Priča bukove šume

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
110 пута прочитано

Pod mesecom, belim koji sijaše po noći
Puckale su od drveća starog odbačene grane
Prilika jedna bela, gazila je šumski tepih žuti
Pod šapama belim opalo lišće je počelo da šušti

Vladala je tišina neka čudna, hladna i strašna
Tiho koračanje zeca kroz šumske staze
Prekidala je pesma vuka što se probijala kroz šumu
I topot cokula crnih, starog lovca što je gazio po drumu

I svaka prilika, zelena, siva i malena bela
Vodjena je samo tom čudnom noći i instiktom svojim
Koji ih je nekom silom vukao u istom pravcu
Svo troje u koloni krenuše prema severnom klancu

Tako poče ova bajka o događaju sto se zbio
O sudbini što ispriča ta bukova šuma
Kako su se sreli vuk, čovek i zec
Te kako pratiše jedan drugog, bas kao što njih
Pratio je beli Mesec

Zec je išao prvi, trčeći brže od vetra što duva
Njega je stari vuk pratio u stopu
Jedino lovac što pratiše vuka, imao je muku
On tom starom šumom leteti nije mogao
Ali beše u prednosti blagoj, noseći sa sobom pušku

Predugo je vladala ta samrtna tišina
Dok se u svakom od tri junaka odigravala bura
Zečije srce tuklo je snazno od nadolazećeg straha
Od čeljusti vuka i čovečijih pušaka

Njegov pratilac verni, vuk sivi
Nošen mirisom večere kojoj se radovao
Bivao mu je sve bliže
Kad ispusti urlik od kog zecu
Bela dlaka poce da se diže

Tad vodeći ove trke, mali zec nestade
Izgubi se medju starim granjem
Bezeci u klanac i u njegov mrak
Gde, činilo se vuku, postade plen lak

I kako je Mesec video te noći
Vuk tada poleti kao ptica što nebom leti
Otvorenih čeljusti on na zeca skoči
Koji mogaše samo da drhti
I da posmatra te zakrvavljene oči

Gotovo je, nema spasa za dobrog zeku
Vec se Mesec opraštaše od prijatelja svog
Kada tiha noć iznenada ožive
I sve ptice što spavaše u tom klancu
Najednom ka nebu poletoše

Zvuk prodoran, zvuk koji nebo para
Prekide moćni vukov skok
On pade pravo na zeca, ali zatvorenih usta
Krv poteče iz njegovih pleća
I tada naglo prekinuta tišina, počeo opet da se spušta

Ostade samo topot cokula crnih
Što praviše lovac dok brzim koracima
Nosio je vuka kroz tu gustu šumu
Žurio je da se pohvali drugovima svojim
Što čekaše ga dole na glavnome drumu

Tu se završava ova priča
I ispovest stare bukovine, o tri sudbine
Kada tri života moraše istim pravcem poći
Da odigraju uloge svoje verne
Koje im stoletna šuma dodeljuje svake noći

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/26585

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.