ОН

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
78 пута прочитано

Да ли се ми то
однекуд знамо
можда смо се и срели
некада давно
у нечијем дому
на крају снова
ко би то знао
И ко је то хтео
да те плитке лажи
речи без тежине
баци на дно
Тај осмех најлепши
око његово
што гледа ме и сад
док по тихом небу
скита месец млад
Сасвим случајно
душу ми поново
озелени
око ми влажно
разбистри
у срцу оно заборављено
свом снагом заискри
поред њега ко царица
сејем прашину
право у очи
људима који то нису
таквима ко што
ти си одавно
Живот бих свој да продам
нека он постоји
за истину на длану
неизнуђену
за једну реч на јастуку
најнежнију
за наплаћене године чекања
у маштању
Он је увек ту
грле га мисли у сећању
Ма волим га странче
сваком ћелијом својом
толико већ дана до сад
и још много година
од сад…

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31147

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.