Samirova priča – Božo Popadić Aktus

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
60 пута прочитано

DalekaObala

Dođe tako trenutak, kad osjetiš potrebu da nešto istreseš iz sebe, da s e rasteretiš. Obično je to kadasi imao prevelika očekivanja, spremao se za nešto veliko i onda….ništa. Praznina koja počinje da te jede iznutra postajekao crna rupa u svemiiru. Da, tačno je počesto spominjem tu crnu rupu, ali ona je jedina moguća komparacija kojadovoljno jako oslikava moja osjećanja, stanje moje unutrašnje energije i želje za samouništenjem, nakon što se onopriželjkivano ne ostvari. O Bože, kako ja u tim trenutcima osjećam duboku prazninu u sebi, nešto što me izgriza sve više i više. Evo večeras, upravo sada i ovdje to sam doživio, trenutak prije nego što sam dobio poruku. Poruku koja mi je dala snage da sjednemza ovo malo čudo tehnike što ga zovemo laptop i da počnem pisati. Ali neću pisati o sebi, o toj praznini i o tom pozivu, koji je bio fitilj za aktiviranje bureta baruta, koje će na kraju eksplodirati i raaznijeti realnost kao osnovnu vrijednost u životu, uništiti njene temelje.Jer ta realnost je vrlo često neprijatelj sama sebi, neprijatelj onima koji je praktikuju. Jer ona je surova i nemilosrdna, i ja želim da je miniram.Radi sebe? Možda! Možda sam toliko sebičan pa ne vidim da ja to radim u stvari radi sebe, ne radi onih o kojima ću ovdje pričati.Jer da nisam , ne bih izabrao ovaj moment, kada je ta crna rupa opasno zaprijetila da me raznese, da mi omogući dovoljnu količinu energije za samouništenje. I da ne bi tog poziva, koji je u sebi imao kodiranu poruku koja deaktivira već otpočeto odbrojavanje za samouništenje,to bi se dogodilo. U kodu koji je poslat stajala je VOLIM TE, i eto to je odložilo eksploziju, deaktiviralo sistem za samouništenje i navelo meda sjednem za ovu spravicu i pišem. Pišem o jednoj sudbini, o onome što mi je moj poznanik ispričao u trenutcima kad je njemu došaotrenutak za samouništenje. Pa da ne otežem,nego da krenem sa pričanjem. Fitilj je upaljen…….Ja i Samir smo se upoznali u Njemačkoj u trenutcima kada sam ja tek upoznavao tu zemlju, nakon što sam došao kao izbjeglica iz Bosne.Kad sam došao u prihvatni centar u Icehoe na sjeveru Njemačke u pokrajini Šlezvig-Holštein, ne znajući nikoga i ne poznavaljući njemački jezik,bio sam usamljen i osjećao se vrlo jadno, bezvrijedno. Kupio sam karticu za telefonski poziv u Austriju gdje je moja supruga bila sa djecom,da bih malo razgovorom podigao sebi moral, koji se totalno srozao u datim okolnostima, skoro kao nekoliko trenutaka prije nego sam uzeoovo da pišem. Tumarao sam po azilantskom prihvatnom centru (haimu) tražeći telefon i kad sam ga spazio jedan čovjek je već bio tu i razgovarao.Iz pristojnosti nisam prilazio, da ne bih slušao razgovor, jer sam i sa udaljenosti od desetak metara čuo da govori moj jezik. Imao sam dovoljno vremenada ga posmatram dok je govorio, i da zapažam neke detalje, karakteristične za njega. Snažno gestikuliranje, sočno psovanje, treskanje rukom pozaštitniku koji je bio iznad telefonske govornice, davalo je utisak da se radi o vrlo temperamentnom i nervoznom čovjeku. Mislio sam ništa čudno,jer svi smo mi bili manje ili više načeti, zatečeni i zakačeni ratom u našoj zemlji.Nakon što je on završio razgovor , ja sam pokušao da nazovem Austriju ali nisam imao sreće, pa sam odustao jer se pojavilo još par ljudi koji su čekali pokušaju obaviti razgovore. Pristigao sam svog zemljaka, jer sam požurio da ga dostignem.

– Zdravo. – rekoh kad sam ga sustigao, on se osvrnu i odmjeri me svojim nemirnim očima i neka vrsta grimase mu se pojavi na licu, što je trebalo dapredstavlja osmijeh.

– Zdravo.- odgovori on i pruži ruku, – Ja sam Samir, iz Tuzle sam. A ti?. upita on dok smo se rukovali.

. Ja sam B…- odgovorih mu, – iz Dervente sam. Koliko si dugo ovdje? Ja sam tek danas došao.

– Evo tri dana, sutra idem u tranzit, u Flensburg, na Dansku granicu, provjerio sam gdje je. Možda ćeš i ti. Jer nema veze koliko si dugo ovdje, nekad dan,nekad pet.Sve zavisi kad i koliko mjesta ima u drugim haimovima, odavde brzo šalju da bi drugi mogli dolaziti, pošto su kapaciteti ograničeni, A bogami zemljače naši dolaze kao preko turističkih agencija, u paket aranžmanima. hahahahaha.- Opet Samir napravi grimasu nalik na osmijeh.

– Da, možda. Vidjećemo.- rekoh jaJoš smo malo pričali o svemu i svačemu, ništa lično, ali moje su se baterije počele puniti i već sam lakše podnosio te sate u nepoznatoj i neprijatnoj sredini. Neprijatnost nije bila radi lošeg odnosa osoblja hajma, već radi osjećaja koji sam imao, da sam na dnu, na posljednoj stepenici u skali ljudske vrijednosti.Čovjek bez domovine, zanimanja, porodice. Praznih džepova, prinudjen da ispruži ruku za pomoć u stranoj, tuđoj zemlji. Primoran da tražiš pomoć od ljudičiji ni jezik ne poznaješ i ne možeš im reći šta te mući i boli. A i da im možeš reći osjećaš da ih to ne interesuje, jer oni samo rade svoj posao i nakon togaodoše svojoj kući,svojoj porodici, da rješavaju svoje brige i svoje probleme i baš ih briga za tvoje. Oni odrade svoj posao i to je sve. Hladni i odmjereni. Nenisu neprijatni, naprotiv. Ali ti vidiš da je ta prijatnost usiljena, neprirodna. To je taj osjećaj koji mući i kopka.Samir je bio u pravu, sutra ujutro su me prozvali i smjestili u kombi sa njim i još dvanaest drugih azilanata sa svih strana svijeta i odvezli nas u Flensburg,na Dansku granicu.Tamo su nas smjestili u prazne vojničke kasarne. Ja sam dobo sobu sa jednim Albancem, koji nikad nije bio tu isto kao i Samir, ali onje imao još trojicu u sobi. Pošto nije pušio, a oni jesu, najviše vremena kad je vani bilo kišovito provodio je u TV sali ili kod mene u sobi. Malo smo kartali, malo pričali, ponekad izašli u grad ili do obližnje samoposluge. Samir bi obično kupio paket piva i to sručivao u sebe. Imali smo sreće da smo dobili posaoda čistimo lišće u parku i dobijali po satu 2 marke, to nam je bila sva zarada uz ono malo što smo dobijali kao pomoć u novcu, uz hranu, koja nije bila baš neki vrhunski kvalitet, ali mnogo bolja od hrane u Icehou.Tako smo se Samir i ja spriateljili i počele su i priče iz privatnog života, iz intime, koja se nijemogla svakome pričati, a tjerala te je da nekome kažeš.Jednom prilikom kada je sručio šest piva u sebe, vidjeh Samira da je zapalio i cigaretu, što je bila novost za mene.– Hej jaro bolan, otkad ti prodimi?- upitah ga ja.

– Mani me jaro, došlo mi je da odem u materinu, znaš. Najradije bih da me nema više, eto to je.

– Čekaj bolan Samire, nemoj tako nije smak svijeta. Jeste da ovo nije Bog zna šta, ali dobro je bolan. U toplom smo, ne zvižde nam metci iznad glave, imamo šta pojesti, pa i popiti po neku jarane. Nije nas Bog zaboravio.- pokušao sam da ga tješim, nemajući pojma koji je povod za njegovu tugu.

– Nije to ba B… Nego hajd kod tebe da odemo. Imam još šest piva… Ponijeću hin, a od Ishana sam uzo dva nareska. Moremo bolan i zamezit, pa ću tisve potanko ispričat.Moram nekome jer će me ovo ubit, ako budem i dalje trpio u sebi. Ubiće me Allaha mi i Dina.-

Ishan je Palestinac koji je bio kao neki predradnik među azilantima, i sam azilant ali je imao tu u Flenzbutgu ženu, Njemicu. Naučio jezik i čekao da mu odobre da se skine sa azila, pošto je oženjen Njemicom. Bio je prema nama susretljiv, a i mi smo mu to uzvraćali vrijednim radom, tako da je zadovoljstvobilo obostrano.

– Hajde važi jarane.- odgovorih ja i krenusmo na sprat prema mojoj sobi.

Kad smo sjeli, otovorili smo pivo i stavili narezak na tanjirič i isjekli ga. Kucnusmo se i Samir poče njegovu priču….

– Vidiš jarane, one pozive što sam ja slao odavle, ti misliš da je to mojoj porodici, mojoj ženi? Nije bolan, jok ba. Nemam ja ni žene , ni djece. Nemam ja sad višer nigdje nikog jarane moj. Ko suhi sam prut, go i pust. Prepušten vjetru da me šiba. A što, pitaš li se što, jarane..? Jebaj ga, što sam take sreće, usrane. Imo sam ja i ljubav i djevojku i zaručnicu. Al’ morgen, nisam se oženio. Ona ti je iz Lukavca, završla hemijsku teničku, poslen u koksari radla. Njen babo tehnički direktor Sode u Lukavcu. Ma riba ko zmaj bolan, ne bi mogo oči sa nje smaknut, A ja?.. Vid mene bolan…šupak prve vrste, Seljačina sa dna kace. Išli skupa u školu u Tuzlu. Meni rađe bilo ić u birtiju već na čas..A ona lijepa Allahu dragi i ja uvijek dočekivo ju ispred hemijske. U početku sam joj bio odvratan, gadio joj se nako neuredan. I ja skontam šta je i glacnem se malo, ali i dalje u kafanu ić’ mila majka, znaš.Ma našo ja bolan i neku šljaku u Tuzli, zajebo školu totale. I ondak ja njojzi, znaš ono iz filmova, buket cvijeća. Jurle mene neke druge, bio sam ja faca jaranei te kako, kad sam se glacno. Uletio u leviske, karirana koša je tu, marama oko vrata, i bitliska. Još malo ulja za kosu da se sjaji. Ih, zbavio i cvike i sahat. I šta da ti duljim više.Sačekam ja nju ispred hemisjke, sjećam se ko jučer, bio petak, pa joj reknem:“ Slušaj Dženana bona. Tako se zove, hajd nemoj da si na kraj srca. Vidiš bona da ću lipsat ko kerče rad tebe. Evo ti ovo cvijeće, ako’š s’menom u kino večeras.“.Uze ona cvijeće, jojjjj jarane čini mi se da sam počo lebdit, i kad zacvrkuta Allahu dragi, ja te miline, veli:„More, al’ u Lukavcu“ i prinese ono cvijeće nosiću da ga miri. Ma šta Lukavcu, mislim ja more i na mjesecu, samo nek si pristala.I odem ja u Lukavac u kino sa njom i tako se stanemo zabaljat, ono ozbiljno ba. Znaš šta mislim, starijisi od mene.- reče on i počeša se po bradi kao u neodoumici.

– Ma znam Samire, i šta dalje bi?

E dalje ću ti malo ubrzat. Zaručio ja nju. Ona pristaje, al babo ne daje, ni mukajet, neće da čuje. Gdje njemu zet da bude fizikaner, njemu diši, budži.Majku mu i njemu i njegovom položaju pokvarenom. Sreću moju i Dženaninu stavio ispod fotelje u kojoj sjedi. a ona me nako pravo od srca zavoljela,ma gotivila me ba na skvakom koraku. Dobra joj duša,osjećana. Nije dala ni mao da se sikiram ja. Sve me tješila da će pobjeć za me. Jal za me jal u Modračko jezero, dotlen je došlo. I rekla to babi svom. A on džukac, namjesti mi žvrčku.Sazno je da volim u kafanu ić’ i proveselit se i popit koju više.E ondak je pratio, i namjeti mi neku kurvetinu,kad sam se napio. I nekako se ona nađe kod mene ui samačkoj.Kad za neki dan eto ti milicije i meni lisice.Ko da sam ju silovo i istuko. Na sud i osude me dvije godine. Dženana više nije htjela čut zame. I uda se poslije godinu dana.Ja izišo iz Zenice, tamosam ležo. I na ulicu, U Puračić, moje selo mi se nije išlo. Šta ću tamo. I opet odem u Tuzlu, nekako se zaposlim u rudniku i krenem opet radit i raspitivatse za Dženanu i saznadnem da je u Tuzli. Na jedvite jade ju skontam da se vidimo, da joj objasnim. I objasnio sam joj, povjerovala mi. I opet ja sa njomonako potajno kreno. Samo ovaj put ona neće da ostavi čojka, veli dobar joj je. A meni sve nešto tu smrdi. Koje ba dobar joj, ostavi ju samu u kući a onode Bog te pita kud. A naka žena. Joj da s’ vidio jarane,  još se proljepšala onako zrelija. Ja joj stalno govorio da on mora imat drugu. Ne mere bit da naku ženu tek radi jarana i birtije ostavlja, a ona neće da čuje. „Ako oš’ vako, more. Ako neš’, allahimanet. Ja sa njim imam ćeru, i neću da moje dijete budebrez oca.“ I ja kud ću šta ću pristanem i tako godinama. Dobi ona i sina. Sigurno pitaš jel moj? Ona veli nije, da je sigurna u to, jer veli nismo tad mi bili skupa, već je sa njim. A mene uštinu nešto za srce, kad mi to reče. Ma znam ja bolan da joj je to zakoniti čojek i da mora to sa njim. Al’ mi pravo krivošto mora, al morado progutat’ inače ju izgubih. A mali na nju liči, njene oči, onako plave pa malko vodene, ko da vazda plaču. I tako smo mi godinama. Jaradio, nisam se ženio, nju krijo i ona mene, a voljeli se i dalje. Ljubav je to jarane bila i još bi bila da ne bi ovog rata. U početku rata onaj njen se aktiuviro,posto oficir u Armiji BiH, a ja redov obični. I sad ja bi, a i Dženana da idemo. Ona bi da djecu odvede iz pakla, al’ on ne da. Patriota, veli. Jebem mupatriotizam i majku. Dženana odluči da ga napušća, da uzme djecu i da ide. I dogovorimo se ona i ja da ja pobjegnem i da joj spremim prelazakvamo. Šest mjeseci sam ja putovo do Icehoa preko Austrije. Nisam htio u Austriju, jer nema tamo ništa samo hrana i garderoba. Ja htjeo da moja Dženanai djeca imaju život, a ne bijedu, jer iz bijede izlaze. Da mogu da radim i da ih izdržajem, to sam htio. A onda….- tu Samir zastade,suze mu same na oči navriješe.

Čekao sam, nisam ga ništa pitao. Ako mu se priča, pričaće. Ako ne, neću mu dodavati so na ranu, koja je vidim i ovako ljuta. Samir je ćutaopar minuta, otpija gutljaje piva i ponovo uzeo cigaretu i zapalio…– A ondak je jarane, kad sma uspostavio vezu sa njom konačno i čuo se i dogovorio. Uhhh.. jebem ti život taki…, ondak je ona sa sinom išla na pijacuda kupi nešto namirnica, da nađe što se naći more. I pijana budala, vojnik „patriota“ pokupi ih na pješačkom….Mali…., ma kaki mali momak već skoro..,Samir…, moje mu ime dala jarane, moje…na licu mjesta umro. Ona uspjela dočekati ćeru, još živa i dala joj u amanet da me nazove, da mi reče danema ništa od našeg plana. i rekla joj da ako oće da iziđe nek se men obrati i da me pazi ko babu svog…- I ponovo Samir zastade dok su suze lile niz lice..

-…jer sam joj ja trebo bit babo… Sve joj ispričala dok se nije preselila na Ahiret i tako ju zaklela. Kad mi Elma to rekla, to joj ćera, oboje smo plakali. I reklami je da bi voljela da me upozna, da vidi koga je to njena mati tolko voljela. A za Dženanu i Samira, misliš da je nekad neko odgovaro,ma jok bolan…Konda je kerinje zgazio, pa more bit da bi sad po novom neko z akerinje i odgovaro, al za hinsane jok. Jebem ti i državu, i patrijote i zakon taki, nek svi pocraju, jer nisu hinsani već hajvani, Ja probavo to pokrenut, ma kaki. Jaro mi javio da je oni što ih je satro, sin nekog budže i to zataškano…..Eto jarane sa Elmom sam ja išo svaki dan da pričam. I mislio sam da će doć, da ću ju viđet, ko da sam vidio moju Dženanu. Al’ opet onaj moj šejtan, što mi mira ne da upetljo prste, ne da mi da budem rahat ni truna. Javila mi jutros da ne dolazi, da ide za Ameriku, direktno iz Tuzle. Ima momka uunproforca,on ju vodi, sredio joj papire. I veli kad tamo dođe, i meni će papire napravit da i ja tamo dođem i da se upoznamo. Ma nema od tog ništa, znam ja.Zaboraviće ona mene, čim tamo počne normalno živjet. Kad more babu rođenog ostavit, ko sam joj ja. Nije ona moja Dženana i nemere bit niko to.Eto jarane to sam ti moro ispričat, inače bi prepuko od muke da nisam sad ispričo.- Nage Samir slijedeće pivo, a več ih je podosta popio.

MIslio sam šta da mu kažem, kako da ga tješim, a znao sam da ga ne mogu utješiti. On je svoj smisao života izgubio, ta prokleta realnost mu je ukrala njegov smisao života. Sve što bih rekao bilo bi suvišno, samo sam duboko uzdahnuo i potapšao ga po ramenu i uzeo pivo i dugo gledao u njega prije negosam nageo i pustio hladnoj tečnosti, da gasi vatru koju mi je njegova priča stvarila.

Realni život i njegova nemilosardnost.

Zašto sada, baš u ovom momentu da pišem o Samiru, pa radi one crne rupe koja me je bila ščepala, ali na sreći moju, za razliku od Samira ja imamnekoga ko me je nazvao i rekao „Volim te“ i crna rupa relanog živote se raspršila. Noć je prilično odmakla. Već je i naredni dan počeo da odbrojava svojesate, a sa njim i ja zajedno čekajući trenutak da zagrlim voljenu ženu i da joj kažem, kad joj u oči pogledam „Volim te, srno moja mila.“

A Samir, šta je sa njim? Ne znam, kad smo se rastali u Flenzburgu, više nikad nisam ništa čuo o njemu. Nadam se da je našao svoj mir, bar malo.

Jer zaboraviti nije mogao. Takve se ljubavi ne zaboravljaju.

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/236

2 comments

  1. Please wait...

    Divna i potresna priča o ljubavi,sudbini i ratu. Bravo Božo!

    • natalijajakovljević on 04/01/2008 at 1:49 pm
    • Odgovoriti
    Please wait...

    Božo,
    jako lepa priča,lepo,jednostavno ispričana…
    pozdrav Natalija

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.