JELA
Na proplanku iznad sela
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,
u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče,
o ljubavi što iz mladog srca niče.
Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.
Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada…
vratila se u svetlosti velegrada…
Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj gžungli velegrada…
***
Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi, gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utažim gorki jad,
u vinu da nađem spas…
In vino veritas!
(C) Miljojko Milojević
15.2.2011
Add to favorites 
1 comment
Zaista lepo, stil koji mi se dopada.Pozdrav i samo nastavite u tom smeru.