Pismo bez adrese – Božo Popadić Aktus

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

DalekaObala

 

Pisma su stizala svakog dana, izuzetak su bili samo nedjelje i praznici, kad pošta nije radila, ali su zato sledećeg dana redovno stizala po dva pisma ili više zavisno koliko se dana nije radilo, odnosno koliko dugo poštar nije dolazio.
Poštar, čovjek u godinama i mrzovoljan, nije bio oduševljen što nosi svakog dana pisma do te kućice zarasle u bršljan i korov, bilo mu je naporno da se pentra uz brdo. Jedva je čekao godišnji odmor pa da krene na more, da se baci u zagrljaj valovima i zaboravi svakodnevno gimnasticiranje uz i niz brdo. No dok je razmišljao o tome, odjednom je zastao, tu negdje na pola puta do kuće. Odjednom je postao svjestan jedne činjenice, činjenice koja ga je prenerazila.
“Bože moj, kako čudno!” pomisli on “Pa ja samo donosim pisma, a nema odgovore. Zašto?”
Pentrajući se uz usku stazu koja je vodila do kapije na već porušenoj ogradi oko kućice, poštar zaviri u sanduče koje je stajalo na iskrivljenom stubu. Dok je otvarao sanduče, rasklimane baglame na kapiji su škripale.
Pogledao je u sanduče i gle čuda našao je jednu kovertu, ali na njoj nije bilo ni markice ni adrese. Poštar je obrtao i okretao kovertu u ruci, ali nigdje ništa da piše. Iskusni prsti su osjetili da je koverta puna, da u njoj nešto ima.
Mada je to protivno poštanskim propisima on odluči da uzme kovertu sa sobom i da pokuša odgonetnuti njenu sadržinu. Okrenuo se i krenuo niz brdo, vrijeme je bilo da završi današnji obilazak reona, ova kuća mu je zadnja u njegovom planu obilaska. Kada je sišao niz brdo, pošao je rukom prema unutrašnjosti svoje torbe, da smjesti neadresiranu kovertu u prazni pretinac, gdje je bila pošta koju je trebo predati, ali….Naglo je zastao u podnožju brda. Pretinac nije bio prazan. Sjetio se, uhhhhh. Zaboravio je da ostavi pismo u poštansko sanduče, ta koverta koju je našao u sandučetu potpuno ga je zbunila. Polako se okrenuo prema kući na brdu i nevoljko pogledao, odmjeravajući udaljenost od podnožja do vrha. Izgledalo mu je duže nego ikada do tada, sunce je grijalo nemilice, uniforma mu se lijepila za kožu, nije rad da se ponovo penje uz to brdo. Ali kako, kako da ne preda pismo koje je držao u ruci?
To je njegova dužnost. Krenuo je ponovo uz brdo, držeći pismo u ruci i opet mu nešto pade na pamet.
“Pa da” pomisli “uzeću sa ovog pisma adresu pošiljaoca i prepisati na pismo bez adrese, nema druge. Onda ću zalijepiti markicu i poslati.”
Neki unutrašnji glas mu je govorio da to nije u redu, da nije njegovo da se miješa u odnose među onima koji se dopisuju, već samo da donosi i odnosi već adresirana i markirana pisma.
Ponovo je zastao na sred brda i počeo grozničavo razmišljati šta da radi. Pažnju mu privuče pismo u ruci i on ga okrenu da vidi adresu. Iznenađenje je bilo ogromno. Na poleđini nije bilo adrese pošiljaoca, tako je njegov plan propao. I šta sad? Odluči da odnese pismo i ostavi u sanduče kao i kovertu koja je bila neadresirana, jer na kraju krajeva njegovo je da se drži propisa i raznosi poštu. Ako neko nije adresirao pismo neće biti uzeto i kvit. Odluči da tako uradi i krenu uskom stazom sav u znoju i teško dišući. Noge su već otežale od umora, kretao se sve sporije.
Konačno je stigao do sandučeta, ubacio kovertu u njega, okrenuo se i krenuo niz brdo.
Kada je sišao u podnožje zabaci torbu malo više na leđa i krenu u kafanu, koja je bila tu u blizini, da se malo rashladi i odmori prije nego što krene kući.
“Dobar dan, Rade” pozdravi on krčmara.
“Dobar dan Jovane, kako je. Ono tvoje opet?” uzvrati krčmar.
“Da Rade. Ono moje.” odgovori poštar dok je spuštao torbu na stolicu i sjedao na drugu za stolom u uglu kafane, iz koga se vidjelo sve što se u kafani događa.
Donoseći mu duplu šljivovicu i pivo svo orošeno, krčmar mu onako usput dok je to spuštao, reče:
“Pa Jovane, opet nosiš poštu, zar ti nisi u penziji?”
Poštar otpi dobar gutljaj šljivovice i preturajući po torbi odgovori:
“Ma kakva penzija, zvali me da opet radim, vele nema ko da raznosi poštu u ovom kraju. Pa eto, bi li mogo ti, vele. A ja lud k’o što i jesam prihvatim, samo im rekoh da mi ne diraju penziju, nego da mi uz nju daju godišnji odmor. I zamisli pristali su!”
Izvadio je ono pismo bez adrese i ponovo ga nekoliko puta okrenuo u ruci, a onda izvadi iz džepa olovku i poče pisati adresu primaoca.
“Baš lijepo od njih.” odgovori krčmar.. “a i od tebe, što si se opet prihvatio posla. Puno je danas te pošte bilo, vjerujem, pa si se umorio.” u glasu mu se osjećala ironija.
“Pa vidiš i nije” odgovori poštar i vrati olovku u džep a pismo ubaci u pretinac. “Samo jedno pismo. Za moju bivšu.” tu zastade i suza mu sama niz obraz krenu.
“Eh, Jovane, Jovane, kad ćeš prestati da joj pišeš? Pa ona nije tu već više od tri godine. Osvijesti se čovječe. Svi te ismijavaju, ponašaš se kao da nešto radiš, a u stvari samo staviš tu torbu na rame i ideš od ove kafane do njene kuće i ostavljaš joj pisma, koja niko ne uzima i ne čita.” odmahivao je krčmar glavom.
Poštar uze pivo i iskapi ga a onda i ostatak duple šljivovice. Priđe šanku i plati za piće. Na vratima se okrenu ka krčmaru i sa nekom sjetom u glasu reče:
“Svoj ti posao Rade, ne petljaj se u moj. Samo me interesuje, ako je tako kako ti kažeš, ko uzima ta pisma iz sandučeta.”
Krčmar sleže ramenima u nedoumici i počeša se po ćelavoj glavi, dok je poštar zatvarao vrata za sobom.

FavoriteLoadingAdd to favorites

1517total visits,1visits today

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/242

1 comment

  1. Please wait...

    Druze !
    ovo ti je super. Odlican opis postara, dobro obrasdjeno sve sa sjajnim neocekivanim zavrsetkom. Strasna pricica.
    nastavi…
    Pozdrav

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.