Рајица Драгићевић: О С О В И

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

ОСОВИ
Надари ме враг прошлог љета да џарнем осове. Беадију нојна увр Увлаке близу међе. Не би ја, но ме подобијестише ови наши качкини. Воли свак да џара там ђе се оно не смије. Милинко џарне па стругне, Рајко проџара па клисне, Мирослав прочкаља па трк, Тома чачне па свитне, Жарко и подражи па се разгалопира…
Да е један од њи сад туна, не би ја дошо на-ред. Овако ја сâм, џоим покрај бушина на Пијетловцу ко на самару. Оне се замирују ко у отави а ја зијевам онам у Брежђа и Дебели Јасен и Привое, овамо у Рајаковину, гор к Вровима, дољна к Шолаћу. Нема ђе да брбну у нечие и да поарају: Славко покосио Увлаку, Бранко Баре, Борисав Крчевину, Велијамин Пијетловац, Микаило Ђоковине, Росанди моба покосила Брдо, чисто свуђ ко на длану. Ја џуприм нојна ко ђутурум, нема никог ко назинат да се намине да мајно проџакамо, шта било, само да разбијемо доколицу. И тако, шта ћу докон, ај да повучем мачка за-реп.
Одломим једну љескову притку нојна у Лијешћу па е зашиљим перорезом и привулам се близу осињака. Думам сад ћу оним шиљком да затиснем рупчагу, па ћу да и разјарим унутра, а не могу да излете напоље, па не могу да ме напуде, јабогме. И приђем одиста онако испотија, уперим шиљак и ргнем у рупу, ал не потревим наврага но и само подражим. Јој мајко кад су повиљели, кад су укнули на мене, а ја ти се разобадам дољ низ Увлаку, па кад виђо да ние вајда, прострем се на траву колко сам дугачак и викнем да се коврљам у трубаљицу тамонаниж све до буча. Колко ме печило оди знај, ни броја му нема, још су ми неки зујали око ушију. Отече ми глава ко табарка. Мечин ме печили и за шокњу, све ми обрзло, дође ми да кукам из-гласа. Ћедо неког да зовнем онако од-ума, ал ми језик заврзуе, само поче да скамучем.
Ма нисам ни ја од јуче. Џаро сам у Сечинама, у Валози, Сењаку и на Превоју, не знам дал сам оно у Будожељи, ал ово ме чудо ние снашло. Пуста глава оће да прсне. Једва потреви да нађем ону макву у-дну Увлаке, те нојна замочим тинтару и подржим коџа док ме мајно умину. Нем шпиглу да се огледнем, да повадим жалчеве и видим јесам ли подадуо, не смијем ваки ником наочи д-изиђем. Има да се прочуе по цијелом срезу: Весели Благован, ал је награбусио. Све од свое луде памети, јабогме.

11.12.2006. Рајица Драгићевић

FavoriteLoadingAdd to favorites

25total visits,1visits today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...