ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА – Драгош Павић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА

Небески скути милосрдно
Уздарје око бедара дарују
Разлежу се снови у недоглед
Јер звоне ширином и миљем,
Ускликом звоњаве поје.

А у двогласју ћутљивом
Њих ће двоје заузети ограшје надано,
Накићено потече дан
Да осветли потрагу за сан.

Он је досањани Одисеј ил Тристан,
Ил стегоноша врли,
Женик са именом
Уз сватовски пој
Оросио под прозором
И сунце на уранку
Угледало свиту
Пред чесмом у хладу.

Сања се сусрет уз румен образа
Ал мајка грцавом назнаком
Да ће укоп,проклета јој кућа,
Зацарити кад сватови крену.

Распеван ограшјем и божјим уздањем
Одбацује предсказање,чини
Не трује се, нити очајава,
А песмом ће на отровно време.

Ако олуја узме маха,љубав  испусти мелем
И ране безболно сотони врати
Па нек се згране тој снази и чуду
Они ће љубав свити
На ишчек мајчин и радост њену.

Љепосава ограшје сунчано
У очима извире јела шумска, вита-сновид,
Пустила корен на први додир.

И сама негде чује запевку,
Са страхом слуша умирућ зов
Што болно загрцнут у њој трује
Сву радост-хоће ли волети.

Туга је судња громогласно
Завапила да не ускрсну никад
Немански звуци
Да друг и брат пољем на погреб,
Ритмично,као осека
Небеска безгласно.

Уловљен у непребол
Замрачи ум беспомоћно
А звер поједе утробу
Без гласа и огласја
Риком и криком,снажно се покрену
Водопад крви у дамарима,
Јер како ругобу наћи
Да урок скине.

Унутра сеужасно товно
Језовито оплодило смртно,
На дохват светла
Храстова кора,
Камен намештен под очајање,
Неће се срести јесен са зимом,
Ход ће у безизлаз,
Ту ће проклијати трава штура,
Растаче време у недоглед
Па јаловост до сржи
У невид
И стопама утрти траг.

Негде грленим гласом запоја
Тужаљка мајчина,
Зора је росом умива клонулу
А вече уљем на ватру долива.

То иза гора уместо кликтаја
Двори у црним ресама
Оглашавају невидност мрака
А чвор живота прејако стеже омчу
И душа изгнана кркори,
Проћердан век, а нема сина
Ни снахе нема да разреши чвор.

Туђа су деца,смилуј се боже,
Милогласно свој пев у заносу,
А моје једино мелемно
Без гласа остаде чемерно.

И јутро и вече разапе
Мајчин ход а исход огласи смрт,
Помамно одзвањају
Чула камена,и лист изгуби дах,
А дрвље и камење
Прескачу троми ход слепила,
Јер тамо нема светлила
Куда ће отићи њен задњи бол.

Сунце се огласило издахом,
Западно олују н амрешка,
Источно квасно болесно
У крчаг без опомене
И то кроз срце ронило
Без сретања у расточење.

Драгош Павић

FavoriteLoadingAdd to favorites

207total visits,1visits today

Dragoš Pavić

Autor: Dragoš Pavić

Po struci sam profesor srpskog jezika i knjizevnosti, dugi niz godina sam radio po osnovnim skolama ali sam vec cetrdeset godina u Velikom Gradistu. Izdao sam zbirke pesama "Kaskade","Nebeska zvona", "Kliktaji duse" Antologiju poezije pesnika Veliko Gradiste, "Duboki koreni" su na recenziji,citao sam poeziju i u vasem Krusevcu.

2 mišljenja na „ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА – Драгош Павић“

  1. Please wait...

    Lepo ste primetili da su razgovori konfuzni! Nije bilo tako do momenta kada se neko drznuo da ocenjuje- potcenjuje pesme pesnikinje Marine Adamović, kuju verujem i kritičari ocenjuju-ako se usude- sa poštovanjem. Pozdrav, D. Pavlović

  2. Please wait...

    Eh da je više poezije kao Marinina ! Duboki naklon Pesnikinjo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.