Надахнуће – Невен Милаковић Ликота

НАДАХНУЋЕ

( Веселину Ракчевићу)

У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.

Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.

Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.

А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.

Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.

Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.

Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.

Невен Милаковић Ликота

Stumble! for WP

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Neven Milaković