Позорница…

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
83 пута прочитано

Сећам се. Сада ми се сви ти грозоморни дани и још ужасније ноћи чине туђим животом, чијег сам дешавања била само пуки сведок.
Присутна ту и тада само да бих присуствовала свим тим сценама патње, да бих слушала крике и саосећањем покушала да зауставим сузе, али без икаквог успеха.
Могла сам једино да гледам како јој бесомучно цепају срце као прегладнели вуци, развлачили су делове тог милог створа силовитим трзајима сваки на своју страну, сваки жељан утробу да заслади нечим топлим и чистим.
Крварила је реке бола. Питала сам се често како мало биће попут ње толике бујице излива.
И када су је гонили, она је махнито бежала да сачува своје срце. Склањала се под окриље разних порока. Најпре је свој спас поверила цигаретама. Тај смотуљак дувана испуштао је у њен здрави крвоток чудотворну супстанцу која је чинила да нестане јој тежине и у трену се вине далеко, ван домета канџи грамзивих створења.
Нажалост, дејство никотина давало је све мањи одраз, недовољан да избегне оштре чељусти.
Инспирацију је даље потражила у алкохолу. Опијала се до те мере да је повраћала, не од превише вотке, већ од превелике мучнине коју је осећала када би се случајно о огледало окрзнула, онако, у пролазу угледала потпуног странца са њеним очима; очима из чијих је кристала избијао мрког дима вео, који упориште налази на згаришту њених снова. Тај је димни траг једино што је преостало од толике ватре, која је овај метално хладни свет требало да искује по њеним жељама.
Гледала сам је како згрчена на поду глувог доба мук цепа својим јецајима.
Видела сам све мачеве што су јој парали срце. Од неких су остале само крваве ране, док су други били у потпуности заривени.
Прошла би још једна ноћ, на јастуку одвећ влажном и сланом. Сунце би с јутром промолило своје прве зраке и осветлило њен мрачни станчић, у коме је по свему судећи живела сама. Благом би јој топлином ново јутро дало благослов да скупи своје делове, поново се састави и покуша још једном да победи своје демоне и утекне из врзиног кола, у којем се заиграла.
А она би га послушала сваког пута, без поговора и протеста. За то више није имала снаге.
Сваке је ноћи у снове хрлила са осећањем потпуне узалудности, али се увек изнова будила ипак са неком надом.
Удешавала сам увек, колико сам могла, да из своје зграде излазим мало пре ње, тачно толико не бих ли присуствовала том симболичном преласку из сфере сопственог мини-пакла у узаврелу уличну трку за свакодневним обавезама. Имала је осмех, прилично уверљиво први, али сам само ја имала увид у тужну кринку коју је вешто покушавала да сакрије.
Ипак, сви ми чинимо исто, зар не?
Обучемо капут, навучемо сандале, патике или ципеле, ко шта воли, и пре него напустимо окриље свог животног простора, са офингера стргнемо лице за светину. Маску без које нас ни најрођенији не би препознали.
Истином одишу Шекспирове речи: „Цео свет је једна позорница, и све су то глумци који долазе и одлазе..“

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/43430

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.