IZGUBLJENI STAN

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

Sa prozora izgubljenog stana i dalje se vidi reka,

Složeno rublje iz ormara poklanja prostoru miris nevinosti,

Postelja izgužvana,meka…

Na satu rupa vremena pokayuje da je ipak vreme,

Da su sati koji su s lakoćom radjali dane spokoja i ljubavi

Zamakli oku,

Otplovili,u maglu jutarnje svite čudnog grada i te…

I te čudne reke,

Svedoka i čuvara mojih koraka,reči,pogleda…

Geganje starice ka gradu kroz usku ulicu

S korpom u ruci,vrati sliku na svoje mesto,

Moj kiseli smešak ratnika koji čeka presudu

Protivničke vojske u zarobljeništvu,

Dodir plamena upaljača i poslednje cigarete iz kutije,

U izgubljenom stanu,gde pušenje nije dozvoljeno.

Bar ne u danima koje sam uhvatio da beže,

Beže, obalom konjima a rekom čamcima,

Polako ali ipak brzo.

Nisam znao da je vojska života toliko velika i moćna,okrutna

Da te pronadje čak i u izgubljenom stanu,čudnom gradu

U zabranjenom dimu…u njenom dahu…

Da sudi i presudi tek tako,za tren

Par koraka,par izloga,par mostova,nepar nje i nema te…

Hrabrost,i od nje ostalo još poslednji komadić u džepu,

Gledah je,koliko je moja i koliko neće više biti…nikada više

Kad mi presudi komadant vojske života,

Kad pukne platforma koja me je nosila gore medju pticama

Pa zvezdama,pa jako visoko i još više.

San kad svoj film završi,i njene oči moje obezboje,

I zamiriši postelja naspavane i srećne devojke

Koja ima samo danas,mnogo juče…a sutra…

Sutra ću ja već biti u drugom čudnom gradu,

Kraj druge čarobne reke,kojoj ću pričati

Kako su me pogubili,pogubili okrutni vojnici životne armije

Armije realnosti i tragova koraka vidljivim oku,

Ne ptice,ne zvezde,ne oblaci,ne kraljica svega toga…ona.

Rupa na satu popunila se do pola,njen glas zovnu moje ime,

Bespomoćno i sluteći nešto…

Moj prevoz je došao po mene kroz prozor,

Uhvatio me za srce i vukao napolje kao po naredbi,

Oči su mi se branile vodopadima,najvećim na svetu,

Reči su se davile i istog trena umirale u nekom ćošku izgubljenog stana,

Tu su i ostajale,takve nikad ne trunu,ne nestaju,samo umiru

I ponekad znaju jako da bole…pred kišu.

Osudjen,pogubljen

Sa zgužvanim srcem i bezbojnim očima,sa kvakom u ruci

Njom u postelji…zbunjena,tužna,nevina i sama.

Nit je pukla,platforma nebeska propala,

Ali sećanje…sečanje sam uspeo sačuvati,

Verujem i ona,

Samo da one reči iz ćoška neko ne baci kroz prozor dok

Dok bude spremao izgubljeni stan…

FavoriteLoadingAdd to favorites

140total visits,1visits today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...