Portret čovekovog straha

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
85 пута прочитано

Mesečina otkriva prašinu iz dubokih ćoškova
U kakao obojenu noć kvari beli prah
Zmurimo ispred nezvanog sudije
U mraku svojih zivota
Plasimo se hladnih zimskih vetrova
Tada vidimo kako iz nas odlazi zao dah

I svi to osećamo pomalo, negde, nekad
Kvadrature naših srca odraz su u ogledalu
Gde se preslikava ono što smo
I što bi mogli biti
Tamo je nasih zimskih želja sklad
Al retki imaju hrabrosti da u njega pogledaju

Stati sa lovorom il bez njega
Pred slikare nasih posupaka i načela
Teže je nego pred čopor lavova izaći
Il u čeljusti ajkule zakoračiti
Jer to je lice, priroda čoveka
Ništa ga ne plaši kao njegovih dela senka

Pred nasim očima jedino vidljiva je slika
Razbiti ogledalo, slikara ubiti,pa pobeći
Čemu traženje samoga sebe?
Kad se može osuditi prvi do nas
Čemu kvarenje sebičnog predivnog lika?
Kad manje vredi sto tuđih dela, od naših praznih reči

Praznih reči, besmislenih rečenica
Koje niko do nas ne sluša,
Strah koji sebičnost budi, a zavist oživljava
Pretvori nas u ljusture koje plima spere
Umesto velikih rečnih korita, postajemo rečica
Na običnom belom papiru nacrtana slika ružna

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/27593

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.