СВИТАЦ

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

Фијуче кошава
кроз ноћ дужу од вечности.
Пуцкетање грана,
мој глас као у рањене звери…
Скупа цвилимо
тражећи трен мира.
Студен зидове леди,
а у срцу паклено.
Изгарам,
а дрхтим од самоће.
У игри Анђела и Демона
искушаваш ме.
Прошеташ и одеш
као сенка сабласна.
Несаницу за собом оставиш.
Хрпу немира,
и празнину дубљу од понора.
Суживот са самоћом.
Вечно недметање са собом,
прозивање савести.
Причест сопственом крвљу,
после поста кроз катарзу
језиво болну.

Тражим маказе,
да исечем на комаде
погрешне путоказе до твог срца.
Мој су суноврат,
забележене у сећањима
у старој пожутелој свесци.
Листови суви,
да ватру у камину потпалим.
Живот животу,успомене пепелу.

Нови крој маштања креирам.
Чинима посипам жеље,
чежњи снагу точим
пијући вино зрело.
Трезна страху узмичем.
Припита,
охолост и смелост
у коктел завођења претварам.
Нисам пијана.
Само ми дошло да завртим Свет
у супротном смеру од туге.

И доћи ћу ти кад месец нестане,
као Лилит.
Кроз потпуни мрак,
привиђење и коб.
Песмом опчиним.
Мој зов као вечни ехо
под кожом остаје.
Срушићу у теби све недоумице.
Косе пуне пурпура, бистроока.
Завешћу те обучена у црену хаљину
од свиле.
Зауставићу ветар,
дахом пуним душе.
Претворити се у девојчицу
која руке тражи да је угреју
у загрљају нежном.
Склизнути међу дланове
као мали светлуцави свитац
и бљеснути од љубави чисте.
Ти …
ако можеш пусти да одлетим…

Најда М.

FavoriteLoadingAdd to favorites

309total visits,1visits today

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/34831

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.