ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић
ПРВИ СНЕГ
Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост и њених и његових родитеља.
Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.
Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела. Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење. Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити. Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом, као фурија, у мој топли стан улете Она.
– Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена… процвркута Она.
Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.
– Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.
– У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…
– Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби
– Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.
Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.
Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац. Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.
Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.
Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ? Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена. Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.
Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.
Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?
Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.
Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !
Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…
Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.
Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање. Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.
Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ је све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову корист.
Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд, нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она. Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе
-Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.
-Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.
Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.
А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.
Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.
А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.
Дуле Р. Пауновић
No related posts.
Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.
Loading ...
Nema komentara to “ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић”