Pesme nedelje – JUN 2012

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

HOĆU

Ustreptale misli se skrovito provlače kroz želje

i dopiru daleko put horizonta gde se

visoravan dodiruje sa predvečernjim suncem!

Kuda žure male namiguše, kikotave, razdragane?

Nesebično, svesna i da grešim, ja ih pratim

gledajući nebo, i te svitke raznolikih boja,

pretačem sa neba  na polja!

Divlja nana nežno se uvija, mesečina mirisom opija,

a, kadulja vesela u horu, kao eho dočekuju zoru!

Bršljan stremi uz jasen ka nebu,

ja ga grlim opijena čudom, a zvezde se redjaju trepćući,

i dok žurim da se vratim kući, koraci mi kratki vrlo teški,

neda mi se da odem odavde,

gde mi duša strah ne poznaje, i strast mi baš sve od sebe daje!

Ja bih htela da volim i ljubim,  zaboravim ovo krhko biće,

predrasude, nevidljive niti!

Sklopim ruke nemo prema nebu dok mi rosa izbija po čelu,

a, i san mi spušta teške kapke,

dišem teško i klonem sred bajke!

Prvi zrak osećam ko milost, život plovi kao barka sjajna!

Hoću da se zahvalim svanuću,

što sad noći nisu više tajna!

 

© Miladinović Sandra

Na Pesničkom trgu
-Oda Orfeju-

Dođe tako neko vreme kada
pametni zaćute, budale progovore,
a fukare se obogate.
Ivo Andrić

Dokle ću samo budalama
I fukarama da govorim svoje pesme!?
Bogovi mi s neba poručuju:
Bodane,
I kada si mrtav pijan
Na Bodanovom trgu
Srce te izdati ne sme.

Oduvek sam imao razumevanja
Za ostatak sveta
Kada su pesničke odaje zidali,
bez ikakvog osećanja, neimari.
Bože, gde li ti je bila metla
Dok su na nacionalnim trgu
Budala i fukara
Moje srce rasprodavali!?

Svud oko mene
Diže se teška buka
Zujale su muve, bumbari
Nacionalni heroji…
Jalove krave dizale repove,
Bukali uškopljeni volovi…

I samom Orfeju bila je muka
Da ostane na zemlji.
Bog je bio u velikoj zabludi
Dok su na akademskom trgu
Budala i fukara
Moj mozak
Na kašičicu rasprodavali.

Drogirani i kompjuteri
Na groblju velikana
Mesto cveća
Sadili korov i koprive
Mesto ptica
Pevaju gavrani i vrane

Bože, tvoje kiše
Nose sve na bunjište…
Ni u snu više
Ne može da se sanja
Kao na javi!

Šta se to sve kruniše
U sred bela dana
Na Pesničkom trgu
Budala i fukara?

© Dane Stojiljković


SASVIM LIČNO

Evo me ovdje gdje jesam,
i nisam tamo
gdje bih volio biti,
a voljeti i htjeti, nije isto!
A htio sam,
nije da nisam,
kao što i sada volim
sve ono što sam volio,
samo jače!

I odlučih,
kao, svašta-nešta mi dodijalo
pa digoh nogu kô ona žaba
kad vidje potkivača!
I krenuh nesvjestan, da je vrijednije
ono što voljeh, dostižno ili nedostižno,
od bilo čega što sam htio,
htio i sustigao ili ne sustigao,
a ipak htio!

Krenuh, sve ruho na meni novo,
u novim cipelama,
i torba nova,
a u torbu stavih tek neke sitnice
i hljeb preko pogače,
da mi se nadje, dug je put!

Pozdravih se i krenuh,
ne osvrćući se,
ne razmišljajući da, možda,
oca i majku vidim poslednji put!
I bio je!
Ne osvrnuh se,
a znao sam da su izašli
iza ćoška garaže,
da mi, brišuć suze dlanovima,
mahnu još jednom,
a ja se ne osvrnuh,
kao, teško mi otići!

Ne osvrnuh se, nesvjestan,
da brata gledam sada
i možda još jednom, dvaput,
ko zna kad!

Odoh, ne misleći
da korijen svoj ostavljam
da čami bez mene,
da trune u zemlji,
po kojoj sam koračao kao čovjek!

Rane svoje popljuvah,
pa ih sada popljuvane krijem,
da me ne otkriju,
da sam ja taj koji se
bez korijena sapliće svakim korakom,
o vlat trave, o dašak vjetra,
o svaki pogled nesusretljivih ljudi
koje svakodnevno srećem,
o sve beskorjene, poput mene,
koji su kao i ja
ostavili svoje korijenje,
da ga kiša zakišnjava
i da s vrha trune, sve dublje,
da ga nestaje
do najsitnije radosti
koje se sjetiti mogu!

© Miro Beribaka

ЈОВИЧИНА КОЛА

Ех какав је то вашар био!
Некада давно дивни дани,
на пространој зеленој пољани,
англери и коњи одабрани.

Долазили купци и продавци,
капарисали се коњи вранци,
рука се руци пружала,
добра пара се обртала.

Све је таман тако било,
само без Јовичиних кола,
брзо би се заборавило.
Памти трава два коња жерава.

Памте старе вашарџије,
Јовичине егзицире.
Пропао би вашар сваки,
да их било није.

Сремска кола дрвена,
запрега љубљвљу окићена.
Точкови дрвени шином опточни,
амови угланцани, коњи увежбани.

Све би за трнутак стало да се диви  мало.
Јовицин ритуал се добро занао,
пар кругова поред задивљене масе,
после…у “кетрицу” зна се!

Нуђене су њему велике паре,
одбио је белосветске мешетаре.
Сремачки понос ником није дао,
за живота”кајасе”није испуштао.

Вашар ко’ вашар још и данас живи,
није више као што је некад био.
Нема Јовице,кола и жеравих коња,
некада је било ал’ се није заборавило!

© Ђурица Еделински

FavoriteLoadingAdd to favorites

296total visits,1visits today

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31881

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.