NOĆ NA RECI PO – Milovan Petrović – Roman, nastavak 1.

Rating: 10.00. From 5 votes.
Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

NOĆ NA RECI PO – Milovan Petrović – roman u pdf-u

Poštovani posetioci, naš kolega, pesnikMilovan Petrović je odlučio da Vam pokloni svoj prvenac, roman NOĆ NA RECI PO. Nadam se da ste pročitali prvi nastavak i da sa nestrpljenjem očekujete nastavak romana. Zato Vam odmah, povodom nove 2016.-te godine poklanjamo integralnu verziju romana u pdf-u. Urednik portala PoezijaSRB Ljubodrag Obradović.

Milovan Petrović je rođen 1961. godine u Ćukovinama, opština Koceljevo. Osnovnu školu je završio u Šabačkoj Kamenici, a dalje školovanje nastavio u Šapcu. U gradu ušuškanom ispod obronaka slavnog Cera, na tromeđi Pocerine, Mačve i Srema, živi i radi do 2005. godine. Potom se seli u Švedsku, gde i danas živi. Sklonost ka književnosti javila mu se u ranoj mladosti. Već u sedmom razredu osnovne škole počinje pisati poeziju, a kasnije, kao srednjoškolac, i prozu. Veliki broj delimično, a i kompletno završenih književnih radova stoji odložen. Odnedavno Milovan počinje brižno prelistavati stare rukopise, dorađivati ih i spremati za objavljivanje. Godine 2013. objavljuje roman „NOĆ NA RECI PO“ u izdanju Kairos-a iz Sremskih Karlovaca, 2014. godine knjigu poezije „SVE PESME SRCA MOG“ u izdanju Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB, a 2015. godine knjigu poezije „DARUJEM SAMO TEBI“ u izdanju Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB, čiji je član.

NOĆ NA RECI PO – Milovan Petrović

Život je vremenski period od rođenja do smrti,
ispunjen spletom okolnosti na koje nemamo
uticaj, ili samo mislimo da imamo.

1
„Danas je dvadeset prvi juli. Na današnji dan, pre pedeset godina, rodio se…“ Na radiu je išla emisija Dogodilo se na današnji dan. Stari šef restorana podiže pogled sa papira na kom je upravo pisao dnevno trebovanje. Prstom pomeri naočare, pa pogleda u stari „melodija“ radio. On je odavno postao antikvitet koji njegove mlađe kolege konobari, uz sav svoj trud i negodovanje, nisu uspeli skloniti sa jedne od polica šanka. Šef restorana, koji je već bio pred penzionisanjem imao je svoje rituale bez kojih nije mogao. Ujutru bi prvi došao na posao, otključao restoran i odmah, ne skidajući jaknu, prišao šanku i svojoj „starini“, koju je iz nekog samo njemu poznatog razloga obožavao. Uključio bi ga ne menjajući stanicu. Radio je uvek bio na frekvenciji Prvog programa Radio Beograda. Dešavalo se ponekad da neko od mlađih konobara u šali pomeri skalu i nađe neku drugu stanicu, a tada bi ga on, kad to primeti, samo prekorno pogledao preko naočara, zatim bi vratio skalu na svoj omiljeni jutarnji program  Radio Beograda. Ta „tortura osoblja“, kako su je kolege među sobom zvale, trajala je od sedam ujutro pa sve do deset, dok se restoran ne bi otvorio za goste. Tada bi već neko od konobara isključio radio i uključio novi, moderni stereo uređaj, koji je stajao na istoj polici gde i stari radio. Nikada im nije bilo jasno zašto je njihov šef slušao emisije na radiu kad je to isto mogao i na novijem „sonijevom“ uređaju. Iz tog razloga su ga, po liku starog mačka iz crtanog filma, između sebe zvali Metuzalem.

Stari šef se češkao po nekoliko dana staroj bradi, pitajući se zašto mu se taj datum čini tako poznat. „Da nije nekome od unučadi rođendan? Ne, to sigurno nije.“ Svih četvoro su rođeni negde u kasnu jesen i njihove datume rođenja je odlično pamtio. Takođe je pamtio i datume rođenja svoje žene i dece. Zašto mu je onda taj datum bio poznat i šta je to što njegove misli vraća ka tom datumu, a da on ne može da se seti? Odustavši od uzaludnog razmišljanja, on se ponovo vrati svom trebovanju. Nastavi pisati koliko kilograma mesa treba nabaviti za kuhinju, koliko vina za šank, kisele vode, i tako dalje.

Vreme je neumoljivo prolazilo, prosto letelo. Već je bilo deset sati i vreme da se restoran otvori. Jedan od konobara priđe šefu, koji je još uvek stajao nagnut nad svojim papirima, i blago ga dotače rukom po ramenu, dok je drugom rukom pokazivao na sat. Šef sale pogleda u njega, pa u sat, zatim klimnu glavom, ostavi sve papire na stolu, ustade i krenu prema vratima.

Ovo je bio još jedan od njegovih rituala. Svako jutro, u deset sati, on bi otključavao restoran i uz blag naklon puštao prvog gosta da uđe. Dešavalo se ponekad da duže od pola sata napolju čeka prvog posetioca, ali to mu nije ni najmanje smetalo i to je često radio, bez obzira da li je vani kiša ili sneg. Video je u tome neko zadovoljstvo, a to zadovoljstvo nije hteo ni za živu glavu ustupiti nekome od svojih mlađih kolega, mada su mu se te iste kolege svaki put zlurado smejale, pa često i oponašale te njegove navike. Neretko bi se iza njegovih leđa klanjali aludirajući na njegov susret sa prvim gostom.

On je znao da mu se oni podsmevaju, ali je ćutao. Imao je još samo nekoliko godina do penzije, a posle – ma baš ga briga šta će ti osioni momci raditi u restoranu. On samo zna da je svoj radni vek pošteno odradio i uskoro će podignute glave otići u penziju. Ovoga puta je imao sreće. Dok je prilazio vratima, kroz staklo ugleda prvog gosta koji je čekao da se restoran otvori. Beograd je još uvek dremao. Jedva da se video po koji prolaznik. Bio je poslednji dan vikenda. Pošto je otvorio vrata restorana, trže se kad ugleda čoveka ispred sebe. Sada mu je bilo jasno zašto je jutros toliko razmišljao i zašto mu je poznat današnji datum. Tačno je znao šta će taj neznanac raditi u narednih sat vremena. Niz kičmu mu prođoše hladni žmarci. Sve što će se dalje dešavati sa ovim gostom, dešava se već deset godina unazad, odnosno od kada je počeo ovde da radi kao šef restorana. Naime, sve je neodoljivo podsećalo na naučnu fantastiku. Kao da su se vreme i događaji ponavljali. Ovaj čovek je svake godine, ali samo jednom godišnje i uvek dvadeset prvog jula, tačno u deset sati bio pred vratima. Kada bi mu šef otvorio vrata, čovek bi prošao pored njega ne otpozdravivši. Zatim bi seo za uvek isti sto kraj prozora, okrenut tako da je kroz izlog restorana mogao videti skoro celu Nemanjinu ulicu, od kružnog toka ispred Hotela „Slavija“ pa sve dole do željezničke stanice. Onda bi mu prišao neko od konobara, a on bi, kao i svakog prethodnog dvadeset prvog jula u godini, naručio kafu i kiselu vodu, pa bi se zagledao ka Beogradskoj ulici, koja je vodila negde prema Bogoslovskom fakultetu.

Iz tog pravca bi se u deset i petnaest pojavila žena pedesetih godina. Došla bi do kružnog toka, pa skrenula desno prema željezničkoj stanici, niz Nemanjinu. Gost bi je sve vreme kroz staklo izloga pratio pogledom, sve dok je ne izgubi iz vida. A kad bi je izgubio, on bi nastavio nepomično da sedi, sve dok se ona ne bi ponovo pojavila u njegovom vidokrugu, ovoga puta idući u suprotnom smeru. Išla bi od željezničke stanice ka Slaviji, pa bi kod kružnog toka skrenula levo i uputila se istom onom ulicom kojom je i došla prema Bogosloviji, ili kako bi neki novopečeni Beograđanin rekao, prema Pančevačkom mostu. Neznanac bi je ispratio pogledom, zatim pozvao konobara, platio kafu i kiselu vodu a da ih nije ni probao, te napustio restoran.

Ovog puta stari šef požele da malo promeni redosled događaja, pa kad jedan od konobara krenu ka gostu da ga posluži, on ga presrete i, uhvativši ga za ruku, dade mu znak da će ga on lično poslužiti.

Konobar sleže ramenima, pa ode za šank i poče slagati čiste čaše. Stari šef priđe šanku, uze jednu čašu, pa u nju nasu mineralnu vodu, a zatim nasu kafu u šoljicu ne upitavši prethodno gosta šta želi. Zatim sa svim tim priđe stolu, pa sve stavi pred gosta rekavši:
– Izvolite.
Gost je ćutao.
– Da li želite mleko ili šećer?
Gost je i dalje ćutao. Uporno je gledao ka ulici koja se spušta od Bogoslovije i na kojoj bi se svakog trenutka trebala pojaviti tajanstvena žena. Šef sale ga je gledao trudeći se da pronikne u njegovu tajnu. Čovek je imao oko šezdeset godina i bio je pristojno obučen.

Videlo se da je intelektualac. Od sveg tog sklada jedino je odudaralo njegovo upalo lice i prazan pogled, koji je i dalje lutao po ulici tražeći samo njemu znanu ženu. Ne uspevši da pronikne u tajnu ovog čudaka, on slegnu ramenima i udalji se od stola, pri tom se trudeći da događaje koji će uslediti slučajno ne propusti. Pogleda na ručni sat. Bilo je deset i petnaest. „Sad će ona žena“ pomisli.

I zaista, iz očekivanog pravca pojavi se neznanka. Kad dođe do kružnog toka, ona skrenu desno i poče se spuštati prema željezničkoj
stanici. Šef sale pogleda u gosta koji je nepomično sedeo. Na trenutak mu se učini da je neznancu skliznula suza niz obraz, a ovaj se ni ne potrudi da je obriše. Ponovo pogleda niz ulicu prema stanici. Žena se već gubila iz njihovog vidokruga. Konobar za šankom je zbunjeno gledao čas u gosta čas u svog šefa. Pitao se da li se ova dvojica poznaju i šta to može biti među njima. Uskoro se negde iz pravca stanice ponovo pojavi ona ista žena. Sad se vraćala istim putem.

Gost je po ko zna koji put isprati pogledom, a kad je izgubi iz vida, on po starom običaju pozva konobara. Konobar pogleda u šefa, a ovaj mu dade znak da će sâm otići. Kad priđe stolu, gost ga upita:
– Koliko sam dužan?
– Ništa. Ovaj put kuća časti – reče šef sale, na šta gost bez reči ustade i napusti restoran, ponovo ostavivši netaknutu kiselu vodu i kafu. Šef je nemo gledao u piće na stolu, a onda glasno reče:
– E, sad zaista jedva čekam da odem u penziju. Ljudi znaju biti jako čudni i svega mi je dosta. Zatim pokupi čašu i šolju sa stola, pa poput furije projuri kraj začuđenog konobara.

Sve bi danas bilo drugačije da, sad već davne šezdeset pete godine, jedna mlada žena na današnji dan nije prošla istu ovu deonicu puta, da je kojim slučajem išla nekom drugom ulicom, ili bar u širokom luku zaobišla tu prokletu trafiku koja joj se našla na putu. Ili da bar njena školska drugarica nije počela raditi u toj trafici. Da je jedna od ovih puzlica nedostajala, danas ovaj neznanac ne bi ušao u restoran, ne bi ova neznanka prošla pored „Slavije“, a stari šef sale bi u miru odbrojavao svoje poslednje dane do zaslužene penzije. Ta žena se i posle dvadeset godina pita da li smo samo lutke u pozorištu i ko je taj što povlači konce naših sudbina. A njena je bila ovakva:

Nakon završene srednje medicinske škole, nasuprot svom velikom snu da upiše medicinski fakultet, ta želja joj se nije ostvarila. Materijalna situacija njenih roditelja nije bila na zavidnom nivou, pa su sva njena preklinjanja bila uzaludna. U to vreme često bi čula svoje roditelje kako duboko u noć tiho pričaju i pokušavaju da nađu način da svojoj mezimici ispune želju. Trud i sve neprospavane noći ipak im nisu pomogli da nađu rešenje i da svojoj „ćeri“ pruže finansijsku podršku. Na kraju ipak dođoše na jednu ideju, koja baš nije bila ostvarenje snova njihove ćerke, ali su se nadali da je predstavljala bar delimično rešenje. U stvari, predložiše joj da upiše višu medicinsku školu. Ona je trajala dve godine, pa su se nadali da će uz veću štednju i bolju ekonomiju, i pored svih teškoća, nekako uspeti da izguraju još te dve godine njenog školovanja.

Poznajući finansijsku situaciju svojih roditelja, devojka oberučke prihvati njihov predlog. Računala je da je za sad i viša medicinska škola uspeh, a kasnije – ko zna. Na kraju krajeva, možda će se vremenom i finansijska situacija njenih roditelja popraviti, pa će joj se pružiti prilika da nastavi školovanje i ostvari svoj san. Na višoj školi išlo joj je više nego dobro. Ispite je davala u roku i s lakoćom. Negde na polovini prve godine srela je mladića iz svojih snova. Bio je to student završne godine medicinskog fakulteta, inače fin momak i jako cenjen kod profesora i među kolegama na fakultetu. Obostrana ljubav bila je na prvi pogled. Od kad su ušli u vezu, nisu se razdvajali. Zajedno su učili, izlazili, odlazili na letovanja.

Bili su noć i dan, crno i belo, ili kako to naš narod kaže – dve strane iste medalje. Po završetku svog školovanja, koje inače završiše skoro u isto vreme, odlučiše da, čim jedno od njih, ma ko to bio, dobije posao, nađu stan i žive zajedno. Morali su još odraditi praksu, zatim položiti državni ispit, a upravo je tu nastao problem. Nažalost, nijednom od njih Bog nije bio ujak. Obilazili su bolnice, razne medicinske ustanove i svugde su dobijali isti odgovor: „Ne primamo praktikante“. Međutim, oboje su znali da to nije tačno, već su stažiste itekako primali, samo preko veza i vezica, a oni vezu nisu imali. Zbog velike želje da žive zajedno, devojka odluči da nađe bilo kakav posao, pa će, dok bude radila, tražiti praksu. Pri tom reši da o ovoj odluci ništa ne priča svom mladiću, računajući da se on s njom ne bi složio, već bi želeo da on podnese žrtvu i da nađe nekakav posao. Jako je želela da prvo on odradi praksu, da položi državni ispit i da ga već sutra vidi kao doktora u nekoj od medicinskih ustanova.

Posle dužeg traganja pođe joj za rukom da nađe posao u jednom hotelu. Tražili su recepcionera. Plata nije bila loša, jedino joj se nije sviđalo što se radilo u smenama. No, šta je, tu je. Ona prihvati posao. Kad je njen momak čuo za to, teška srca prihvati činjenicu da mu se devojka žrtvuje i da on sad ne sme odustati kad je već bio na korak do uspeha. Govorio je da zna mnoge koji su uradili slično i da su se svi oni „zapekli“ na tim radnim mestima, da su mnogi na njima dočekali penziju ne ostvarivši svoje snove. Devojka se zaklinjala da je to samo privremeno, a da će se ona i dalje truditi da nađe medicinsku ustanovu u kojoj će završiti praksu kako bi zatim položila državni ispit. Na kraju mladić nemade kud, pa prihvati njenu odluku.
Posle tri meseca rada u hotelu iznajmiše garsonjeru nedaleko od Hotela „Slavija“, u ulici koja je vodila prema Bogosloviji i Pančevačkom mostu, a koja se inače zvala Beogradska. Konačno je počeo dugo željeni zajednički život. Ubrzo mladi doktor nađe mesto gde će raditi kao praktikant. Vreme je prolazilo u ljubavnoj idili.

Njihove finansijske probleme poput gumice brisala je ljubav. Bili su zaista srećan par. Mladi lekar se spremao za državni ispit, koji ubrzo i položi, pa odmah zatim dobi posao u istoj onoj medicinskoj ustanovi u kojoj je i praktizirao. I gle čuda! Sad i devojka dobi praksu. Iako joj Bog nije bio „ujak“, zato joj je sad dečko bio lekar. Praksu dobi u istoj
ustanovi u kojoj je i on radio. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Konačno su mogli da odahnu. Finansijska situacija se popravljala iz meseca u mesec. Od siromašnih studenata postali su mladi par čije su finansije preko noći dostigle zavidan nivo. Poput surfera, uhvatili su dobar talas i spretno „jahali“ na njemu. Očarani ljubavlju i svojim uspehom, činilo se da im se sva vrata otvaraju. Da na stazama kud oni prolaze ruže otvaraju svoje latice kako bi ih pozdravile. Činilo im se da nikad i niko ne može uzdrmati njihovu veliku sreću. Po završetku praktiziranja devojka položi državni ispit, pa nedugo zatim poče raditi u istoj ustanovi. Posao više medicinske sestre joj se sve više sviđao, pa je želja za medicinskim fakultetom polako bledela. Vreme je prolazilo. Mladom paru u zanosu se činilo da nema tog cilja koji bi stavili pred sebe, a da ga ne mogu ostvariti. Iznenada, jednog dana, devojka na poslu oseti nesvesticu. Skoro se sruši na pod. Međutim, nesvestica kako dođe tako posle nekoliko trenutaka i nestade, pa ona nastavi dalje da radi. Negde pred kraj radnog vremena, dok je pacijentima delila terapiju, ona oseti mučninu u stomaku. Činilo joj se da će svakog trenutka povratiti. Brzo odgura kolica sa terapijama do personalnog dela, pa otrča do prvog toaleta. To je primetila jedna njena starija koleginica, koja je inače bila pred penzijom, pa krenu za njom. Devojka je klečala ispred WC šolje i povraćala.
– Lutko, šta ti je? – upita starija sestra.
– Ne znam – reče devojka. – Mora da sam pojela nešto pokvareno
od hrane ili sam pokupila neki virus.
Njena koleginica značajno podiže obrve. Odmeri mladu devojku od glave do pete, pa joj veselo reče:
– Pokupila si ti nešto drugo, ljubavi. Sačekaj me tu, brzo ću se vratiti, pa ćemo videti da li sam u pravu.
Zatim ostavi zbunjenu devojku, pa se hodnikom uputi prema ženskom odeljenju. Nedugo zatim pojavi se na hodniku žureći prema devojci. Kad dođe do nje, ona ispruži ruku koju je sve vreme, dok je išla kroz hodnik, držala sakrivenu iza leđa.
– Neee… Ne misliš valjda? – devojka je gledala razrogačenih očiju u kutijicu u koleginičinoj ruci.
– Upravo to mislim – reče ona otvarajući kutiju. Iz nje izvadi nešto što je ličilo na malu papirnu traku.
– Uzmi ovo, uđi u WC, pa piški po tome. Ma šta da ti pričam, kad već znaš šta treba da radiš!
Zatim zbunjenu devojku prosto ugura u toalet, a ona ostade u hodniku nestrpljivo očekujući da sazna da li je bila u pravu. Devojka ubrzo izađe, a ona je upita:
– I? Jesam li u pravu?
Test na trudnoću bio je pozitivan. Devojka ne odgovori, već samo podiže papirić.
– Eto, vidiš. Bila sam u pravu. Ti si, lutko, u stvari trudna!
U tom trenutku kraj njih je prolazio mladić koji je u bolnici radio kao domar, a koji je među bolničkim osobljem bio omiljen zbog svoje sklonosti ka humoru. Nije baš bio disciplinovan na poslu, često su zbog zamene obične sijalice morali da ga zovu i po nekoliko puta, ali to im nije smetalo da tog „vetropira“ vole. Mladić, kad ču šta starija sestra reče mlađoj, stade pa upita:
– Ko je, bre, ovde trudan?
– Ne misliš valjda da sam ja? – reče starija sestra i pokaza na mlađu.
– Auu… Sada će cela bolnica znati šta si radila.
Mladić napravi tužnu facu, na šta se devojka uhvati za usta, dok joj se obrazi zacrveneše poput bulki.
– Beži tamo, zvrndove jedan! – povika starija sestra prasnuvši u smeh.
Uhvati mladu koleginicu ispod ruke, dok se i ona smejala, i dalje zatečena, držeći ruku na ustima.
– Blesavko! Ali neka ga. Šta bismo bez njega? Ovde nekad zna biti jako dosadno. Nego, hoćeš li ići da obraduješ doktora?
– Ne. Ne sad! Kad dođemo kući.
– Dobro, kako hoćeš. Ja moram da idem, a ti se, lutko, od sad pa ubuduće čuvaj. Srećno!
Sestra ostavi mladu koleginicu, pa se udalji niz hodnik. Devojka ostade zbrkanih osećanja. Na trenutak je osetila neizmernu sreću, da bi joj se već sledećeg trenutka pojavila mala doza straha. Čas bi poletela, a čas bi osetila neku zebnju. Kako li će joj dečko reagovati? Požele da otrči u njegovu ordinaciju i da mu odmah kaže, a onda već sledećeg trenutka pomisli: „Ne, to nije dobra ideja. Moram mu to reći kod kuće. Kada budemo sami“.

Po završetku posla sretoše se kao i obično ispred bolnice, pa krenuše kući zajedno. Na predlog mladog doktora da svrate u neki restoran na ručak devojka ne pristade, uz objašnjenje da sad moraju još više štedeti.
– Ne razumem, zašto više? – reče u čudu doktor.
Devojka nije mogla više da izdrži:
– Zato što ćemo dobiti bebu.
Doktor je uhvati za ramena, pa okrenu prema sebi gledajući je u oči:
– Da li si sigurna u to?
– Jesam. Svi simptomi ukazuju na to, a i test na trudnoću je to pokazao.
Doktor je nekoliko trenutaka samo gledao u nju, a onda je čvrsto zagrli i poče strasno ljubiti. Na kraju je zgrabi oko struka, podiže i poče se s njom vrteti naočigled začuđenih prolaznika. Kad je konačno spusti, reče joj da ipak sutra mora otići kod ginekologa, što je ona i uradila. Posle pregleda ginekolog joj potvrdi trudnoću i još joj reče da je sa plodom sve u redu. Zakaza naredne kontrole i uputi joj par saveta kojih se u toku trudnoće mora pridržavati. Sad već sigurni da će dobiti bebu, srećni par odluči da se venča. Samo venčanje je bilo skromno. Prisustvovali su samo njihovi roditelji i nekoliko rođaka. Naravno, i kumovi. Posle venčanja bili su na ručku u jednom restoranu, i to je bilo sve. Vreme je prolazilo, a mladi bračni par se spremao za prinovu. Sledeće godine, negde u maju, dobiše bebu. Bili su presrećni. Mlada majka je bila na trudničkom, dok je doktor radio. Svaki dan, dok je bio na poslu, sa nestrpljenjem je čekao da se radno vreme završi i da što pre stigne svojoj maloj porodici.

Ponosna mlada majka često bi sa bebom u kolicima prošetala do Slavije, a što je beba bila starija, njena ruta je bivala sve duža, tako da se u neko vreme spuštala skoro do željezničke stanice. Gledala je da se te njene šetnje, zbog letnje vrućine i jakog sunca, završe najdalje do jedanaest sati.

Tako je bilo i tog dvadeset prvog jula. Negde oko deset sati izašla je sa svojom bebom i na dečijim kolicima namestila štitnik za sunce da ono ne bi njenom mezimčetu padalo u oči. Dan je bio lep. Noć pre toga padala je kiša, pa je beogradski vazduh, koji je inače zagađen, bio prilično čist. Čak se u vazduhu osećala prijatna svežina, iako je bilo skoro deset sati. „Dan idealan za šetnju“, pomisli mlada majka.

Na njenom putu, negde blizu Slavije, nalazio se ulični kiosk. Kad stiže sa svojom bebom do njega, primeti da joj iz kioska neko maše. Prišavši bliže, ona u njemu prepozna svoju školsku drugaricu. Pošto nije bilo mušterija, njena drugarica otvori vrata na bočnoj strani kioska, pa izađe kako bi se pozdravila s njom. I samo što se pozdraviše, kiosku priđe jedna mušterija, pa drugarica uđe da je usluži.
– Uđi s bebom i kolicima unutra – zamoli je ona.
– Neka, teško je uneti kolica unutra, a i mali je prostor. Već ako smeš da ostaviš vrata otvorena, ostaviću kolica ovde ispred, pa će mi biti na oku, a i hladovina je od kioska.
Kad joj drugarica reče da vrata mogu ostati otvorena, ona namesti bebu u kolicima tako da ih je mogla videti kroz otvorena vrata, pa uđe u kiosk. Neko vreme su se prisećale događaja iz škole, dok je mlada majka sve vreme motrila na kolica ispred vrata. Na ulici je bilo sve više ljudi. Takođe i mušterija koje su kupovale u kiosku, pa je njena drugarica imala sve manje vremena za priču. U jednom trenutku reče da ima neke slike iz škole, koje su joj u tašni, pa ako želi da ih vidi, može sama uzeti tašnu. Žena prvo baci pogled na kolica i bebu, pa onda dohvati torbicu i u njoj nađe slike. Bila su to poznata lica njihovih zajedničkih drugova i drugarica. Neko vreme ih je gledala, a onda ih vrati, pa torbicu ponovo ostavi na mesto odakle ju je i uzela. Zatim se pozdravi sa drugaricom, uz obećanje da se negde moraju naći, jer imaju još mnogo toga da ispričaju jedna drugoj.

Kad izađe napolje, malo se nagnu preko kolica, bebi bolje namesti kapicu, pa nastavi dole prema željezničkoj stanici. Dok je tako gurala kolica, primeti da je ljudi u prolazu čudno gledaju, pa se par puta zagleda u svoju garderobu misleći da s njom nešto nije u redu. Njena odeća je bila uredna, a njoj se ipak činilo da je ljudi i dalje čudno gledaju. U prolazu jedna starija žena reče svojoj prijateljici dok je prolazila kraj nje:
– Jadna žena.
Žena s kolicima i bebom zastade. Poče se osvrtati oko sebe u pokušaju da nađe osobu na koju se dnosilo ono što je starica rekla. Kad joj to ne pođe za rukom, ona se nagnu preko kolica, vide samo kapicu i vrh od cucle, pa, zaključivši da beba spava, nastavi dalje gurati kolica. Ne pređe ni nekoliko koraka kad naiđoše opet dve žene, koje su neprestano gledale čas u nju čas u kolica. Skoro u mimoilaženju jedna od njih se prekrsti i reče glasno:
– Ne daj, Bože, nikom.
I druga žena se prekrsti, pa dodade:
– Bože, zašto? Tako je mlada, a vidi!
Mlada majka, sada već uplašena, zastade shvativši da sa bebom nešto nije u redu. Prođe ispred kolica, pa pogleda unutra. Ono što je videla bilo je nestvarno. Ona brzo zatvori oči nadajući se da će, kada ih ponovo otvori, u kolicima videti svoju bebu. Kada ih otvori, u kolicima opet ugleda isti prizor. Umesto njene bebe u kolicima je bila lutka. Jedna od onih lutaka koje, sa kapicom na glavi i cuclom u ustima, neverovatno liče na prave bebe. Nesretna žena vrisnu, a onda joj se pomrači svest. Stropošta se kraj kolica i za tili čas oko nje se stvori masa prolaznika. Neko iz te mase odjuri do prve telefonske govornice i nazva hitnu pomoć, objašnjavajući da je jedna
mlada žena pala u nesvest i da verovatno ima psihičkih problema, pošto je u dečijim kolicima vozila lutku.

Dežurni lekar u hitnoj obavestio je neurologiju, a oni poslaše vozilo sa svojim osobljem. Mlada majka dođe svesti samo nekoliko trenutaka pre nego što ambulatna kola s osobljem stigoše. Kao posle ružnog sna ona zbunjeno pogleda oko sebe u nadi da je sve ovo ipak samo san, ali kad vide masu prolaznika koja se u čudu nadvila nad njom i kolica s gumenom lutkom, ona se obema rukama uhvati za glavu i poče histerično vikati:
– Bože, ovo je nemoguće! Hoću moju bebu! Gde je moja beba? Vratite mi moju bebu… molim vas!
Pritom rukama uhvati za haljinu ženu koja joj je bila najbliža neprestano ponavljajući:
– Vratite mi bebu! Vratite mi, molim vas!
– Smiri se, dušo – reče žena koju je nesrećna majka nemoćno držala za haljinu. Nežno spusti ruku na njenu kosu, dok joj se niz lice skotrlja suza. Pokuša odvojiti ruke sirotice od svoje haljine, ali u tome nije uspevala. Dvojica mladića u belom i medicinska sestra stigli su baš u trenutku kada se žena osvestila.
– Može li nam neko reći šta se, u stvari, desilo s ovom ženom i da li je neko poznaje? – upita medicinska sestra prolaznike koji su i dalje nemo posmatrali šta se dešava s nesretnom ženom. Priđoše joj dve starije žene, koje joj rekoše da mladu ženu ne poznaju, a zatim ispričaše šta se desilo, sve vreme naglašavajući da je jadnica sigurno psihički bolesna, čim je u kolicima gurala lutku umesto bebe. Mlada žena je i dalje sedela na trotoaru kraj svojih kolica, tresla se i ponavljala:
– Moje dete, Bože… moje dete.
– Kako se zoveš? – upita je medicinska sestra.
– Moje dete… moje dete – ponavljala je jadnica neprestano.
– Koliko imaš godina? – pokuša sestra ponovo.
– Moje dete… Bože, moje dete – bespomoćno, klateći se napred- nazad ponavljala je mlada žena. Sestra se okrenu prema bolničarima, značajno ih pogleda, na šta oni priđoše ženi u nameri da je podignu i smeste u sanitetsko vozilo. Žena se njihovom pokušaju odupirala svom snagom, istovremeno ponavljajući da ona nije bolesna i da samo hoće nazad svoju bebu.
– Moramo joj dati nešto za smirenje – reče jedan od bolničara, na šta medicinska sestra uđe u sanitetsko vozilo, pa se uskoro vrati sa injekcijom za smirenje. Kada žena vide šta sestra namerava, ona je poče preklinjati:
– Nemojte, molim vas! Ja nisam bolesna, samo hoću nazad svoje dete.
Bolničari su je i dalje držali, a medicinska sestra, oglušivši se na sva njena zapomaganja i molbe, priđe i ubrizga joj injekciju.
– Bože moj, vi ništa ne shvatate. Ja nisam bolesna. Meni je upravo ukradeno dete.
– Znamo, znamo. Samo se ti smiri i sve će biti u redu – reče jedan od bolničara dok su je podizali na kolica. Na kolicima joj specijalnim
kaiševima vezaše ruke i noge.
– Vratite mi dete… vratite mi dete! – ponavljala je sve tiše nesrećna
majka dok je tonula u san.
– Ne brini, tvoja beba će sa tobom – reče medicinska sestra dok su bolničari u sanitetsko vozilo unosili kolica s lutkom. Potom je osoblje neuropsihijatrije obavestilo policiju da su u bolnicu dovezli nepoznatu žensku osobu, verovatno psihijatrijskog pacijenta, i da oni pretpostavljaju da je žena verovatno pobegla iz neke psihijatrijske ustanove, pa ukoliko postoji neka prijava o nestanku ženske osobe starosti između dvadeset i dvadeset pet godina, da odmah njih kontaktiraju. Ubrzo iz policije dobiše odgovor da na teritoriji koju pokriva beogradska policija ne postoji takva prijava, ali da će proveriti da li prijava postoji bilo gde na području Srbije, pa i šire.

Sada je psihijatrima i lekarskom osoblju ostalo samo da čekaju. Čekali su da im se iz policije jave sa novim informacijama ili da se pacijent probudi, pa da od nje saznaju nešto više o ovom slučaju. Vreme je prolazilo. Nesrećna majka je ležala, sama u sobi i čvrsto vezana za svoj krevet. Bila je pod stalnim nadzorom bolničkog osoblja. Svi su sa nestrpljenjem očekivali da se probudi. Radno vreme prve smene je već isticalo. Žena je još spavala, ako se uopšte tako moglo nazvati to mračno stanje u kome se nalazila. Iz policije nisu dobijali nikakve nove informacije, a i žena se nije budila iz tog čudnog sna. Doktor i viša medicinska sestra nervozno su šetali, čas do tajanstvene pacijentkinje čas do prijemnog odeljenja, sve u nadi da će se ona probuditi ili da će policija zvati,pa ih obavestiti o tome ko je ta mlada žena. Viša medicinska sestra je sve vreme u rukama držala novi prijemni karton, nadajući se da će pre isteka radnog vremena saznati ko je novi pacijent, pa da će na osnovu toga moći otvoriti isti.

Osoblje druge smene već je pristizalo na posao, a prva smena nije ništa novo saznala o tajanstvenoj pacijentkinji. Njen karton i dalje nisu mogli da otvore pošto nisu znali ništa o njoj. Ime, godine, adresa, sve je zasad bila nepoznanica za bolničko osoblje. Na kraju smene neuropsihijatar pozva glavnu medicinsku sestru, pa se dogovoriše da ona obavesti osoblje druge smene o novoj pacijentkinji i o celom njenom slučaju, a sutra će već videti šta će dalje. Sestra posle dogovora napusti ordinaciju. Već na hodniku srete svoju zamenu, koja je upravo stigla na posao. Pozdravi se s njom, pa joj u tančine ispriča sve o promenama koje je lekar izvršio u terapijama kod pojedinih pacijenata, skrenuvši joj pažnju da se tih novih terapija mora striktno pridržavati. Zatim joj ispriča o novoj tajanstvenoj pacijentkinji koju su dovezli pre nekoliko sati. Reče joj da nemaju nikakve podatke o njoj i da, kad se probudi, pokuša saznati bilo šta što bi moglo otkriti njen identitet. Još reče da je mora držati pod budnim okom, jer sumnjaju da je pobegla iz neke psihijatrijske ustanove.
– Da li ste slučaj prijavili policiji?
– Naravno, ali policija za sad nema nijednu prijavu o nestanku pacijenta iz neke psihijatrijske ustanove.
– Hajde, presvuci se, pa ću ti je pokazati – reče starija sestra, koja je inače bila glavna sestra u drugoj smeni.
Pažljivom posmatraču nikad ne bi palo na pamet da je ta mlada devojka, koja jedva da je napunila dvadesetu godinu, viša medicinska sestra. Imala je samo godinu dana radnog staža. U ovoj bolnici je radila praksu dok je išla u višu medicinsku školu, pa je kao najbolja u grupi odmah po završetku škole tu dobila posao. Brzo se uklopila u kolektiv. Zadate poslove je obavljala s velikom ljubavlju i bez greške, što je načelnik odeljenja brzo zapazio. Nekako baš u to vreme glavna sestra je išla u penziju, pa načelnik na njeno mesto predloži mladu i perspektivnu sestru. Ona se jedno vreme nećkala, ali na kraju, na načelnikovo insistiranje, ipak pristade, tako da je već
pet meseci radila kao glavna medicinska sestra.

Kad se mlađa glavna sestra vrati iz kancelarije, njih dve se uputiše prema sobi gde je nova pacijentkinja ležala. Kada su ušle u sobu, priđoše krevetu, a mlada sestra, pošto vide pacijentkinju, u neverici stavi ruku na usta, pa zbunjeno pogleda svoju stariju koleginicu.
– Ovo je neka šala? Vi se samo šalite sa mnom, zar ne? – zbunjeno je i u neverici mucala mlada sestra osvrćući se oko sebe, kao da se negde u prostoriji nalazi skrivena kamera.
– Kakva šala? – začudi se starija sestra.
– Tebi je ova devojka poznata, zar ne?
– Naravno da mi je poznata! Zajedno smo išle u višu školu. Znam gde rade ona i njen muž, koji je inače doktor. Oboje rade u Tiršovoj ulici na dečijoj klinici. Nedavno su dobili bebu. Sestra je u neverici nekoliko trenutaka zurila u nju, a onda je upita:
– Da li postoji način da s njenim mužem stupimo u kontakt?
– Kako da ne! Ja sam dobar prijatelj s njima i imam njihove brojeve telefona.
– Napiši mi sve brojeve telefona – reče nestrpljivo starija sestra.
Kad to mlađa sestra uradi, ona se s papirićem u ruci stušti niz hodnik u nadi da doktor još nije otišao kući. On je upravo izlazio iz svoje ordinacije, pa se s njom, svom zadihanom, skoro sudari.

– Doktore, imam njen broj. U stvari, imam njihove brojeve.
– Čiji „njen broj“ i čije „njihove brojeve“? – pomalo ljutito upita doktor.
– One medicinske sestre i onog doktora.
Sad već ljutit, doktor otvori vrata svoje ordinacije:
– Ulazi unutra!
Pokaza joj rukom na stolicu da sedne:
– A sad mi sve polako ispričaj iz početka.
Glavna sestra sede, udahnu, pa poče:
– Ona pacijentkinja što je dovezena pre nekoliko sati kod nas je medicinska sestra, muž joj je doktor i oboje rade u Tiršovoj. A što je još interesantnije, ona je pre nekoliko meseci dobila bebu.
– Kako si došla do tih informacija?
– Odvela sam glavnu sestru iz druge smene kod nje u sobu, a ona ju je odmah prepoznala, pošto su zajedno išle u višu medicinsku školu, a i dobra je prijateljica s njima. Čak mi je dala i njihove brojeve telefona. Pri tom ona pokaza papir s brojevima telefona.
– Odmah mi dovedi tu sestru! – naredi doktor, pa se sestra bez pogovora uputi ka sobi gde ju je ostavila sa novom pacijentkinjom. Kad mlađa sestra uđe u doktorovu ordinaciju, ponovi sve što je već rekla svojoj koleginici iz prve smene. Reče da je s pacijentkinjom išla u višu medicinsku školu, da poznaje njenog muža i da su kućni prijatelji.
– Da li je ona ranije imala nekih psihičkih problema? – upita doktor sestru.
– Koliko ja znam ne. Naprotiv, ona je jedna jako inteligentna i stabilna osoba. Ne mogu da verujem da je dospela kod nas na psihijatriju.
– Dobro. Sad nam jedino preostaje da nazovemo njenog muža. Doktor se zatim na trenutak zamisli:
– Mislim da je bolje da ga vi nazovete, pošto ste kućni prijatelji.
Smislite već nešto, recite mu, na primer, da želim da dođe na psihijatriju kako bih se konsultovao s njim u vezi sa zdravstvenim problemom jednog pacijenta.
– Doktore, pa zar nećete kući? Razgovor s njenim mužem može da obavi druga smena – nervozno će sestra kojoj se smena završila, a sve u strahu da će i sama morati ostati.
– Vi, sestro, možete da idete, a ja ću ostati. Želim iz prve ruke da saznam šta se desilo našoj novoj pacijentkinji.
Sestra odmah izađe iz ordinacije ostavljajući svoju koleginicu i doktora same. Žurila je da što pre napusti bolnicu, kao da se bojala da se doktor ne predomisli i ne zatraži od nje da ipak ostane dok ne obave razgovor sa mladim doktorom.

Za to vreme u ordinaciji glavna medicinska sestra je pokušavala telefonom da dobije mladog doktora u Tiršovoj. Telefon je zvonio dugo. Baš u trenutku kad sestra pogleda doktora s namerom da odustane, neko podiže slušalicu. Bila je to jedna od sestara koja je upravo preuzela smenu u dečjoj klinici. Kad je sestra sa psihijatrije upita da li može dobiti mladog doktora, ona reče da je on pre nekoliko minuta završio smenu i da je verovatno napustio kliniku. Sestra reče da zove sa neuropsihijatrije i da je jako važno, a koleginica s druge strane joj odgovori da će ipak pogledati da se kojim slučajem doktor još uvek ne nalazi negde na klinici. Telefonsku liniju ostavi otvorenu, pa se dade u potragu za doktorom. Prvo pogleda u kafeteriji, tamo gde bolničko osoblje obično provodi svoje slobodno vreme.

Tamo joj rekoše da doktor nije svraćao, pa se ona uputi ka portirnici. Portir na ulaznim vratima reče joj da je doktor upravo izašao, pa ona požuri napolje. Imala je sreće. Doktor je nedaleko od klinike stajao i pričao s jednim starim poznanikom. Sestra mu priđe, izvini se gospodinu, a zatim reče doktoru da ima važan telefonski poziv, na šta se ovaj izvini svom prijatelju, pa se brzim korakom uputi ka svojoj ordinaciji. Kada stiže, odmah podiže slušalicu i po glasu s druge strane prepozna svoju prijateljicu.

Ona mu reče kako doktor sa psihijatrije želi da se konsultuje s njim u vezi s jednim pacijentom i da bi bilo dobro da, što je pre moguće, dođe do njih da ga pogleda, kako bi na licu mesta dao svoje mišljenje. Doktor joj odgovori da će odmah doći, pa kad prekide vezu nazva kućni broj kako bi ženi rekao da će kasniti s posla. Kod kuće niko nije dizao slušalicu, pa pomisli da mu je žena sa detetom verovatno negde izašla ili da ne čuje telefon. „Ništa, nazvaću je sa psihijatrije“, pomisli i napusti ordinaciju. Dok je vozio ka psihijatriji, razmišljao je o telefonskom razgovoru sa svojom prijateljicom.

Bilo mu je čudno što neki psihijatar, kojeg on ni ne poznaje, želi njegovo mišljenje o nekom pacijentu. Pokušavao je da dođe do nekog logičnog zaključka. Možda bolest pacijenta nije u domenu psihijatrije, možda je neka infekcija ili jaka upala. Ali zašto žele njegovo mišljenje, on je samo dečji lekar, pedijatar. Ili je možda dete u pitanju? „Tačno. Mora da je dete u pitanju“, zaključi doktor. Za to vreme na neuropsihijatriji doktor i sestra su pokušavali da probude pacijentkinju. Posle kraćeg razmišljanja doktor reče sestri da je odveže kako posle buđenja ne bi ponovo doživela šok. Psihijatar je stajao sa strane, tako da bi prilikom buđenja mlada žena prvo videla poznato lice svoje školske drugarice. Smatrao je da će to pozitivno uticati na nju. Bio je u pravu. Žena se probudila, pa kad kraj kreveta vide svoju drugaricu, lice joj se razvuče u nešto što je ličilo na osmeh. Sestra je nežno uhvati za ruku, pa upita:
– Znaš li gde si?
Žena pogleda oko sebe, pa potvrdno klimnu glavom.
– Ovo što ću te sad pitati samo je formalnost – reče sestra svojoj nesretnoj prijateljici.
– Reci mi svoje ime i prezime.
Žena odgovori.
– Znaš li ulicu i broj gde stanuješ?
Žena odgovori.
– Sećaš li se možda datuma kad si dobila bebu?
Žena odgovori i na to. Doktor je znatiželjno pogledao glavnu sestru, a ona reče doktoru da je pacijentkinja sve tačno odgovorila. Psihijatar bliže priđe bolničkoj postelji, pa se i sâm umeša:
– Možeš li nam ispričati šta ti se danas desilo pre nego što si dovezena kod nas?
– Mogu.
Zatim u detalje ispriča sve od trenutka kad je jutros s detetom napustila kuću, susret sa školskom drugaricom, razgovor s njom u trafici, potonje saznanje da u kolicima umesto svoje bebe vozi lutku i, na kraju, dolazak hitne pomoći. Posle toga reče da se više ničega ne seća. Sve to ispriča bez ikakvih osećanja. Injekcija za smirenje je još uvek delovala.
Sestra i doktor su u neverici gledali, čas jedno u drugo čas u mladu ženu na bolničkoj postelji.
– Hoćeš da kažeš da ti je, dok si u trafici razgovarala sa svojom školskom drugaricom, neko iz kolica ukrao dete i stavio lutku?
– Baš to! – odgovori žena doktoru, a zatim nastade tajac. Neuropsihijatar i sestra zbunjeno su gledali u ženu, kao u duha.
– Pozvali smo tvog muža, pa ga očekujemo svakog trenutka – prekide sestra tišinu.
– Doktore, da li bi bilo dobro da joj damo još nešto za smirenje pre nego što joj dođe muž?
– Nema potrebe, doza koju je već dobila delovaće do sutra ujutru, a sutra ćemo već videti. Svakako sam ja u prvoj smeni.
Sestra ga u čudu pogleda, ali ništa ne reče. Mislila je da joj drugarica
neće ostati u bolnici, već da će biti puštena kući. Neuropsihijatar dade znak sestri da napusti bolničku sobu, a kad ona to uradi, izvini se pacijentkinji rekavši da će se odmah vratiti. Zatim i sâm napusti prostoriju ostavivši za sobom poluotvorena vrata, tako da je u svakom trenutku mogao imati mladu ženu na oku. Na hodniku ga je čekala sestra. On joj priđe i stade tako da je mogao videti krevet u sobi iz koje je upravo izašao i u njemu nesretnu ženu.
– Sestro, sačekaj mladog doktora, pa mu polako kaži šta se dogodilo. Pokušaj to da uradiš nekako izokola, kako ne bismo dobili još jednog pacijenta, a ja ću za to vreme biti sa njom. Možeš ga prvo odvesti u kafeteriju, daj mu kafu, a onda polako… već ćeš se nekako snaći.
– Doktore, molim vas! – zavapi uplašena sestra – molim vas, razgovarajte s njim, a ja ću za to vreme biti s njom.
Doktor joj očinski stavi ruku na rame rekavši da je bolje da to ona uradi, jer se poznaju, pa će on lakše podneti nego da to čuje od njega. Zatim se doktor vrati mladoj ženi, a sestra ostade u neverici još nekoliko trenutaka da zuri za njim. Samo pre dva dana donela je odluku da prestane da puši, a sad je imala strašnu želju za cigaretom. Na kraju hodnika, prema ulaznim vratima, spazi portira kako šeta, pa prosto poleti prema njemu. Zamoli ga za cigaretu i upaljač, a zatim izlete napolje. Ruke su joj drhtale. Bezuspešno je pokušavala da upali cigaretu. Portir to primeti, izađe, uze od nje upaljač i upali joj.
– Da li je sve u redu? – upita je, a ona samo potvrdno klimnu glavom. Portir sleže ramenima, pa se vrati u bolnicu. Sestrine ruke su toliko drhtale da joj cigareta nekoliko puta ispade.
„Bože, šta da mu kažem? Kako da mu kažem?“ – grozničavo je razmišljala. Samo što je ugasila cigaretu, primeti mladog doktora kako joj se približava. Nekoliko puta duboko uzdahnu istovremeno prstima stežući jagodice na obrazima kako bi joj se crvenilo koliko-toliko vratilo u njih i kako bi prikrila svoju nervozu. Kad joj doktor priđe, pozdraviše se, pa ga ona povede ka kafeteriji. Mladi doktor ju je jedva stizao. Želela je da pobegne. Da pobegne i od njega, i iz bolnice, što je moguće dalje. U kafeteriji mu pokaza gde da sedne, a zatim poče petljati s rešoom za kafu dok je, poput deteta koje je upravo zgrešilo, krila pogled od njega.
– Pa dobro, hoću li videti tog čuvenog neuropsihijatra? Gde je on?
– On je kod tvoje… – sestra se ujede za usnu. – On je kod jedne pacijentkinje i brzo će doći.
Ruke su joj se znojile. Ne znajući šta će s njima, neprekidno je petljala oko rešoa. Mladom lekaru ne promače njena nervoza. Takvu je nije poznavao. Telom mu prođe neprijatna jeza. Neočekivano se nad njim nadvi neka crna slutnja.
– Mogu li dobiti telefon? – upita svoju prijateljicu.
– Zašto? – trže se ona.
– Hoću da se javim kući.
Sestra ga po prvi put pogleda. U očima joj je bila tuga. Tiho, skoro plačnim glasom reče mu:
– Ne moraš.
– Pobogu, pričaj šta je! – lekar panično raširi ruke.
– Tvoja žena… tvoja žena je ovde kod nas na odeljenju.
– To je nemoguće! Kaži mi da to nije istina!
– Nije… u stvari jeste… mislim, jeste kod nas, ali nije bolesna – mucala je sestra.
– Pa dobro, šta je onda, majku mu? Ostavi već jednom taj prokleti rešo! Sedi ovde i sve mi ispričaj.
Sestra se teška srca odvoji od rešoa, pa sede na klupu kraj njega krijući pogled poput grešnice. Izgledalo je kao da sedi na iglama. Pomerala se napred-nazad tražeći na klupi odgovarajući položaj, lutala pogledom levo-desno preplićući nervozno prste na rukama, očajnički želeći da joj neko priskoči u pomoć. Pošto željenu pomoć ne dobi, drhtavim glasom ispriča sve što joj je prijateljica rekla i, tek kad završi, oseti neko olakšanje, pa podiže pogled i pogleda doktora u oči. On je u neverici zurio u nju, ili bolje reći kroz nju. Njene reči su odzvanjale poput eha, pretvarale se u kamene kugle koje su se kotrljale prema njemu postajući sve veće i veće, sve dok ne postigoše ogromne dimenzije. Imao je osećaj da ih ne može izbeći i da će ga one svojom težinom smrviti. Otrese glavom, kao da se brani od roja pčela, stiskajući rukom do bola svoju nogu u butini. Sestra je ćutala, ćutao je i on. Prolazili su dugi trenuci paklene tišine. Činilo se da je vreme stalo. Da je sve stalo. – Gde je ona? – jedva nekako prevali doktor preko usta. Sestra bez reči pokaza rukom niz hodnik, prema sobi gde joj je prijateljica ležala. Ustade, što i doktor učini, pa se uputiše dugim hodnikom u pravcu sobe. Mladi doktor je osećao nesigurnost u nogama. Činilo mu se kao da su od olova, da će ga svakog trenutka izdati i da će se srušiti na pod. U sobi zatekoše psihijatra kako sedi na stolici kraj bolesničke postelje držeći pacijentkinju za ruku i pričajući joj tiho. Kad vide sestru i mladog doktora, on i drugom rukom uhvati njenu ruku, blago je stisnu u znak podrške, ustade sa stolice, klimnu glavom mladom doktoru, pa se bez reči pomeri u stranu.

Žena u krevetu, kad vide svog muža, prekri lice rukama i poče jecati. Muž joj priđe i zagrli je privivši je čvrsto na grudi. Svom snagom se trudio da ne zaplače. U grlu mu je stajala knedla koja je pretila da će ga svakog časa ugušiti. Njegovo mlado telo poče se grčiti, pa privi ženu jos čvršće uz sebe. Ne izdrža, niz lice mu se skotrlja suza. Prva, druga, treća, iz njegovih očiju nezaustavljivo poteče reka suza. Pripijao je svoju ženu uz sebe, nežno je milujući po kosi, tražeći reči utehe, kojih nije bilo ili ih on nije mogao naći. Ljubio ju je po kosi, osećajući pri tome slan ukus svojih suza, koje su mu lile niz lice i natapale njenu bujnu kosu boje starog meda.

Žena se blago odmače i podignu glavu kako bi ga pogledala u oči. U njima je tražila bes ili bar prekor. Kad uhvati njegov pogled, u njegovim očima ne vide ni bes ni prekor, več samo tugu. Tugu koja je zaboli više od svakog prekora. Ponovo se pripi na njegove grudi i zajeca još jače. Psihijatar rukom dade znak sestri, pa njih dvoje napustiše sobu ostavljajući mlade supružnike same.
– Moramo odmah obavestiti policiju. Ovaj slučaj je u njihovom domenu.
Iz ordinacije nazvaše policiju, pa im ukratko objasniše sve što se desilo. Inspektor u policijskoj stanici reče da su to morali odmah da prijave. Da su to uradili na vreme, policija bi verovatno već bila na tragu otmičaru ili bi barem blokirala taj deo grada. Kidnaperu bi smanjila šanse da lako nestane sa mesta zločina. Kako je tvrdio inspektor, počinilac ovog dela je ovako imao dovoljno vremena da bez problema napusti područje Beograda, što znači da će mu oni sada verovatno teško ući u trag. Zatim reče da će lično doći u psihijatriju kako bi od svih uzeo izjave u vezi sa datim događajem. Reče da se to odnosi na sanitetsko osoblje, osoblje koje je ženu primilo u bolnicu, samu ženu i, na kraju, osobu koja je u tom trenutku radila na centrali, u momentu kada je slučaj prijavljen. Psihijatar reče da je veći deo osoblja koji je bio u vezi sa slučajem završio smenu i napustio kliniku.
– Dobro. Onda, dok ja ne stignem, spremite sve lične podatke tih osoba i adrese trenutnog prebivališta istih.
– Dogovoreno. To će vas čekati – reče psihijatar, pa zamoli sestru da prikupi podatke osoblja koje je bilo u kontaktu sa slučajem, a već je napustilo ustanovu.

Uskoro se u bolnici pojaviše dvojica policijskih inspektora. U doktorovu ordinaciju pozvaše prvo medicinsku sestru, prijateljicu nesretnog mladog bračnog para. Jedan od inspektora poče joj postavljati pitanja: od kada i koliko dugo ih poznaje, koliko se često posećuju, pa sve tome slično. Kad im je sestra na ta pitanja odgovorila, policajac je upita direktno:
– Kako su se slagali u braku? Mislim, da li su imali „trzavica“?
– Oni imaju idealan brak. Ne razumem, čemu to pitanje? – čudila se sestra.
– Često u brakovima postoji mnogo toga što se skriva od očiju javnosti, sve je upakovano u ukrasnu foliju, a kod kuće stvarnost je ravna hororu.
– Mislite na njihovu intimu? – u čudu će sestra.
– Ne. Ovo je bilo figurativno. Pa znate i sami da ljudi često skrivaju od javnosti pravo lice svog braka – pravdao se inspektor.
– Naravno da će skrivati. Neće valjda svoj prljavi veš iznositi pred svet! Zatim se na kratko zamisli, pa nastavi:
– Njih dvoje definitivno imaju brak kakav bih ja samo mogla poželeti.
– Ohoo! „Gospođa“ je u stvari „gospođica“! – dobaci sa dozom cinizma ćutljivi inspektor, pa bez reči oba inspektora napustiše ordinaciju. Sestra pogleda zbunjeno u doktora, kao da od njega traži pomoć. Doktor se blago nasmeši videvši joj izraz lica, nagnu se prema njoj, pa joj u šali tiho reče:
– Sa desne strane Boga sedi Isus, a sa leve ove rogonje. Ili bar oni tako misle.
Bahati inspektori u hodniku zastadoše, shvativši da ne znaju u kojoj sobi se nalazi nesretna žena kod koje su upravo krenuli. Jedan od njih se okrenu, pa reče doktoru da mora uzeti izjavu od mlade žene, te da im neko od njih pokaže gde ona leži. Psihijatar se tome usprotivio. Reče im da je pacijentkinja još u šoku i da bi svako pitanje u vezi sa gubitkom deteta moglo pogoršati njeno psihičko stanje, te da bi oporavak mogao biti neizvestan. I ovako je postojala mogućnost da, posle svega što se dogodilo, pacijentkinja zapadne u duboku depresiju. Suvišna pitanja samo bi dolila ulje na vatru, pa bi njen oporavak sigurno bio neizvesniji.

Inspektori teška srca odustadoše od svoje namere, i to tek kad im doktor reče da, ako žele, mogu razgovarati sa njenim mužem, koji je nedavno došao u bolnicu i upravo se nalazi kod svoje žene u sobi. Zatim se sestra uputi u sobu gde joj je prijateljica ležala, pa mladom doktoru reče da je policija u bolnici i da žele da razgovaraju sa njim, a ona ostade sa mladom ženom. Mladi lekar dođe u ordinaciju, gde zateče dvojicu inspektora i neuropsihijatra. Jedan od policajaca zamoli doktora da napusti ordinaciju i ostavi ih nasamo sa mlađim doktorom, a kad ovaj to uradi, isti ispektor reče mu da sedne. Zatim se predstaviše, rekavši da će mu postaviti neka pitanja na koja bi trebalo da odgovori, a sve u cilju lakše istrage. Zatim usledi veliki broj pitanja, od kojih se neka doktoru učiniše jako čudna. Njihov tok je otprilike išao ovako:
– Da li si se sinoć svađao sa ženom?
– Ne – doktora začudi pitanje.
– Možda ne sinoć, ali ovih dana? – uporno nastavi inspektor.
– Ni sinoć ni „ovih dana“! – odgovori doktor naglasivši svako slovo.
– Ko je više želeo dete, vi ili vaša supruga?
– Želeli smo ga podjednako. Čemu sva ova čudna pitanja? Osećam
se nelagodno.
– Sve je u cilju istrage.
– Naše je da pitamo, a tvoje da odgovaraš – umeša se drugi, onaj ćutljiv inspektor.
– Pretpostavljam da ste jako želeli dete?
– Naravno, zašto bismo ga inače dobili!
– Vi ste doktor i bar bi vi trebalo da znate da se deca često začnu iz nehata, pa kao takva jednom od roditelja ili čak oboma pokvare planove. Na primer, ugroze dalje školovanje ili zaustave dalji napredak u karijeri.
– Mi smo škole završili, oboje imamo posao koji volimo i ne vidim zašto bi nam rođeno dete smetalo. Ako sam dobro shvatio na šta ste mislili?
– Dobro si shvatio, ali je problem što smo mi, kao policajci, takođe odavno shvatili da na ono „zašto bi“ postoji ono drugo „zato što“, i zato samo nastavi da odgovaraš na postavljena pitanja! Doktor na to samo bespomoćno sleže ramenima, videvši da negodovanje kod ove dvojice ne vodi nikuda. Na pitanja koja uslediše potrudi se da što je moguće mirnije odgovori, iako mu se mnoga od njih nisu svidela. Na kraju ipak, isprovociran jednim pitanjem, ne izdrža. Ustade, pružajući spojene ruke prema policajcima:
– Da vam pomognem, pošto vidim da se toliko trudite da rešite ovaj slučaj i da pronađete dete, a kidnapera stavite iza rešetaka. Stavite mi lisice, pa ste slučaj rekordno brzo rešili, a uz malo sreće za to ćete dobiti i orden zasluga za narod. Zatim se isto tako brzo, kako je i ustao, bespomoćno sruči nazad u stolicu, dok su mu se suze slivale niz lice. Suze nemoći, suze očaja. Osećao je strašan bol u grudima. Činilo mu se da je neko zabio šaku u njegove grudi i neumoljivo mu kida utrobu. Obli ga hladan znoj, a u stomaku oseti strašnu mučninu. Dođe mu da povrati. Rukom se uhvati za usta, a jedan od inspektora, shvativši šta se dešava, priskoči, uhvati ga ispod ruke i pomože mu da dođe do lavaboa. Tu se doktor poče bolno grčiti dok ga je inspektor i dalje držao ispod ruke. Za to vreme drugi policajac istrča napolje u potrazi za nekim od osoblja ko bi im pomogao. Ubrzo se vrati sa jednom sestrom, sa kojom se skoro sudario na hodniku. Kad uđe, ona pokvasi ruke hladnom vodom, a zatim mokrim rukama poče masirati doktorov vrat. Hladna voda i masiranje vrata mu je pomoglo. Povrati se, pa pošto se umi, vrati se na stolicu očekujući dalja pitanja.

Policajci, verovatno shvativši da su ipak preterali, odustadoše od daljeg ispitivanja. Čak se počeše pravdati kako oni moraju tako i da je to sve u korist buduće istrage. Zatim ga zamoliše da im dâ brojeve telefona na poslu i u kući. Uz to mu preporučiše da se do daljnjeg ne udaljava iz grada, te da će ga oni, ukoliko budu imali neka nova pitanja ili saznanja, kontaktirati. Rekoše da, ako i on ima nekih pitanja, može njih nazvati kad god poželi. Zatim mu inspektor napisa broj telefona na koji ih može pozvati. Kad policija napusti bolnicu, doktor se vrati u sobu gde mu je ležala žena. To popodne i narednu noć proveo je u sobi kraj svoje žene, sve vreme sedeći kraj njenog kreveta i drzeći je za ruku, dok je ona pod dejstvom sedativa spavala. Bili su retki trenuci kad bi se na kratko probudila. Samo bi ga pogledala, a zatim ponovo utonula u san.

Doktor je znao da je njoj sada najbitniji odmor, pa kad bi se na kratko probudila, nije ni pokušavao da započne razgovor. Samo bi je nežno pomilovao po glavi, spustio poljubac na njenu kosu, na šta bi mu ona blago stisla ruku i ponovo utonula u san.

Narednog dana policija je obavila informativne razgovore sa svim osobama koje su imale bilo kakav kontakt sa jučerašnjim događajem.
Najduže su ispitivali devojku koja je radila u trafici ispred koje je dete
nestalo i strogo joj zabraniše da u narednom periodu napušta grad. Na kraju obaviše razgovor i sa komšijama nesretnog mladog para. I posle svih tih silnih razgovora ne pođe im za rukom da dođu do nekog opipljivog traga. Inspektori su znali da vreme ne radi za njih. Što je vreme više odmicalo, to su šanse za rešenje slučaja bile sve manje. Inspektori su se rvali s vremenom. Na slučaju su radili danonoćno. Sa liste potencijalno osumnjičenih ili umešanih prvo su eliminisali doktora. Po tvrdnji komšija i poznanika, oni su imali idealan brak i puno su voleli novorođenče. Između doktorovih roditelja i roditelja mlade majke takođe je postojao opušten, prijateljski odnos. Dakle, mogućnost da je neka od te dve familije kidnapovala dete ili na neki drugi način učestvovala u tome nije postojala.

Na spisku potencijalno osumnjičenih na kraju je ostala samo devojka iz trafike. S njom su obavili još nekoliko dodatnih razgovora, sve vreme upoređujući prvi razgovor sa ostalim. Svi njeni odgovori na pitanja bili su identični odgovorima koje su dobili prvi put. Nije bilo pomaka. Došli su do zida kroz koji nisu mogli, a preko koga nisu znali. Devojku i dalje ostaviše pod nadzorom. Pratili su svaki njen korak, sa kim priča, gde ide i sa kim se druži. Jedan od inspektora je svoju sumnju u devojčinu umešanost podupirao time da je ona možda ranije bila zaljubljena u mladog doktora i da smatra da joj je drugarica preotela momka, pa da je usled bolesne ljubomore skovala plan kako da joj se osveti. U svojoj glavi već je imao razrađenu čitavu teoriju o tome kako se sve desilo: povređena ljubomorna devojka priča svoje ljubavne jade svom bivšem školskom drugu, koji je bio najstidljiviji u odeljenju, a koji je u isto vreme bio do ušiju zaljubljen u nju, a da nikad nije uspeo skupiti hrabrosti da joj to prizna. Posle njene ispovesti on vidi šansu da, ako joj na neki način pomogne, zadobije njenu pažnju. Predlaže joj osvetu i pomoć pri samom tom činu, što ona u suštini i želi. Tu svoju tvrdnju stariji inspektor iznese mlađem inspektoru.

Nije pomoglo ni upozorenje njegovog mlađeg kolege da se možda nalaze na slepom koloseku i da uzalud gube dragoceno vreme. On je smatrao da postoji jedan drugi trag koji bi morali da prate. Ovaj slučaj on je povezao sa dva slučaja koja su se dogodila negde u aprilu ili maju. Jedan od njih desio se u Nišu, a drugi u Vranju. Sličnost je bila velika. Oba deteta su bila mlađa od godinu dana i nestala su na čudan način. Jedno je nestalo iz kuće, dok je spavalo u krevecu, a drugo ispred kuće dok je mati na pumpi prala sudove. Razlika je bila samo u tome što su u oba ova slučaja deca bila romske nacionalnosti. Mladi ćutljivi ispektor imao je osećaj da su sva tri slučaja na neki način povezana. Odluči da svoje mišljenje iznese svom kolegi. Stariji inspektor ga sasluša, a kad ovaj završi sa svojom pretpostavkom, on ga omalovažavajući ošinu pogledom, pa mu se zajedljivo unese u lice:
– Da li znaš, kolega – pri tom reč „kolega“ posebno naglasi – da Romi imaju običaj da svoju novorođenčad daju rođacima koji žive u Italiji kako bi tamo s njima prosili. A nije tajna da ih ponekad znaju i prodati. Naravno, da bi se zaštitili od eventualnog krivičnog gonjenja, oni policiji prijavljuju tobožnji nestanak deteta. Zamisli se, a zatim nastavi:
– Šta misliš, zašto u svim tim slučajevima istraga još uvek tapka u mestu? Zato što slučaj i ne postoji! Jednostavno ga nema, sve je samo dobro smišljena farsa.

„Matori rasista“ – pomisli mladi inspektor, pa odluči da se na svoju ruku malo bolje upozna sa ova dva slučaja. Njegov instinkt govorio mu je da je upravo on na pravom putu. Ipak, nije smeo protivrečiti starijem kolegi. Na kraju krajeva, samo pre nekoliko meseci dobio je mesto inspektora, a u policiji je stariji inspektor neprikosnoven. Mlada majka je izašla iz bolnice. Policija je s njom u međuvremenu obavila informativni razgovor, a doktoru je medicinska ustanova u kojoj je radio odobrila deset dana plaćenog odmora kako bi se našao uz svoju ženu u ovim teškim trenucima.

Narednih dana policija je bezuspešno pokušavala da razveže Gordijev čvor, a doktor da smiri svoju voljenu ženu. I inspektori i mladi lekar su u svojim „rabotama“ bili podjednako neuspešni. Dok su se inspektori vrteli u krug, doktor je uzaludno pokušavao da uteši svoju ženu. Mlada žena je često imala napade plača. Terala je svog muža da po nekoliko puta na dan zove inspektore, sve u nadi da će konačno čuti neku povoljnu vest. Skoro svaki dan, ranom zorom, uputili bi se ka policijskoj stanici po nove informacije. Nije pomagala ni molba inspektora da ostanu kod kuće, a oni će im, čim nešto saznaju, već javiti.

Poput peska iz peščanog sata vreme je nezadrživo curilo. Dan za danom, mesec za mesecom, a od policije nikakvih novih saznanja. Doktor se vratio na posao. Čak je i mlada medecinska sestra, po preporuci neuropsihijatra, počela raditi. Suza više nije bilo. Povukla se u sebe, zaćutala, plašila se svakog šuma. Lagano je padala u duboku depresiju. Kolege na poslu su se svim silama trudile da joj pomognu da prebrodi tešku situaciju, ali sve je bilo uzaludno.

Ponekad bi pokušali da je nasmeju, ali bezuspešno. Ispričali bi joj neki vic i, dok bi se drugi smejali, ona bi samo zurila u njih ili bolje reći kroz njih. Tonula je sve dublje i dublje. Doktor napravi još jedan očajnički pokušaj. Pomisli da će joj možda promena sredine pomoći. Zamoli načelnika bolnice da mu odobri deset dana godišnjeg odmora, što ovaj drage volje i uradi. Žena takođe dobi slobodno u svojoj ustanovi, pa se uskoro uputiše na deset dana u Vrnjačku Banju. Ni banjska idila ni sva pažnja njenog brižnog muža ne pomogoše da se nesrećna žena izvuče iz krize. Doktoru se čak učini da ona u banji zapada u još dublju depresiju. Znala je satima da ćuti, uprkos svim muževljevim nastojanjima da je uvuče u razgovor. Skrušeno bi se zagledala u jednu tačku i samo bi ponekad, kao da se trgne, klimanjem glavom potvrdila nešto o čemu bi joj muž pričao. On je sve česće bio ubeđen da ga ona i ne sluša.

Bilo je i retkih trenutaka kada bi počela pričati, ali sve se svodilo na samoosuđivanje. U tim trenucima govorila bi da je ona i samo ona kriva što im je beba nestala, da je loša mati i osoba, te da joj zato Bog i nije trebao dati bebu, jer je ona, takva kakva je, i ne zaslužuje.
– Prave majke svoju decu nijednog trenutka ne ispuštaju iz vida – bila je uporna.
Doktor je uzalud pokušavao da joj objasni da ona nije loša majka i da je to što se desilo samo splet nesrećnih okolnosti, te da se to svakom moglo desiti.
– Igrom slučaja našla si se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, i to je to – pokuša doktor.
– Zašto baš ja? – zajeca mlada žena, pa nastavi:
– Znaš li zašto? Zato što sam neodgovorna, zato što bebu nisam ni zaslužila, zato što, zato što… što sam loša mati. Briznu u plač. Doktor je zaštitnički privi na grudi, dok se ona, besna na samu sebe, opirala njegovom zagrljaju.

Po povratku iz banje vratiše se na posao. Vreme im je prolazilo u iščekivanju neke povoljne vesti iz SUP-a. Policija im je vremenom davala sve manje nade u uspešno rešenje slučaja, a žena je padala u sve dublju depresiju. Jednog dana doktora nazva načelnica klinike u kojoj mu je žena radila. Teška srca ona mu iznese svoje mišljenje da mlada sestra trenutno nije sposobna da obavlja poslove medicinske sestre i da misli da joj je potrebna profesionalna pomoć, pa bi zato bilo dobro da nađu nekog dobrog psihijatra. Još reče da je pre neki dan pacijentima podelila pogrešne terapije i da je samo zahvaljujući prisebnosti jednog pacijenta greška ispravljena. Da je ona, i pored toga što joj je sestra draga i što shvata svu težinu situacije u kojoj se nalazi, kao načelnik medicinske ustanove dužna da zaštiti svoje pacijente. Na kraju reče da svim srcem želi da se sestra što pre oporavi i da je ceo kolektiv sa nestrpljenjem očekuje da se ponovo vrati onako vedra i nasmejana kakva je ranije bila.

Posle ovog razgovora doktor se u medicinskim krugovima poče raspitivati koga bi mu preporučili od poznatih psihijatara. Posebno su ga interesovali rezultati psihijatara na polju depresije. Svi saveti i preporuke vodile su ka jednom te istom doktoru. Doktoru Stevi Eroru, koji je radio na Vojno-medicinskoj akademiji, a za koga su tvrdili da je baš na polju depresije postigao zavidne rezultate. Bračni par zato odluči da upravo kod njega zakaže pregled. Na zakazanom pregledu psihijatar, posle obavljenog iscrpnog razgovora sa mladom ženom, pozva i njenog muža u ordinaciju. On mu reče da je njegovo mišljenje da žena mora neko vreme ostati u bolnici kako bi imao dvadesetčetvorosatni nadzor nad njom, a sve u cilju određivanja odgovarajuće terapije. Reče još da je do toga cilja često dug put, obično mesec ili dva, a ponekad i duže od toga. Neuropsihijatar zatim napusti ordinaciju rekavši da će na kratko posetiti jednog pacijenta, te da oni ostanu i razmisle o njegovom predlogu.

Kad ostadoše sami, posle dužeg ćutanja muž upita ženu:
– Šta misliš o ovom, mislim o doktorovom predlogu?
– Ne znam. Kad bih znala da će mi to vratiti dete, ostala bih ovde do kraja života. Žena je gledala tupo u zatvorena vrata kroz koja je pre neki trenutak izašao doktor Eror.
– Ali, ljubavi – muž je nežno uhvati za ruku – policija će odraditi svoj deo posla, a ti se sad usredsredi na svoje zdravlje. Moraš skupiti snagu da se izvučeš iz ovoga. Zarad naše bebe, zarad nas. Žena je bezvoljno lutala pogledom po ordinaciji, a onda ga poput brodolomnika spusti na pod:
– Snaga… šta to bi?
Muž je začuđeno pogleda. Ona uhvati njegov pogled, baci mu se u naručje poput uplašenog deteta i zajeca:
– Ljubavi, nemam je više, nemam je!
– Moraš je naći! Moraš zarad našeg deteta, zarad mene, nas. Zamisli, kad policija pronađe dete, zar, kad se to desi, a desiće se pre ili kasnije, da ga dočekaš u ovakvom stanju.

Doktor joj je govorio nešto u šta je i sam sve manje verovao.
– Misliš li da će nam policija vratiti dete? – oči joj na trenutak zasijaše.
– Naravno! Kada je našoj policiji ostao neki slučaj nerešen?
– Ne znam – odgovori žena.
Zaista nije čula da je policija imala neki nerazjašnjen slučaj. I ne sluteći da je u policijskim arhivama padala prašina po masi nerešenih
i odavno zaboravljenih predmeta, u nju se uvuče zračak nade.
– Dobro, odlučila sam. Ostaću ovde koliko bude potrebno zarad naše bebe, tebe, nas.
Začu se kucanje na vratima. Bio je to doktor Eror, koji se upravo vraćao od pacijenata.
– I? Šta ste odlučili? – upita s vrata.
– Ostajem – reče žena.
– Dobra odluka! Nadam se da mogu pozvati sestru da vam donese pidžamu i da vas odvede u vašu sobu. A vi, kolega, ostanite ovde kod mene kako biste sačekali da se gospođa presvuče, pa njenu garderobu možete poneti odmah kući. U međuvremenu, ja ću vam objasniti pravila koja važe u ovoj ustanovi. Na vratima se uskoro pojavi medicinska sestra, kojoj doktor Eror reče da je žena novi pacijent, da joj uzme podatke i otvori bolnički karton. Pre nego što pođe za sestrom, žena krenu prema svom mužu kako bi se s njim pozdravila, na šta se neuropsihijatar nasmeši:
– Ne morate se pozdravljati. Kada se smestiš u svoju sobu, dozvoliću mladom kolegi da te, pre nego što ode kući, poseti i neko vreme provede sa tobom.
Zatim obe žene napustiše ordinaciju, a doktori ostadoše sami.
– A sad, kolega, ovako stoje stvari – obrati se neuropsihijatar mladom doktoru. U ovakvim slučajevima u početku lečenja ne dozvoljavam česte posete pacijentima. Razlog je što česte posete familije, a pogotovo voljenih osoba, imaju negativan efekat na tok lečenja pacijenata. Dešava se da sav trud koji ja i moje osoblje uložimo u toku lečenja od nedelju ili dve prilikom posete padne u vodu, tako da posle posete moramo „jovo nanovo“. Naši pacijenti su jako osetljivi. Svaka nagla promena njihovog raspoloženja, bilo da je u pitanju radost što im je voljena osoba došla ili neizvesnost dolaska te iste osobe, vrati nas unazad. Zbog toga najčešće sâm odlučujem kad je pacijent spreman da primi posetu, u zavisnosti od njegove psihičke spremnosti da bez posledica po svoje stanje sretne nekog od svojih bližnjih. Zato, dragi kolega, morate oboje biti spremni na to da se duže vreme nećete videti. Naravno, što lečenje bude brže išlo, to ćete sve češće dobijati pravo na posete. Pri kraju lečenja posete će vam biti odobrene svaki dan. Tada će biti i poželjne kako bi se pacijent pripremio na izlazak kući i život van bolnice. Može se desiti da je pre konačnog izlaska nekoliko puta pustimo na vikend da bismo videli kako reaguje na povratak u sredinu, ali se pacijenti često boje pošto su u tim sredinama obično zapali u depresiju. Oni se, posle dužeg vremena provedenog ovde, počnu osećati zaštićenim, pa ih svaki izlazak u spoljni svet plaši. No, „o tom-potom“. Ostavićete mi broj vašeg telefona, a ja ću vas već obavestiti kada je možete prvi put posetiti. Da ne zaboravim, kad odete do nje, pokušajte sve ovo o čemu smo razgovarali da joj objasnite. Recite joj da je sve u interesu njenog ozdravljenja.

Neuropsihijatar zatim zapisa doktorov broj telefona, pa mu reče da, ukoliko nema neko pitanje, može da ode do svoje žene. Reče mu i da se ovaj put može zadržati koliko god želi. Potom pozva medicinsku sestru koja doktora odvede do sobe gde mu je žena ležala. Doktor, strepeći kakva će biti njena reakcija, ispriča svojoj ženi šta mu je neuropsihijatar rekao za posete. Iznenadi ga njena mirnoća. Pomisli da ga možda nije ni slušala ili ga nije dobro razumela. I baš kad se spremao da joj sve to još jednom ponovi, ona podiže pogled prema njemu:
– Možda je tako i bolje. Mislim, bolje je za mene da neko vreme budem sama. Možda nećeš razumeti ovo što ću ti reći, ali, molim te, pokušaj! Osećam se kao jedini krivac za sve ovo što nam se desilo i, svaki put kad si uz mene, ja u svakom tvom gestu osećam prekor, ponekad mi se čini čak i bes.
– Molim te, ljubavi – prekide je doktor kleknuvši i sklopivši ruke kao da se nalazi u crkvi pred ikonom nekog sveca – već sam ti rekao. To je samo nesretan slučaj i mogao se desiti bilo kome. Igrom slučaja našla si se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Ti si dobra majka i ja te zbog svega što se desilo ni malo ne osuđujem. To se moglo i meni desiti.
– Nikako tebi! Svima drugima da, ali ne i tebi – zajeca žena.
Doktor je zagrli:
– Itekako bi. Samo da sam se tog trenutka našao s detetom na tom mestu.
Neko vreme su tako zagrljeni samo ćutali. Čuli su jedno drugom otkucaje srca. Dva mlada srca koja su divlje tukla poput srca preplašenih ptica, upravo zarobljenih u kavez. Samo da se vreme moglo vratiti. Da se moglo vratiti pre nemilog događaja, ne bi mladi doktor, ni po cenu otkaza, išao tog kobnog dana na posao. Ne bi išli s detetom dole prema željezničkoj stanici. Ma ne bi tog dana uopšte ni izlazili iz svog stana. Zatim nemoćno uzdahnu:
– Videćeš, na kraju će ipak sve biti u redu i naša beba će biti vraćena.
Zastade na trenutak, a onda nastavi:
– Veruj u to, i to će se desiti! Ja verujem, ja sam siguran u to! Pričao je, a i sâm je sve manje verovao u sopstvenu priču. Činilo mu se da je suviše vremena prošlo od nestanka bebe i da, što vreme više prolazi, policija ima sve manje šanse da kidnaperima uđe u trag. Naravno, te slutnje nije smeo nipošto izneti svojoj ženi. To bi, na kraju krajeva, bilo ravno ubistvu. „Ubio bih je time sigurno“, strese se doktor pri toj pomisli, nesvesno stisnuvši ženinu ruku do bola. Ona ga zbog neodmerenog stiska ruke začuđeno pogleda.
„Samo kad bih znala šta je u njegovoj glavi, o čemu li sad razmišlja? Možda me mrzi. Sigurno mi nikad neće oprostiti.“ Nije imala kontrolu nad svojim mračnim mislima, a one su se samo rojile, sve mračnije i mračnije. U trenutku joj se učini da će joj glava pući, da će jednostavno eksplodirati. Nije više mogla pratiti tok svojih misli, pa požele da mladi doktor ode od nje. Da ode što dalje od nje. Trže se na tu pomisao. „Bože, šta se sa mnom dešava? Da li ja to ludim?“ Istrže svoju ruku iz muževljeve, a onda ga drhtavim glasom zamoli da ide kući:
– Spava mi se. Strašno mi se spava, ljubavi.
Doktor i sâm požele da što pre nestane sa tog mesta. Prekori sebe zbog toga. Otkada se nesrećni događaj desio, bio je pod velikim pritiskom. Od bola za izgubljenim čedom već danima nije mogao doći sebi, ali mu stanje u koje je zapala njegova supruga nije dozvoljavalo da misli na sebe i na svoj bol, već se sav posvetio njoj i pokušaju da je izvuče iz depresije u koju je zapala. Međutim, svi njegovi napori bili su bez rezultata. Ona je sve dublje tonula. Ponekad mu se činilo da ni ne želi da izađe iz tog stanja, a ponekad da je sebična i da samo sažaljeva samu sebe. U poslednje vreme često bi uhvatio sebe kako jednostavno ne zna šta bi joj rekao, kako bi je utešio. Sve češće su samo ćutali, jer bi se ionako svaki razgovor svodio na njeno samoprekorevanje. Kad je napustio bolnicu, oseti neko olakšanje. Ponovo prekori sebe zbog toga. Kada je stigao u stan, on uđe u kupatilo, pa se umi. Dok je peškirom brisao lice, prvi put posle dužeg vremena baci pogled na ogledalo. Lice koje ugleda u njemu kao da nije bilo njegovo. Ili je on samo tako mislio.

Iz ogledala ga je gledalo lice slomljenog čoveka. Lice s velikim podočnjacima, neobrijano, izgubljenog pogleda, sa prvim borama i prvim sedim vlasima u neočešljanoj kosi. Pogođen svojom zlom sudbinom, baci peškir na ogledalo uz jedno glasno „Je.i se!“ Zatim se onako u odelu sruči u postelju. Bio mu je potreban odmor. Zaboravio je kad je normalno spavao. Ubrzo, onako obučen, utonuo je u dubok san. U snu se trzao i stenjao. Izgledalo je kao da se bori s nekom tajanstvenom nemani. Čak bi se s vremena na vreme začulo kao da jeca. Na kraju prestade trzanje, glasno stenjanje, pa i povremeno jecanje. Umor učini svoje. Ostatak dana i celu noć spavao je dubokim snom.

Naredne dane doktor provede u stalnom iščekivanju povoljnih novosti, kako sa VMA, gde mu je žena ležala, tako i iz policije. Skakao bi na svaki zvuk telefona, na šta bi ga kolege, a i ostalo osoblje u Tiršovoj, sa žaljenjem gledali. Povremeno bi ga nazvao neuropsihijatar s VMA. Sve se svodilo na to da za sada nema nekog bitnog pomaka u lečenju njegove žene, ali da to ne znači da ga u budućnosti neće biti. Psihijatar bi svaki put na kraju razgovora naglašavao da je sad najbitnije strpljenje, a nauka će već u dogledno vreme učiniti svoje. Doktora poslednji razgovori s ženinim psihijatrom počeše iritirati. Gubio je strpljenje. Pitao se, uprkos svim pohvalama, da li je dotični psihijatar dovoljno kompetentan za tu vrstu bolesti u koju mu je žena upala. Pomisli da, što je tren za nauku, to su godine za običnog čoveka, pa je lečenje njegove žene bilo dosta neizvesno.

Posle svakog takvog napada negativnih misli trgao bi se. Prekorevao je sebe: „Bože, šta mi je? Pa i ja sam lekar. Nije ni medicina svemoćna. Često joj samo treba dati malo više vremena“. Ni ovakav samoprekor mu nije pomogao. U njemu bi ipak pobedio običan, ranjen čovek. A kad je čovek povređen, sva znanja i zvanja padaju u vodu. On postaje samo običan čovek, ranjen čovek. Sada je shvatio zašto se kaže da doktora nikad ne boli pacijentova bol. Iz policije mu u poslednje vreme nisu ništa javljali, pa je bio prinuđen da ih sam nazove.

Nervirali su ga i oni. Stvarao je jednu sasvim drugačiju sliku o policiji. „Šta to oni u stvari rade, sem što po gradu pišu kazne za pogrešno parkiranje? Hvataju sitne lopove i prestupnike, pa od toga u medijima prave herojska dela i često međusobno dele razna odlikovanja, a da pri tom sve vrste organizovanog kriminala u državi cvetaju.“ Sve se svodilo na to da je policija na tragu, da imaju neke indicije i da u cilju istrage ta svoja saznanja ne smeju iznositi u javnost. Nije pomogla ni doktorova opaska da on nije „javnost“ i da je samo ucveljeni roditelj koji želi da zna dokle se sa istragom stiglo. Sve je bilo uzalud. Policija bi svaki put ostajala nedorečena, što je doktoru davalo sve manje nade da će njihovo dete biti pronađeno. Za to vreme policija je sva svoja raspoloživa sredstva stavila na raspolaganje kako bi ovaj slučaj rešila. Pokušavali su da dođu do bilo kakvog traga, ponovo su otvarali stare slučajeve koji su na bilo koji način bili povezani sa nestankom dece ili imali bilo kakvu sličnost s tim slučajem. Čak su proveravali i registrovane pedofile na celom području grada, a zatim i na nivou Republike Srbije. Mnogi od njih su privođeni na informativne razgovore, i svi su imali alibi ili su se grozili kad bi čuli da je dete imalo samo nekoliko meseci. Govorili bi da su i oni ljudi i da im s tako malim detetom takav monstruozan zločin ne bi pao na pamet. Neki od njih su se čak odvažili da kažu kako je njihova donja granica oko osam godina, ali da im posle odležane zatvorske kazne za prethodno delo ne pada na pamet da to ponove ni sa dosta starijim maloletnicima. Krug se polako sužavao, svi tragovi i policijske pretpostavke ukazivale su samo na jedno. Svi putevi su vodili ka Italiji. I tu je zapelo. Policija nije imala mogućnost da istragu proširi na područje Italije. Dobra saradnja jugoslovenske i italijanske policije bila je samo farsa. Još od četrdeset šeste godine i početka „tršćanske krize“ neki međudržavni odnosi nikad se nisu popravili. Među njima i odnos dve policije. Bilo je poznato da je Italija postala „meka“ za sve veće kriminalce sa prostora Jugoslavije. Javna tajna je da su se oni tamo toliko dobro organizovali da su zapretili da preuzmu primat i poznatoj Koza Nostri, inače najjačoj italijanskoj mafiji. Zbog svih tih razloga naša policija nije ni pokušavala da svoja saznanja iznese italijanskim kolegama.

Ipak su još uvek živeli u nadi da je slučaj samo puka podudarnost sa nestancima romske deci koji su se desili početkom proleća. Sama činjenica da je ukradeno dete srpske nacionalnosti govorila im je da vinovnici krađe nisu isti. Sve češće su bili skloni verovanju da je možda u pitanju neki bračni par koji već dugi niz godina nije mogao dobiti dete, pa je u očaju odlučio da ukrade tuđe, da bi ga potom odgajao kao svoje. Čak je postojala još jedna, gora mogućnost. Moglo se desiti da je neka psihički bolesna osoba jednostavno uzela dete iz kolica umišljajući da je dete njeno.

Nijedna od ovih mogućnosti nije bila strana policiji. Upravo su ovakva dva slučaja pre neku godinu imali u proceduri. Jedan bračni par, zbog nemogućnosti da dobije sopstveno dete, došao je na suludu ideju da ukrade tuđu bebu i da je odgaja kao svoju. Pokušaj im, na sreću, nije uspeo. Jedan od njihovih komšija iz novina je saznao o nestanku bebe. Kada je video svoje komšije, za koje se šuškalo da ne mogu imati dece, kako u kolicima vozaju bebu, iako je bio sasvim siguran da komšinicu nije video u drugom stanju, sumnjičavi komšija odlučio je da svoju sumnju ispriča policiji, koja je za tili čas ustanovila da se radi o bebi koja je nestala, pa je bračni par uhapšen, a dete vraćeno pravim roditeljima.

Drugi slučaj se desio nedugo posle prvog. Jedna psihički bolesna žena, koja je veći deo vremena provodila po raznim psihijatrijskim ustanovama, posle otpuštanja iz bolnice ukrala je bebu staru jedva dva meseca i pobegla nedaleko od grada u jednu šumu. Srećom je jedna grupa lovaca sasvim slučajno nabasala na nju i bebu samo dva dana pošto je beba nestala. Beba je bila u lošem stanju, pošto joj je bolesna žena dva dana davala samo vode. Lekari su se čudili kako je beba uopšte preživela. Posle nekoliko dana provedenih pod nadzorom lekara beba je vraćena roditeljima, a nesretna žena je ponovo smeštena na psihijatriju, s malim šansama da je ponovo jednog dana puste napolje.

Tvrdoglavi inspektor je na kraju i sâm odustao od svoje teorije o umešanosti oca u nestanak bebe. Policija se sada raspitivala po psihijatrijskim bolnicama o otpuštenim bolesnicima, njihovoj istoriji bolesti i o mišljenju njihovih lekara da li je postojala bilo kakva mogućnost da neko od njih, zbog prirode svoje bolesti, dođe na ideju da ukrade bebu. Lekari su za sve svoje pacijente koje su u poslednje vreme otpustili tvrdili da njihovo stanje i bolest ne upućuju na takvu mogućnost. Policiji je na kraju ostalo da se nada da će, kao i u slučaju bebe koju je bračni par ukrao, neki savesni građanin prijaviti neuobičajeno ponašanje.

U međuvremenu je mladog doktora psihijatar obavestio da može doći u prvu posetu ženi. On sutradan ode, ali se razočarao kada je video svoju ženu. Delovala je zapušteno. Činilo se da kosu danima nije češljala. Pogled joj je bio zamućen, a držanje njenog tela, s opuštenim ramenima, govorilo je o njenom lošem psihičkom stanju. Slomljen njenim izgledom, on je jedva uspeo da nađe prave reči kako bi započeo bilo kakav razgovor i prekinuo mučnu tišinu. Dugo ju je samo nemo držao privijenu uz sebe, dok je u grudima osećao neopisivu bol. Učini mu se da u prostoriji nema dovoljno vazduha, da će se ugušiti.
– Ljubavi, ljubavi moja – jedva prošaputa.
Žena se poče grčiti u njegovom naručju, a reka suza poteče iz njenih očiju. Ćutala je. Ćutala i plakala. Stenjala i ridala. Suprug pokuša da je uteši, da započne kakav-takav razgovor, ali u tome nije uspeo. Grčila se u njegovom naručju dok su joj suze padale na njegove grudi. Držeći je i dalje u naručju, doktor je poput deteta nežno zanjiha:
– Ljubavi, smiri se, molim te – pokuša ponovo. – Smiri se i pričaj mi kako je ovde, kako se osoblje odnosi prema tebi, pričaj mi bilo šta. Samo mi pričaj, molim te!
Žena se na te njegove molbe poče još više grčiti, a suze potekoše još jače. Poseta prođe u nekoliko doktorovih bezuspešnih pokušaja da sa svojom ženom uspostavi bilo kakvu komunikaciju. Samo je plakala i gledala sve vreme negde u pod. A kad je pokušao da je odmakne od sebe, ona se čvrsto pripila uz njega ne dozvoljavajući mu da je ni na trenutak ispusti iz zagrljaja. Kad sestra uđe kako bi ga obavestila da je kraj posete, ona prvi put podiže suzni pogled i osmotri muža. Njemu se srce steže od tuge u njenom pogledu. Nežno je odvoji od sebe, a njene ruke nekoliko trenutaka ostadoše tako raširene u vazduhu, kao da očekuje da će joj se muž vratiti u zagrljaj. Doktor se poslednjim atomima snage borio da zadrži suze koje mu navreše u oči. Ponovo je čvrsto zagrli, a onda naglo odgurnu i bezglavo izleti na hodnik. Tu stade, nasloni se na zid i poče rukama brisati suzne oči. Put od VMA do stana prođe kao u nekom bunilu. Čak sa sigurnošću nije znao da li je bio uzeo taksi ili je do stana stigao autobusom. U glavi mu je bila totalna praznina. Sve je bilo zbrkano, konfuzno. Sutradan jedva dočeka da ode do Tiršove na posao, pa, čim uđe u svoju ordinaciju, nazva ženinog psihijatra. Ispričao mu je sve što se desilo i kako mu je žena reagovala kad ju je juče posetio. Na kraju mu reče da se posle jučerašnje posete strašno brine za nju. Neuropsihijatar mu odgovori da ne mora da se plaši. Problem njegove žene je u tome što ona vidi samo svoju krivicu za nemio događaj, a povrh toga ubeđena je da je i on zbog toga osuđuje.
– Ona to mora prevazići – reče psihijatar, pa nastavi: – Naravno, uz tvoju pomoć. Sad joj moraš pokazati koliko ti je stalo do nje. Moraš joj pokazati svu svoju ljubav. Nijednog trenutka ne sme posumnjati da je na bilo koji način osuđuješ. Budi siguran da joj samo tako možeš pomoći, a ja ti garantujem da će se ona iz tog stanja izvući. Zatim mu reče da bi bilo dobro da pokušaju sa češćim posetama, ali da se on trudi da na svaki način izbegne bilo kakvo pominjanje nemilog događaja.

Posle ovog razgovora doktor se malo smiri. Sve češće je išao kod svoje žene u posetu. Postepeno je primećivao neke pozitivne pomake u njenom lečenju. Prilikom poslednje posete čak je uspeo da je nasmeje. Sva saznanja o napredovanju istrage, koja je dobijao od policije, vešto je krio od nje. Ta saznanja nisu bila nimalo ružičasta, naprotiv, što je vreme više odmicalo, ona su bila sve sumornija. Poslednji razgovor sa policijskim inspektorom pokopao mu je i poslednju nadu da će im dete biti pronađeno. Inspektor mu reče da su šanse sve manje, da je mnogo vremena prošlo i da ono sigurno više ne radi za njih. Zatim reče da, uprkos tome, ne treba da gube nadu jer, kako reče, oni nemaju nameru da prekinu slučaj, pa će uključiti sva svoja raspoloživa sredstva da ga u dogledno vreme reše. Naravno, što je pre moguće. Doktoru je to značilo upravo suprotno: da su slučaj zaveli pod nekim imenom ili šifrom, stavili ga „ad acta“ i da će uskoro u nekom depou nerešenih slučajeva skupljati prašinu. Stresao se pri toj pomisli. Dani su prolazili. Posete supruzi postadoše sve češće. Počeo ju je obilaziti svakoga dana. Njeno stanje se brzo popravljalo, pa je on čak imao utisak da je potpuno izašla iz depresivnog stanja.

Jednoga dana, prilikom posete, neuropsihijatar ga pozva, pa mu reče kako misli da je sada s njegovom ženom sve u redu, da je izašla iz krize i da bi, ako se on slaže, trebala da se vrati svojoj kući. Doktor se sa oduševljenjem složi. Zatim mu je psihijatar preporučio da posle posete, kad dođe kući, sve ono što bi njegovu ženu moglo podsetiti na bebu za sada skloni od njenog pogleda, da u početku dete nikako ne pominje, već da pusti da vreme odradi svoje. Reče da će ona vremenom sigurno početi da pominje dete i da se raspituje za njega i ceo slučaj, ali na period kada će to biti on ne sme uticati. To mora prepustiti njoj. Reče mu da je sada za pacijentkinju najbitnije da stekne poverenje u njega i da bude sigurna da je on zaista ne krivi ni za šta.

Kada je došao kući, doktor sve bebine stvari brižno spakova u kartonske kutije, pa kutije složi u jedan garderobni orman. Dečiji krevetac raspakova i odnese u garažu, gde ga prekri nekim starim čaršavom kako po njemu ne bi padala prašina. Dok je sve to radio, srce mu se cepalo od bola. Pitao se da li će moći izdržati da pred ženom ne pomene svoje čedo. Vratio se u stan, pa sa kreveta uze bebinu benkicu koju je odvojio od drugih stvari. Pomirisa je i zaplaka se kada oseti onaj prelepi miris bebe, miris iskonske čistote i pudera. Zatim tu benkicu nežno pomilova, pažljivo savi, pa stavi u fioku svog noćnog ormarića. Morao je bar nešto imati od svog deteta uz sebe, a istovremeno se nadao da je benkica na sigurnom i da je žena neće videti.

Sutradan, posle posla, ode po nju u bolnicu, pa se zajedno vratiše kući. Čim uđoše u stan, žena poče bojažljivo razgledati prostorije, kao da je prvi put u svojoj kući. Doktor je odlično znao zašto ona to radi. Kada u stanu ne nađe ni najmanji trag od bebe, ona upitno pogleda svog muža, na šta joj on samo priđe, zagrli je i nežno poljubi u kosu. Upita je da li je gladna, pa kad ona potvrdno klimnu glavom, doktor je pusti iz zagrljaja i poče postavljati sto. Žena mu priđe da mu pomogne. Da bi prekino mučnu tišinu, doktor započe priču o svom poslu. U stvari, o svemu što se događalo, a nije se ticalo nje ili deteta. Ubrzo se i ona uključi u razgovor. Poče se raspitivati o svom poslu i o kolegama. Pitala je da li je možda sreo nekog od njih i da li su se raspitivali o njoj. Doktor joj reče da je mnoge od njih sreo i da su svi želeli da dođu kod nje u posetu, ali da to njen doktor nije dozvoljavao.
– I bolje. Ne bih volela da su me videli u onakvom stanju – reče žena.
Narednih dana doktor se, po preporuci ženinog neuropsihijatra, trudio da što više vremena provede sa svojom ženom u šetnji. Takođe, po njegovoj preporuci, posle nekoliko dana ona se vrati na svoj posao. U početku načelnica odeljenja dade joj manje zahtevne poslove, a ostalo medicinsko osoblje zamoli da malo obrate pažnju na nju, što oni drage volje i učiniše. Vremenom ona je svojim radom ponovo uspela da zadobije poverenje koje je imala kod načelnice i ostalog osoblja. Sve je ponovo bilo po starom, bar na poslu. Opet je radila isto ono što je radila i pre tragedije. Pacijentima je delila terapije, vadila krv za analize, davala injekcije, vodila bolničke kartone i radila mnogo drugih odgovornih poslova. Kod kuće je bio problem. I ona i doktor osećali su se nekako nelagodno, osećali su neku napetost u vazduhu. Sestra je znala otkud ta napetost. Imala je mnogo pitanja koja je želela postaviti svom mužu. Bukvalno je vapila za odgovorima na njih. Svaki dan, dok se s posla vraćala kući, govorila bi sebi: „Danas ću ga pitati. Danas ću ga zaista sve pitati. Ne mogu više, moram dobiti odgovore na sva pitanja. Danas ili nikad!“ Ali istog trenutka kad bi se u stanu srela sa svojim mužem,
snaga bi je izdala.

I doktor je osećao napetost zbog stalnog iščekivanja kad će se ona odvažiti i kad će ga pitati bilo šta u vezi sa detetom. To bi mu puno značilo. Tad bi mogao sa sigurnošću reći da je ona konačno pobedila svoju depresiju. Imao je potrebu da mnogo toga podeli s njom i da joj se izjada. Na kraju krajeva, kome će ako neće svojoj ženi, a do sad to nije smeo. Strpljenje ga je polako izdavalo. Već nekoliko dana jedva je uspevao da se savlada i da ne započne priču o detetu. Jednog dana žena, po dolasku kući, skupi hrabrosti, pa ga upita:
– Da li si skoro bio u policiji?
– Zašto? – trže se doktor.
– Pa… da vidiš dokle su stigli s istragom.
– Čuo sam se upravo danas s inspektorom. Moli nas za strpljenje, a kad nešto novo sazna, on će već nazvati – slaga doktor.
Žena je jedno vreme ćutala, a onda ponovo upita:
– Šta si uradio sa stvarima našeg deteta?
Ovo „našeg deteta“ jedva promrsi, zamalo da se zagrcnu.
– Spakovao sam ih u kutije, a onda složio u garderobni ormar.
Zatim sam rastavio krevetac i odneo ga u garažu. Žena ustade iz fotelje, krenu prema garderoberu, pa se trže:
– Mogu li pogledati? – upita bojažljivo.
– Naravno! Pogledaćemo zajedno.
Zatim odoše do garderobera, pa iz njega počeše vaditi jednu po jednu kutiju. Iz njih su ćutke vadili bebinu garderobu, milovali je rukama, mirisali i ponovo vraćali u kutije. Kad sve pregledaše, klečeći pored poslednje kutije žena iznenada podiže pogled prema mužu:
– Nedostaje jedna benkica.
Muž je bez reči uhvati za ruku, pomože joj da ustane i povede prema krevetu. Tu joj pokaza rukom na noćni ormarić:
– Otvori fioku.
Žena je otvori, a u njoj je bila uredno spakovana benkica.
– Nisam mogao. Morao sam nešto imati uz sebe.
Sada žena uhvati muža za ruku, pa ga odvede s druge strane kreveta, tamo gde je ona spavala:
– Podigni jastuk – reče svom mužu.
Doktor ga podiže i ispod njega ugleda spakovan par bebinih čarapica.
– Zaboravio si da ih spakuješ, pa sam ih ljubomorno čuvala. Nisam mogla drugačije.
Još uvek su se držali za ruke. Krenuše prema fotelji, pa kad doktor sede, nežno je povuče tako da ona završi u njegovom krilu. Sedela je igrajući se njegovim prstima, milovala ih, savijala, ispravljala, pa opet iz početka. Doktor u svakom njenom pokretu oseti drhtaj i nesigurnost. Činilo mu se da umesto svoje žene u naručju drži preplašenu pticu. Ćutali su. Reči su ionako bile suvišne.

Vreme je letelo. Jesen, zima, proleće, leto. Žena je odavno bila na svojoj poslednjoj kontroli. Doktor joj je tada rekao da, po njegovom mišljenju, više ne mora dolaziti. Jedino ako nekad zaista oseti potrebu. Reče da u tom slučaju ne mora zakazivati pregled, već može bez zakazivanja u svako doba doći kod njega u ordinaciju, a on će već naći vremena za nju.

Već su duboko zagazili u leto. Bio je sedamnaesti juli. Mlada žena iznenada oseti nervozu, neki strah koji je, kako su dani prolazili, bivao sve jači, tako da se uplašila da ponovo ne zapadne u depresiju, pa reši da poseti svog neuropsihijatra. Sutradan, odmah posle posla, ona ode do VMA. Posle kraćeg čekanja neuropsihijatar je pozva da uđe. Ona mu u detalje ispriča kako se u poslednje vreme oseća i da je to jako plaši. Neuropsihijatar joj reče da je ona u ovo vreme prošle godine ostala bez deteta i da je sada na to nesvesno podsećaju mnogi detalji, kao što su doba godine, priroda, toplota, miris leta u vazduhu i mnogo drugih stvari. Reče joj da je jako bitno da nađe nešto na šta će se fokusirati. Na primer, neki sport, posao koji voli, ili samo da što više šeta. Prepisao joj je lekove i posavetovao da ih po potrebi pije, samo u slučaju da ne može na drugi način da se izbori sa drhtavicom i strahovima. Reče joj još da je sasvim siguran da će to brzo proći. Posle ovog razgovora njoj bi lakše, ali već sutradan blaga drhtavica se vrati. To njeno stanje kulminiralo je krajem jula. Celu noć nije mogla zaspati. Osećala je neko neobjašnjivo unutrašnje drhtanje i strah. Nije ni sama sebi mogla u potpunosti objasniti svoje stanje. Imala je neodoljiv osećaj da će se nešto važno i strašno desiti, a da ona to ne može izbeći. Izašla je na terasu i celu noć provela na njoj paleći cigaretu za cigaretom. Tako dočeka zoru. Subotnju zoru 21. jula hiljadu devetsto šezdeset šeste. Narednih nekoliko sati nervozno se vrtela po stanu, grickala nokte i svaki čas pogledavala na sat.

Muž joj je još uvek spavao. Sinoć je dugo gledao TV, pa ga nije htela buditi. „Ionako je subota, pa neka se naspava“, zaključi žena. Kada kazaljke na satu pokazaše 9 sati, ona se užurbano poče oblačiti, pa kad se obuče na papiriću napisa svom mužu poruku da je otišla da prošeta i da će usput svratiti do prodavnice. Tako napisan papirić ona prisloni na vazu sa cvećem koja je stajala na stolu u dnevnoj sobi. Dok je izlazila iz stana, okrenu se kako bi proverila da li je njena poruka na stolu dovoljno uočljiva, pa kad zaključi da će je doktor sigurno videti, napusti stan.

Put ju je vodio ka željezničkoj i autobuskoj stanici. Išla je istim onim putem kojim je pre godinu dana gurala kolica sa svojom bebom. Kad dođe do trafike gde je njena beba nestala, ona zastade, zagleda se u mesto ispred vrata gde je prošle godine ostavila kolica s detetom. Nemo je gledala u beton ispred trafike, kao da očekuje da će se nekim čudom kolica s njenim čedom iznenada stvoriti tu. Izgubi pojam o vremenu. Stajala je tu sve dok na nju ne natrča veća grupa razdraganih đaka koji su iz unutrašnjosti došli na ekskurziju u glavni grad. Grupa je bukvalno ponese sa sobom. Ona je nekako uspela da se odvoji od razdragane dece, pa sama nastavi prema stanici. Kad dođe do stanice, vrati se istim putem, a kod trafike ponovo stade, pa se još jednom zagleda u prazan prostor ispred sebe. Tužno uzdahnu, pa se uputi ka stanu, a da pri tom zaboravi da svrati do prodavnice. U stanu zateče muža dok je sebi kuvao kafu. Kad je vide, on reče:
– Baš dobro da si stigla, staviću i tebi kafu, pa ćemo je zajedno popiti.
Nekoliko puta izviri iz kuhinje dok se ona izuvala u predsoblju, gledajući je kao da nešto očekuje od nje.
– Vidim, nisi mi kupila novine.
– Nisam… zaboravila sam – reče mu žena, pa poče ponovo obuvati cipele.
– Idem odmah da ti kupim.
– Ne moraš. Ionako sam mislio da posle kafe malo prošetamo, pa ću ih tad kupiti.
Mladi doktor je primećivao da mu se sa ženom poslednjih dana nešto čudno dešava. Da je ponovo postajala ćutljiva, tužna, često mu se činilo da će svakog trenutka briznuti u plač. Primetio je da noćas celu noć nije spavala, jer joj se to i po podočnjacima videlo. Smeo se zakleti da zna gde je upravo bila. Sigurno je išla istim onim putem kao i onog dana kad im je dete nestalo. Bilo mu je teško zbog toga. Znao je kako se ona poslednjih dana oseća, pa ga je bolelo što ne zna kako da joj pomogne. I sâm se loše osećao. Ponovo je preživljavao sve ono što se pre godinu dana desilo, pa je verovao da se isto to i s njom dešava, samo sigurno u još težem obliku.

Posle nekoliko dana, početkom avgusta, žena se povrati, prestadoše unutrašnja drhtavica i strahovi. Život je tekao dalje, sve do sledeće godine i sledećeg jula. Već polovinom tog meseca opet je dobila napad drhtavice i isti neprijatan osećaj straha. Opet je istog datuma, u isto vreme prošla kraj trafike, tu zastala, a zatim nastavila do željezničke stanice, pa nazad, da bi se ponovo zaustavila kod trafike. Ovog puta jedina razlika je bila u tome što ju je muž izdaleka pratio poput senke, a da to ona nije primetila. Želeo je da proveri da li je bio u pravu prošle godine, kada je naslučivao šta ona radi. Njegove sumnje su se sada potvrdile. Žena je tokom godina naučila da živi s tim julskim napadima depresije. Ako bi joj se desilo da 21. jula mora da radi, obavezno bi na poslu uzimala slobodno, pa bi tog dana, uvek u isto vreme, prošla istim putem kraj trafike na Slaviji i nazad.

Sve to vreme policija je izbegavala da im kaže pravu istinu, da su nemoćni da im pronađu dete. Njih dvoje su to podsvesno znali, pa su sve ređe kontaktirali policiju kako bi izbegli traume koje nastanu posle svakog razgovora s njima. Svaki put kad bi povredili staru ranu, ona je bolela isto kao i kad je bila naneta. U zimu 1967. godine doktora je iznenadilo ženino ponašanje. On primeti iste simptome u njenom ponašanju, čak su mu se učinili i težim nego što su obično bili za svaku godišnjicu nestanka njihovog deteta.

To je potrajalo nekoliko dana, da bi se ona jednog dana s posla vratila s velikim zakašnjenjem, što lekara jako uplaši. Odahnu s olakšanjem kad ču da konačno otvara vrata od stana. Ustade i krenu prema vratima:
– Pobogu, gde si do sad? Znaš li koliko si me uplašila?
Žena uđe u stan, a on, kad je vide, zaneme. Njeno lice bilo je zamazano suzama i šminkom, a telo joj je podrhtavalo od plača.
– Bože, šta ti se desilo? – doktor joj obrisa maramicom suze.
Žena mu ne odgovori, već nastavi i dalje da plače.
On je smesti u fotelju i kleče kraj nje:
– Molim te, hoćeš li mi već jednom reći šta ti se desilo?
– Šta misliš šta? – briznu žena još žešće u plač.
– O, Bože… pa kako da znam ako mi ne kažeš?
– Uuu… uuu… – pokuša žena. – U drugom sam stanju! Eto šta se desilo! – konačno je uspela da izgovori.
Doktor ju je u čudu gledao. „Zar ne bi trebalo da zbog toga bude sretna? Šta je to s njom?“
– Ja ne želim to dete i već sutra ću zakazati termin kod ginekologa – reče žena u napadu besa.
– Ne želiš valjda…
– Da! Upravo to želim! – vikala je žena panično, dok su joj se ruke tresle od straha.
„Moraću odmah nazvati njenog psihijatra“, odluči doktor. Već posle nekoliko trenutaka razgovarao je s njim. Ispriča mu sve šta se desilo i šta se upravo dešava sa njegovom ženom. Ženin lekar mu posle kraćeg razmišljanja reče da i sâm misli da je za nju bolje da kiretira. Reče da ona sasvim sigurno ima strah od dece, odnosno od rađanja, te da bi je taj čin ponovo vratio u duboku depresiju. Takođe bi njeno depresivno stanje u toku trudnoće moglo da se odrazi na plod, pa da dete, pre ili kasnije, u periodu svog odrastanja zapadne u iste ili slične psihičke probleme.

Kad završi sa svojim izlaganjem, on predloži da doktor ipak sutra sa suprugom dođe kod njega u ordinaciju. Želeo je da razgovara sa mladom ženom i da na licu mesta vidi koliki bi rizik bio eventualno zadržavanje ploda. Posle razgovora s psihijatrom on ženi ništa ne reče, već se potrudi da je nekako smiri. Sve je bilo uzalud. Zoru dočekaše budni. Doktor odmah ujutro nazva ženino odeljenje, pa im reče da se ona ne oseća dobro i da danas neće doći na posao. Zatim nazva i svoje, pa je i njih obavestio da neće doći na posao. Žena teška srca prihvati odlazak kod psihijatra:
– To je moja odluka i sigurno je mišljenje nekog psihijatra, ma ko to bio, neće promeniti! – histerično reče žena. Zatim nastavi istim tonom, dok su joj ruke nekontrolisano drhtale:
– Dobro. Ako baš hoćeš, ići ćemo. Ali budi siguran da to neće ništa promeniti. Ja sam odluku već donela i sigurno je neću menjati! Doktor ju je u čudu gledao. Učini mu se da pred sobom gleda strankinju a ne svoju ženu. Ovakvu je nije poznavao. „Ona je donela odluku, ona će to uraditi, ona… Gde sam tu ja? Mogu li bar malo uticati na njenu odluku? Ne, očigledno da ne mogu.“ Lutao je nervozno prstima po dugmićima svoje već zakopčane košulje. „Da li je moguće da je u tolikom strahu, da sve ono o čemu smo pričali dok smo se zabavljali preko noći padne u vodu? Šta bi sa onim vozićem od dece o kome je maštala?“ Dobro se sećao kako je pričala da želi da ih ima toliko da, kad iz stana krenu napolje držeći se za ruke, sve jedno drugom do uha, onako slatki i rumeni, liče na veseli vozić. „Šta bi sa veselim vozićem?“ pitao se doktor.

Kod psihijatra u ordinaciji žena se dugo zadržala. Kad konačno izađe, psihijatar pozva doktora da i on uđe. Nekoliko trenutaka samo je nemo gledao u mladog doktora, vrteo olovku među prstima, povremeno udarao njome o sto, pa je na kraju odložio.
– Šta da vam kažem, mladi kolega? Vaša žena ima napad panike, što je predvorje depresije. Vi najbolje znate u kakvom je stanju bila posle nestanka vašeg deteta. Sad kad je ponovo ostala trudna, u njoj se javio paničan strah da će ona i to buduće novorođenče na ovaj ili onaj način izgubiti. Moraš da znaš da ona vaš gubitak nikad nije prebolela, samo ga je pohranila negde duboko u svoju podsvest. Učaurila ga i odložila negde u duši. Na trenutak se zamisli, pa nastavi:
– Sreća je da čovek ima tu moć da bolne stvari ili događaje poput svilene bube umota u čauru i, nažalost, deponuje negde u duši. Zašto nažalost? Zato što će prvom prilikom, kad se nađemo u sličnoj situaciji, ta tanka svila u koju smo skrili naš bol pući. Puca ta čaura od svile i mi ponovo imamo veliki problem. Padamo u još dublju depresiju iz koje često više nema izlaska.
Gledao je svog mladog kolegu ne znajući kako da mu pomogne.
– Vašoj ženi se upravo to desilo. Pukla je čaura i sve ružno iz nje ponovo je izbilo na površinu. Kroz njenu glavu ponovo prolaze slike vašeg nestalog deteta, svaki trenutak proveden s njim i, na kraju, svaki detalj prilikom njegovog nestanka. Okidač za pucanje čaure bio je u njenom saznanju da je u drugom stanju. Ona sad u svojoj glavi, zahvaljujući nesrećnom događaju s prvim detetom, stvara potpuno iste slike. Vidi sebe kako upravo začeto dete rađa. Jedno kratko vreme ga gaji, a onda ga na potpuno identičan način gubi kao i prvo. Naravno, ona sebe ponovo vidi kao jedinog krivca.

Nastade tišina. Doktoru se psihijatrova priča činila poput priče nekog putnika na punoj željezničkoj stanici, koju priča drugom putniku a ovaj mu je sasvim slučajno i poznanik. Činilo mu se da zbog toga što stoji u redu za kartu, nije u mogućnosti da izbegne da je čuje. Niti je on bio na željezničkoj stanici, niti je neuropsihijatar bio dosadni putnik. Nalazio se u ordinaciji, i sve što je upravo čuo, rečeno je njemu. Pogledom potraži vrata u želji da što pre šmugne kroz njih. Želeo je da ode što dalje odavde. Trčao bi kroz ceo Beograd samo kad bi sad mogao proći kroz ta prokleta vrata. Šta trčao? Ma ne bi nikada više ni stao. Trčao bi što dalje odavde i što dalje od svega! Okrenu se prema neuropsihijatru. Tačno je znao šta će sad ovaj reći. Govorio je u sebi, a činilo se da ga psihijatar čuje, pa ponavlja za njim:
– Dragi moj kolega, zbog svega što sam vam već rekao, moje mišljenje je da ona treba da kiretira. Siguran sam da je to najbolje za nju, a nadam se da ste i vi toga svesni. Doktor je ćutao.
– Ako nemate neko pitanje, možete ići – dodade neuropsihijatar na kraju.

„Ako nemate neko pitanje, možete ići“, ponovi doktor cinično u sebi. „Kakvo šablonsko pitanje! Da li je moguće da ne postoji nešto pametnije što doktor može reći jednom čoveku kad ovaj napušta ordinaciju? Imam ih, moj kolega, imam ih itekako. Na primer: zašto baš nama da se desi sve ovo, zašto meni, njoj, zašto našem prvom detetu? Na kraju krajeva, zašto i ovom tek začetom? Ne boj se, kolega, neću te pitati. Znam da ne znaš odgovore, kao ni ja.“

Zatim bez reči napusti ordinaciju. Pri povratku kući svratiše kod ginekologa, gde zakazaše termin za kiretažu. Već sutra u deset sati žena je morala biti na akušerskom odeljenju. Odmah posle zakazivanja kiretaže ona naglo promeni raspoloženje. Delovala je vedrije, opuštenije, kao da se upravo oslobodila nekog velikog tereta.

Muž ju je gledao s nevericom. Pitao se da li je moguće da ona ima toliki strah od ponovnog rađanja deteta i da li to znači da on nikad više neće moći da ima dete s njom. Posle obavljene kiretaže njihovi odnosi naglo zahladniše. Sve manje su razgovarali. Doktor je sve češće ostajao posle posla na sastancima. Ona takođe. Oboje su gledali da što manje vremena provedu zajedno. A kad bi i bilo neminovno, bilo je to samo mučno ćutanje. Jedva bi ponekad skupili hrabrosti da tu mučnu tišinu na trenutak prekinu. Kad bi se to desilo, oskudni razgovor bi se svodio samo na priču o poslu. Mislite li da se nisu voleli?

Grešite! Voleli su se svim svojim bićem, čeznuli su jedno za drugim, samo nisu znali kako da izbrišu sve ono ružno što im se desilo, kako da sriše barijeru pred sobom i kako dalje kroz život da nastave ruku pod ruku. Prođoše dve godine a u njihovim odnosima ništa bitnije se ne promeni. Više su održavali odnos dva dobra drugara nego odnos mladih supružnika. Jednog dana iz svoje medicinske ustanove medicinska sestra nazva svog muža i zamoli ga da posle posla, ako je to ikako moguće, dođe odmah kući, jer mora nešto jako važno da razgovara s njim.

Doktor tako i uradi. Odmah po završetku smene on se uputi kući, razmišljajući usput šta je to toliko važno i zbog čega ga ona zove.
„Nadam se samo da opet nije neki problem sa njenim zdravljem.“
Kod kuće žena ga sačeka sa skuvanom kafom. Delovala mu je prilično samouvereno.
„Dobro je“, pomisli doktor, „samo da opet nije ono njeno.“
– I? Šta je to toliko važno što želiš da mi kažeš?
– Čekaj da sednem.
Žena obrisa ruke krpom, pa sede za sto. Zatim uze doktorevu ruku u svoju, pa ga upita:
– Da li me još uvek voliš?
– Naravno da te volim! – odgovori doktor.
– E, dobro – promeškolji se žena na stolici. – I ja tebe volim. Napravi kratku pauzu, pa nastavi:
– O ovom što ću ti sad reći razmišljala sam već duže vreme. Ti vidiš da su naši odnosi zahladneli. Sve drugo smo, samo ne jedan normalan bračni par. Pre bi se moglo reći da smo dobri cimeri. Kažeš da me još uvek voliš, a volim i ja tebe. Hajde onda da to malo ljubavi što je ostalo spasemo, da ne dozvolimo da vremenom preraste u mržnju. Doktor ju je nemo gledao ne mogavši da pronikne u njene namere, a ona nastavi:
– Ja ne mogu imati decu. Mogu biološki, ali… ti već znaš! A ti, ti možeš, i znam da ih mnogo želiš. Ja ne mogu biti toliko sebična da ti to uskratim i zato mislim da je vreme da dalje kroz život nastaviš sâm, bez mene. Muž je u čudu buljio u nju. Sve je mogao očekivati, ali ne i ovo.
– Misliš na razvod? – promrmlja doktor.
– Baš na to. Ostaćemo prijatelji, drugovi, kako god hoćeš, samo mi pomozi da spasemo našu ljubav.
„Eh, kad se to ljubav spasavala razvodom?“ pomisli doktor. Već duže vreme kolege na poslu su ga, znajući njegovu situaciju, u početku bojažljivo a s vremenom sve otvorenije pokušavali ubediti da je za njih dvoje razvod jedino ispravno rešenje. On ih je zbog tih saveta prezirao, skretao bi razgovor na drugu stranu, nije želeo o tome da priča s njima.

Voleo je svoju ženu i potajno se nadao da će mu se ona vratiti, ista onakva kakvu je upoznao, vesela i puna života. Ipak, nade je bilo sve manje, pa je vremenom i sam o tome počeo razmišljati, iako bi svaki put zbog toga prekorevao sebe.
„Bože moj, kako je ona velika žena“, pomisli on. „Ja nikad ne bih smogao hrabrosti da joj tako nešto predložim.“ Divio joj se.
– Šta će, u tom slučaju, biti s tobom?
– Ništa, biću tu negde – odgovori žena i nastavi:
– Biću tu, u blizini, diviću se svakom tvom uspehu i patiti zbog svakog tvog neuspeha. Voleću te. Doktora je davila neka nevidljiva ruka. Gušio se. „Bože, kako ovo boli!“ Ćutali su čitavu večnost.
– Trebalo bi da se dogovorimo oko podele stvari i ko će od nas ostati u stanu – žena prekide mučnu tišinu.
Muž ju je s divljenjem gledao dok je bezuspešno preturao po glavi da bi složio bar jednu pristojnu rečenicu. Na kraju dođe na ideju koja mu se učini prihvatljiva u ovom trenutku:
– Mislim da ne moramo da se razvodimo da bismo živeli odvojeno. A što se tiče stvari i stana, sve ću ti ostaviti, a ja ću se već snaći.
– Ne razumem – reče žena. – Misliš li da će nam to što se nećemo razvesti nešto značiti. Lično mislim da je bolje da to uradimo sad, pošto već znamo da ćemo to kad-tad morati uraditi. Bar će samo jednom boleti.
– Uopšte ne vidim razlog zašto moramo da se razvedemo da bismo živeli sami? – bunio se doktor.
– Zato što treba da sretneš drugu ženu i s njom da dobiješ decu. Eto zašto!
– A ti? Kako ćeš se ti osećati kad ja, kako kažeš, dobijem decu s drugom ženom?
– Već sam ti rekla. Diviću se svakom tvom uspehu. Svaki tvoj uspeh biće na neki način i moj. A što se tiče stana i stvari, stan mogu zadržati, ali želim da podelimo stvari.
– Ne dolazi u obzir! I stan i stvari ostaju tebi. I još nešto, ne želim da se razvedemo, bar ne sada.
Žena mu stisnu ruku:
– Prijatelji?
– Do groba! – potvrdi doktor.
Prođe nekoliko dana dok se doktor nije iselio iz stana. Jedan od njegovih kolega imao je praznu garsonjeru, pa mu je ustupi. Vreme je neumoljivo teklo. Njih dvoje bi se s vremena na vreme sreli, a tad bi ga žena prekorevala što još uvek sebi nije našao saputnicu i pitala zbog čega već jednom ne pokrene brakorazvodnu parnicu. On se trudio da takve razgovore izbegne, ili da bar brzo skrene temu sa njih.

Godine su prolazile. Doktor je i dalje radio u Tiršovoj, a žena je u međuvremenu promenila posao. Naime, kada je izgrađena nova VMA na Banjici, ponuđen joj je posao koji je ona prihvatila. I dalje je, svake godine, dvadeset prvog jula prelazila isti onaj put od stana kraj Hotela „Slavija“ pa do željezničke stanice, onda nazad, a da nije ni bila svesna da na nju svaki put iz obližnjeg restorana budno motre doktorove oči.

Preuzmite NOĆ NA RECI PO – Milovan Petrović – roman u pdf-u

FavoriteLoadingAdd to favorites

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...