličan bol i prevelike reči se postiđeni povlače
posramljeni ljubavlju
padaju
na dno mene bez ičega (bez tebe)
čak i bez tog ogledala
(krišom od sebe trezvene sam ga razbila
o čelo svog poslednjeg budnog i ludog dželata
o svoje ljubavlju iznačinjano i stihovima iskrpljeno srce)
sve to stoji
to o nepisanju poezije u afektu (pogotovo poslo sloma)
da se izbegne emotivnost jer vuče u patetiku (i lošu poeziju)
(u vreme brzih veza i kratkih sparivanja
patetika je sve što liči na ljubav i patnju što je nema)
ali ja ne umem ni razumno da volim ni dozirano da pišem
(kao umerene žene i ozbiljni pesnici )
bez ushićenja ili jadikovanja
i čak besa u pesmama
ne umem ni da bolim sebe do poezije
ako pustim vremenu i umu da odrade svoje
i prođe(š) me
do neosetljivosti i odmerenih pisanja
do dobre i bezvredne pesme
o bolu tek posle bola

To mi je.

Meni je do borove iglice na Kopaoniku
Do ruke u ruci
kraj vatre u kaminu
dok nas zvuci s gitare
golicaju po tabanima.
Meni je da gledam tvoje lice
dok puštaš muziku, spuštaš krov
i pokrećeš lavinu
toplih snegova u prstima.
Meni je da se osećam bezbedno
sa tobom svuda.
Sa povezom na očima
dok plešem svoje korake
da me zavrtiš i da te tražim.
Meni je svejedno
i nemam straha
od priča i predrasuda.
Ne drhtim pred stvarima lažnim.
Meni je da ti verujem
dok me ljubiš
da ne padnem.
Meni je do lepo spakovanih iluzija
u papire zlatne boje
i da se sjaj u tvoje zenice
iz prskalice i lampiona spusti
Da ti i ja
slavimo u dvoje.
Meni je do kolača od brusnice
na tvojoj usni.
Meni je do ispijanja koktela
Do vatrometa u glavi
i bezazlenih šetnji posle ponoći
dok me tvoje biće pije
i da pobegnem od tvog tela
od ljubavi
da me otme koprena noći
kad me pitaš šta mi je.
To mi je.

Lepša vremena – Dejan Ivanović

Svi misle,
lepše je bilo pre;
Sad vidim,
bilo je drugačije;
Govorimo, kako prolazi sve,
kad izgubimo drage ljude ,
bližnje, prijatelje …

Tačno je,
prolazi sve.
Bila su neka vremena,
nesređena ali ushićena ;
Bar je u nama živela i rasla istinita,
bitna i iskrena nada
duboka, bistra, plemenita;
U poređenju sa ovim sada …

Događajima kažu
nije uzrok vreme ;
Igrom slučaja sve,
zbiva se pa nestaje…
Na dnu mirnih, tamnih
gustih ponornica i ambisa,
prošlost, pustoš i breme
ne menja ništa, prazno vreme !

I nikoga, do nas samih …

КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић


КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА

И кад зора бела сване,
Косовске ме боле ране,
Несаница не мирује,
Душу Српску стално трује.

А кад душа напуни се,
Са чемерним јадом својим,
Ја пред песмом тужан стојим,
Сузе капљу, њих не бројим.

Те сузе су сад црвене,
Јер из ока крв ми тече,
Џаба зора, џаба јутро,
Још у мени тутњи вече.

По Косову Божур цвета,
Па нас стално опомиње,
Да из крви мученика,
Никао је цветак први.
Nastavi sa čitanjem “КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА — Драгојло Јовић”

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 491 492 493 Next