Рајица Драгићевић: ОДЕ ОТАЦ

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
21 пута прочитано

ОДЕ ОТАЦ

(Славко Драгићевић, 1926 – 1993)
1.

те ноћи
уочи одласка
у разломљен ми сан провири жуто паче
носећи смрт у кљуну
и двапут каза «куку»

послато од онога који све види чује и зна
мени ровитом и неуком
да штогод пре времена јави

мали поштар оденут у жуто
на кукавичјем ми језику
разговетно каза шта ће бити
а ја га ето доцкан схватих
кад живот се стиша
и сведе на тачку
што се на крају свега стави

2.

оде отац
а предели осташе да звече
у којима сенка његова престаде да се
миче
косовина мланча студеница
увлака лука вилипов лаз
та станишта подупирао је
дахом шкрипом и грмљавом
због њега су заправо измишљена
и смештена ту
да их погледом и кораком премерава

кад живот исцури
кад из њих нечујно отклизи
остане нешто да се њише
да трепери и зелени у ваздуху
изнад грања изнад лишћа изнад трава

3.

оде отац
а живот његов остаде у мени
да се отима измиче кобеља
да се мигољи згушњава и слеже
док се сведе док се из њега
сушто зрно не издвоји
којим се свако време свака прошлост
свака пропаст с вечношћу веже

док ћуте и дрме голе гране
с муком за стабло приковане
снујући зелене дане
док се нит живота зачепа и корен пусти
душа се његова негде свија у нигдини
као рој пчела кад се од матице отме
кад се над видиком успиње и кружи
циљајући грану дебло дом свој нови
што ће мир топлину и радост небеску да
пружи

4.

оде отац
распутицом кривим долом
врлет-стазом невид-пољем
блатном џадом и сокаком
глувим путем у нигдину
климајући накасавет
ветром кишом сломовратом
ка дну таме и понора
не чезнући светлост плавет
не марећ за месечину

оде лако миран стамен
као да зна куд ће шта ће оде лако
а у мени све се сручи
паде доле свет од стакла
сновиђења привид лагод
уздигнутост у квазаре

све одлете ја остадох
на ледини
скрушен
камен

Рајица Драгићевић

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/37534

1 comment

    • Славица Зељковић on 18/04/2015 at 6:05 pm
    • Odgovoriti
    Please wait...

    Одлазак у нигдину или привид сновиђења

    Песма Рајице Драгићевића, „Оде отац“ подељена је на четири песничке целине које се нижу у сликама.
    Преплићу се сан и збиља, преображавају се времена у свршене и несвршене видове, смрт односи један живот, али остаје нешто „да трепери и зелени у ваздуху изнад грања, изнад лишћа, изнад трава.“
    Песник страхује од „нигдине“ у коју отац одлази, тражи утеху у вери да смрт није крај.
    Из привида у привид, премеривши погледом пределе из којих је очева сенка ишчезнула, мири се са „оним који све види, чује и зна.“
    Па ипак, болан и неспреман се суочава са неминовношћу пролазности свега овоземаљског. „Скрушен“ и „камен“ теши се песничком визијом реинкарнације очеве душе која и даље живи, успиње се и кружи тражећи „дом свој нови што ће мир, топлину и радост небеску да пружи.“
    Песма је надахнута, стихови саздани од префињених емоција које су исказане језиком песника, верујућег човека и мудраца.

    Славица Зељковић

    slavica

    Ženski
    Datum upisa: 04.11.2010

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.