ВЕЋАЊЕ

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
90 пута прочитано

Овог ће доба многа звања питати за нас…
Ко оставља и ко је сретан,
уз трубу, пуштаће свој глас
да трулу ноћ (белим) сребром прекрије…

А ја о теби мислим… Обично…
Среће нема и тешко је
да уз пусто бдење, ноћно,
стоји љубав да је негује… 

Знам… Многи ће по месту већати
и неће бити неке промене…
Дал ћеш некад, бар на кратко,
крај старног пута застати?
Дал ћеш некад доћи по мене?

На том путу ти би сретала
сличне главе, незреле…
Некад би и сметала
женама што су, одавно још, назад хтеле…

Знам… Ти се мене нећеш сећати.
Могли су и слаби без мене…
Зато, ко дуњу последњу
што се (с душом) у рат прати,
сву ти своју снагу остављам…

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/36031

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.