Mazija Arsenije Lalatović

Rating: 10.00. From 3 votes.
Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

MAZIJA

Noć. Nebo je modro. Tišinu remeti vjetar. Huk. Laju žutokljune… Kriška narandžina grije… U nuglu trošare čkilji lojanica. Uz peć drijema stari mačak Joksim. Prede… Strina Ćetna sjedi na tronožac. Plete… Skoro je isplela fanjelu. Zakašlje se ponekad, valjda od krdže. Mota od kad zna za sebe. U no vrijeme nije bio običaj da žensko mota. Daleko se kazalo! Ona je šćer Miladinova. Jedinica. Moglo joj biti. Čuš, ču!
Ne imaše ni šesnes a dadoše je Cikoti Milovanovu. Nije imala šta da bira, nju su izabrali. Očevi se zdogovorili. Ne ide se mimo njihove. Znaju najbolje šta im je za đecu. Koja bi pomislila što a kamoli se uzjogunila, nije joj bilo dolaska. Selo još da čuje i da pukne bruka?
Cikota i ne bijaše prilika za Ćetnu. Onizak, pomalo erav, krivih noga, riđe kose i avgustovskih pjega… Čudan. Čudo neviđeno. Plašili su se ljuđi od njega ka od crne mačketine. Baksuz, pu, pu! Đavo ga odnio. Opečaćen. Bježali su od njega okolnim oranicama.
Vrijeme je prolazilo. Cikota zaša u zrele godine. Ne kući se. Milovan duboko zaora u osmo desetljeće a i Stanuša je tu neđe. Da im je bilo viđeti Cikotu skućena, ne bi im bilo ža ni umrijeti.
Prosili su nevjestu u deset kuća. Nijedna ga nije šćela. A ni očevi ne navodiše vodenicu. Znali su Cikotu spolja ma ne iznutra. Svjetina je golema mješina. Uvijek se upornos isplati. Ne odustajaše Milovan no pokuca na dvore Miladinove. Ćori se u zub ne gleda. Puče džeferdar. Začu se pjesma. Zaručiše Ćetnu. Nasta veselje. Oženi se Cikota. Nakon nekolike godine oči zaklopi Milovan a nedugo i Stanuša.
Vrijeme je prolazilo. Guba i zavis se širila. Zaviđoše mnogi Cikoti. Sukerice seocke. Iako je bio ovakav imao je dušu. Njegovu dobrotu niko nije umio razumjeti do kraja. Često ni on sam.
U no vrijeme počele su kolati  priče, kako uglavnom biva. Što bi rekli rekla kazala. Sujeta nema granica. Nemilice narušava zidove bedema i krivi zvrcalo za poraznu sopstvenu sliku. Proču se po selu da je Ćetna nevjernica. Preljubnica. Kurva. Prosu priču Joveta Midov. Kljusina od dva metra. Gori je od najgore kučketine. Laje. Prebijali ga zbog laži mnogi, ali mu nije ulazilo u glavurdu. Iako bi ga najradije Cikota izdeveta, i da je stio nije moga. Pamti još batine kad su đeca bili. Boga sila ne moli…
Dođe laž i do kmeta Luke. Vlas nije bauk, da se može sa njom igrat. Izvešće istinu na viđelo, makar ne bio više kmet. Kako da se dokuči istina? Mada se Cikota protivio, seljani i kmet navališe. Sazvaše skup. Naćeraše Ćetnu da vadi maziju.
Srce je steglo. Duša boli. Guši se. Ne pristane li, svi će uprijeti prs u nju. Ostaće osramoćena ni kriva ni dužna gore no Cikota. Teška srca, svjesna božjeg suda prifati da joj mazija obraz ocrni ili osvijetli.
Prošlo podne. Voda krklja u kazan. Selo se sjatilo na vilino guvno. Kovač Ilija žari struk. Narod priča. Gunđa. Melje. Cikota se skrio iza stare trešnje. Plače ka malo dijete. Podrugljivi pogledi kao da mu kažu: „ Viđećeš ti danas“
Ona ga traži pogledom. Zapršti željezo u ključanici. Nesigurnim korakom priđe kazanu. Zasuka rukave ispod lakata. Zaklopi oči. Zaroni u ključanicu. Vrelina joj se u svjetlos pretoči. Maziju obgrli prstima. Tih nekoliko trenutaka izgledalo je ka vječnos. Blaženstvo nemoći je nadiralo I dok je izranjala, sklupčanih šaka, osjećala je nepomične poglede. Preko glave prebači struk željeza. Mazija je bačena. Ljuđi ne blenu u maziju, već u Ćetnu. Pilje. Krste se. Ne mogu da vjeruju.
Njene ruke načete od rada, bile su iste ka ranije. Niđe nije bilo ni najmanje opekotine. Žene su poluglasno gunđale:“Čudo božije. Ovo je čudo.“
Gleda i Cikota. Briše suze. Smije se. Trčeći prilazi joj. Grli je. I ona u isto vrijeme smije se i plače. Plaču. Seljane piždre u njih. Žene cvokoću a muškarci škrguću zubima. Reže. Ne znaju šta da kažu.
Joveta kad viđe zlu kapu u žalosnu ruku, poče bježati. Neko iz razularene mase viknu:“Držte lažova! Ne dajte mu da pobjegne, pas mu meso izdro“
Krenu hajka za njim. On trči. Bježi. Preznaja se. Okreće se a za njim šuma nogu. U momentu spleka se. Pade čitavom dužinom. Tresnu o zemlju ka da je kamen s neba pao. Aj, kuku! Sustigoše ga. Okružiše. Reže na njega. Kivni su od ranije. Platiće, krvavu mu!
Malo zatim dođe i kmet Luka. Zadija se. Jedva diše. Zadovoljan što je istina izašla na viđelo odluči da se sudi klevetniku. Svezaše mu ruke naopako. Dovukoše ga do seoske kuće. Započe proces. Masa urliče“kriv je“, „lažov“, „klevetnik“. Osudiše ga da plati globu od trides fiorina. Uz to tri mjeseca da provede u varošku buvaru. Dan je polako izmicao. Noć je Joveta dočekao u buvaru a seljani u svojim kućama. Dugo se o njima pričalo.
Nema više ni Cikote ni Jovete, ni kmeta Luke. Oru rajske njive. Vedrina sa Ćetninoga lica vrijemenom je iščezavala. Dan-danji od starijih može se čuti ova priča. Ćetna ništa ne zbori. Plete dok Jokaš prede. Beči kroz okno. Noć je duboko zašla. Napolju se čuju kokotovi. Valjda je vrijeme vampira i mazija prošlo. Zora čkilji na doksatu. Fanjela je isletena. Dobro jutro novi dane.

1333 Ukupno pročitano 1 Pročitalo danas
FavoriteLoadingAdd to favorites

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...