TUŽNI GOLUBOVI – Milovan Petrović

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
47 пута прочитано

Leteo je golub jedan,

visoko, visoko,

pa ugleda golubicu,

njeno plavo oko.

Golubica gnezdo svija

i pomoć joj treba,

pa se golub spusti dole,

pravo s plavog neba.

Donese joj svoje pero,

pa u gnezdo stavi,

golubica zaguguta;

„Anđeo si pravi“.

Sad zajedno golubovi,

brže gnezdo sviše,

gugutaše, poljubiše,

pa se odmoriše.

Iz tog malog, lepog doma,

pod rogom u štali,

uskoro se izlegoše,

golubčići mali.

Hranili ih roditelji,

učili da lete;

„Vratiće se jednog dana

kada nas se sete“.

I zaista odleteše,

golubčići mali,

ostaviše roditelje,

na gredi u štali.

Čekali ih roditelji,

ko svak svoje dete,

ali mladi golubovi,

nikad da dolete.

Jednog dana,

dva jastreba,

videše s visina,

dva mladunca,

pa rešiše,

sladiti se njima.

Razleti se perje svuda,

nasta večna tama,

zadnje reči kad kriknuše;

„Joj tata i mama!“

Čekaju ih roditelji,

na gredi u štali,

zlu sudbinu svoje dece,

još nisu saznali.

Kad vidite dva goluba,

kako tužni sede,

to čekaju svoju decu,

kući da dolete.

 

Milovan Petrović

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/44196

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.