Pesme nedelje Novembra 2012 bira – Lepa Simic

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

SOLITER – Jelica Domanović ex Radovanović

Trema me hvata,jos od prvog sprata.
Kosmar u glavi, brzo se javi.
Ruke se tresu, telo u stresu.

Zivotinjski instinkti, ne daju se prikriti.
Od cega se branim, uvek strahom hranim.
Zbog neceg bezim, pa na druge rezim.

U svemu preterujem, nikom ne verujem.
Moguce da gresim, kiselo se smesim.
Panika postoji, ne dam da me osvoji.

Treba znati, nekad se predati…..

© Jelica Domanović ex Radovanović

ЈОВЧЕ – Љубодраг Обрадовић

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити…
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје…
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.

Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна…
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

А кад вино из грожђа потече,
Јовче раздраган у комину ускочи.
Срећа и спокој ко дукати звече,
док се живот ко на сламку точи.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино пити
и жаоком срж проблема погодити…
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић

НАРИЦАЉКА II – Видосава Арсенијевић
Саши Арсенијевићу

Питајте ме што вам казат нећу
Искајте ми што не умем дати,
Изнедрите што знат се не уме
Немојте ме у нигдину слати.

Ништа немам што је ваше,
Остављено клетва ли си
Зна питање и одговор,
Пуста земљо, чија ли си?!

Туђе стазе спокој крију,
Немир мира стопа моја
Све узмите, све носите,
Нек вас гони неман своја.

И када ми све отмете
И тад знаћу није грешка,
Сви синови и ђедови,
Пуста земљо, и небу си тешка.

Тамо вином Обилић целива
Мушком сузом земљом кружи,
Зове барјак туђег свеца
Где ја стадох ти продужи.

Вајна пустош,  земља моја,
Грешном свету на мач виси,
Правду слави ваз висини
Еј, Косово, равно ли си!

Древна душа сад колута
Вазнесена причом хира,
Не дај, песмо, да те пева
Хор аждаја светских сила.

И за ово што смо живи
Захвалимо дародавцу
Блудне звери и аждаје
Толе жеђ у православцу.

Вришти земљо, кукај муко,
Зар да ми те комадају,
Ако боли, нек се чује,
Сви без душе бар нек знају.

Земљо црна, клетво моја
Од Лазара на овамо,
Опевај нас прах пепелом
Кад нас нема да бар знамо.

Како може неко туђи
Да ми даје што је моје
Где је људскост, где је прогрес
што је моје то је твоје?!

Пишти земљо, слави муко
Нек се глуво чудо чује
Зора моја у мом крају свиће,
Нећу туђе сунце да ме трује.

Сви гробови што сад зову
Траг су моје постојбине,
Твоје семе православно
Тамњан клија, еј Србине!

Намерене силе света
На мом прагу замке кроје,
Нит ме чују, нит ме појме,
Оставите се земље моје!

Пустите ме да воћњак оберем
Тужној врби на крило измилим,
Да орахе необране скупљам
Крај тополе за собом зацвилим.

Јабука ми необрана труне,
Некошена трава на ме чека,
шљиву бране и сојке и вране,
А знала је потећи ко река.

Туђа слава, туђе госте прима,
Туђа зора, туђу зору роди,
Нит полазим, нит знам куд бих стиго,
Свака стопа туђини ме води.

Племе моје ала с берићетом,
Њиве моје неоране посте
Само мртви скупљају на помен,
Газда туђи слави туђе госте.

Икона ме дозива ко дете
Да је вратим на место предака
Плаче слава а како и не би
Туђ постадох и ја самом себи.

Ништа моје ни чудом да сване
Све туђина, даљина, дивљина
Кад би небо зацвилети знало
Кукало би и не би престало.

Чујете ли и праг ме дозива,
Звоно цркве овамо се чује,
Док молитвом свештеник ме чува
Даљином се и кадим и трујем.

© Видосава Арсенијевић

100 ГОДИНА… Виолета Алексић

Кад се 100 година
само у један плес стави
и кад дубина речи
остане одћутана
и не мари гласом
да се јави,
само ћу те гледати немо.

Време у том часу нек не постоји
…нек умре, мало бар
нека ми остави ову музику
и овај смирај на дар,
да то чувам као драгуљ у недрима.

Јер кад тај плес стане,
утихну ноте ,
музика престане ,
ја знам да ћемо
на две различите стране ,
ветар поклонити нашим једрима.

Са једним обећањем искреним ,
да ће и 100 година наредних ,
било кад, било где, било како,
и упркос свих…
остати нешто што се не заборавља…
овај простор, плес…
ми… и ова дивна, наша музика .

© Виолета Алексић

FavoriteLoadingAdd to favorites

141total visits,1visits today

LepaS

Autor: LepaS

docekaj me osmehom...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...