ПРАВДА – Дуле Р. Пауновић

ПРАВДА

Живот који живех све благо ми је био

а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.

Нада се искрала, изгубих је у младости

и све пусто оста, нигде нема радости.

Године многе, године сада већ прошле,

старост се зову, по свој данак су дошле:

клекнуо бих да молим, али га морам платити,

зар је важно хоће ли један старац патити ?

Каква је сетва била, таква је сада жетва,

ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?

Има Бога, стиже клетва… само касно.

Није ми било, али сада ми је постало јасно:

дечје сузе не могу платити својим сада,

дечји смех не могу вратити никада,

са замишљеног лица не могу скинути сету

а не могу променити ни судбину проклету.

Да је правде по мери дела, вечност да трајем:

грехе да испаштам, да их за живота не окајем,

- мало је то, сви снови мркли мрак су били,

у чежњи и страху у вечност су се преточили.

Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час

- у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,

крикнућу да Га надјачам: правде Боже,

правде… казни ме по делу и неделу – строже !

                                                           Дуле Р. Пауновић

Stumble! for WP

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Dule R. Paunović