” МОЈЕ СЕЛО- МОЈ ЗАВИЧАЈ” – Миладиновић Сандра

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

10175057_611989702208719_7723331374289883206_n

dvorac

” МОЈЕ СЕЛО- МОЈ ЗАВИЧАЈ”
Долина реке Расине и њене обале препуне растиња и врба…….. Још по неко стадо оваца на испаши, али чувају их баке и не чују се меденице, а некада су ту биле младе чобанице које су узгред певале старе изворне песме.
Овде ме увек опија њен жубор и шум топола, увек ме враћа у прошлост и помисао ко је све ходао баш овим путем којим ја ходам, а баш ми је омиљена шетња до ње! Свака стопа је загонетна и можда је садашњости донела нешто ново. Добро или зло? То ме голица, јер, ко зна, којим случајем променила је будућност….? А, моје стопе….?
Увек сам волела ехо који се одбија од околних брда и брежуљака, као да разговарају самном…… Људе које сусрећем и који вредно раде у пољу, посебно оне старије са жуљевитим рукама у шајкачама и шамијама којих је све мање, готово су нестали…… Свако свакога зна, као што кажу, у чело….Зна каква му је фамилија, која је све добра и недаће преживео….Сећам се дана када је било мање механизације и чини ми се, више живота на видику….Живот ме је односио и враћао као птицу овде, али мој родни крај је увек остајао ту где му је место – у мојој души.
Имала сам среће да много о прошлости сачувам сликовито у сећању из прича моје прабаке Вукене која је живела преко деведест лета. Она је рођена крајем 19 века и прeживела неколико ратова, одгајила петоро деце, а притом је остала удовица са својих 40 година… То је био пример старе српска мајке која је успевала да одоли времену, немаштини, болестима и да на својим рукама, дишући за њих петоро, увек носи и оно двоје које је живот прогутао, јер их је болест још као мале однела…Мислим да је у свим тим животним мукама оставила иза себе огромно богатство….Недостаје ми њена топла смежурана старачка рука, мио дрхтави глас и реч утехе, бела шивена памучна кошуља, ткана сукња и њена прилика која се лагано приближава када долази,”’Ћерко моја, живот је велика борба, биће добро видећеш!”
У даљини се и сада бели врх Копаоника, док у долини моје реке увелико цвета цвеће и листа дрвеће на све стране. Некада су брда била препуна винограда и воћњака, а задњих година их је мало. Канате запрежних кола биле су препуне убраних будимки у време јесени, које је мој деда у трапу остављао у папрати….Зими су оне мирисале на трпези као да су тек убране, а посебно када се испеку са мало шећера у рерни….Све је мање старина, а млађи су се расули по свету, преко границе највише…. Тамо их убија носталгија…..Вратиће се кажу, желе, али живот их носи даље…..Неколицина мештана се својски труде да наставе традицију узгајања винове лозе и производње вина, и да прогутају више штете него користи од њиховог одржавања….Али, мирис оног домаћег вина, када се пије у славу и сече колач уз молитву, не може никада да замени оно куповно, какве год оно марке било…..
Полако док се спушта вече слика се сеоска идила… То је најлепше насликано платно у чијој је среди кућа Минића која одолева времену, али која треба више од погледа… Стара воденица чежњиво сањари, а црква Свете Петке их све са бране Ћелијског језера смирује својим непрестаним молитвама…. Све тражи пажњу и љубав, па и прошлост, а тек будућност……Лето, јесен, зима, пролеће….зар је то уопште битно? Свако годишње доба има има своје чари, само нама, људима увек нешто фали. Те хладно је, врућина је, пада киша…..Не може се нама угодити, а тога постајемо свесни тек када доживимо праве губитке…
Српско село, лавеж паса чувара, породичних љубимаца….Гнезда у крошњама дрвећа и дворишта пуна цвећа и разноразног раног и јесењег воћа…..Модерне ограде, зидане зграде, уместо некадашњих плотова и малих кућа кречених у бело, несталих градина пуних божура и девојачког срца….
Овде је некада по легенди Дева испратила војску на челу са Кнезом Лазаром у бој на Косово поље….Гледала је у земљу кријући грашке суза…..” Мај Дево!” говорили су јој, али она је остала непомична због туге која ју је обузела….Отуда се кажу село зове Мајдево!
Моје детињство у овој бајци, ах не бих волела да икада заборавим! Не, никада! Посебно бих волела да ту бајку доживи још много покољења.
Пољуби ме, каже ваздух када отвориш прозор, запевај – цвркућу птице, насмеј се као да говори сунце, или исплачи се биће ти лакше, као да каже облачно и сиво небо и киша када лије!
Пружи руку домаћине, као некада што си, шапуће вијугави пут којим стално промичу путници и возила….
Одолева моје село, мој завичај…Знам, одолеће свему!!!!
(с) Миладиновић Сандра

FavoriteLoadingAdd to favorites

350total visits,2visits today

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/47364

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.