Носталгична песничка сусретања – ПоезијаСРБ 2016

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
106 пута прочитано
Лепо је сећати се младости, љубави, прошлости… 23.02.2016. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту присетићемо се времена која су нас некад чинила срећним. Присетићемо се младости, љубави, среће и бићемо опет млади, заљубљени, срећни. Присетићемо се кроз поезију и музику, јер тако је налакше и најлепше одлутати у прошлост, одлутати у лепоту. Зато, будите радознали и дођите да заједно проведемо једно носталгично вече…

А наставку прочитајте неке од песама које ће се у програму казивати…


Славољуб Јовановић

КАД МЕ НЕМА, ТАД МЕ ИМАИ ако се моје име никад гласно не спомене,
и ако се никад нико за мој живот не распита,
кад ме својим тврдим ђоном збришу и људи и време,
и тада ће једна песма са уздахом да се чита.

Кад у некој песми спазиш повређено једно срце,
са временом што нестаје, као чисте сузе траг,
кад у своме руменилу догорева младо сунце,
сетићеш се да ти неко у животу беше драг.

Из младости прекинуте, кроз срце ми искри жеља,
да се вратим својој сузи, да отиднем у крај родни,
у насељу мртвих душа, место руку родитеља,
да загрлим и пољубим онај хладан камен гробни.

Кад се лицу осмех врати, после суза проливених,
док са срца мирно скидам онај тешки камен сиви,
много пута питао сам: О Господе, да л би мени,
да ли би ми исто тако драги били, да су живи?

На листићу свога века живот пише чудну причу.
За све душе безимене историја јастук спрема.
Па, нека ти из живота само добра дела ничу,
заблистаћеш на камену, јер те има кад те нема.

У свечаном оном часу, кад зазвони за опело,
и онај ће, што ме мрзи, кад за ову новост чује,
опростити што постојах и што имах срце цело,
и онај ће, што ме мрзи, хтети да ме испоштује.

© Славољуб Јовановић


Мирослав Мића Живановић

ЕЈ, КАКО ЈЕ ОНО БИЛО

Еј како је оно било
Кад смо као гладни вуци
Кидисали чим би стигли
На саборе и игранке
Гледали нас девојчурци
Оморике брезе танке
На уснама месечина
У очима део неба
А ми бесни само снага
Ништа не знаш ништа немаш
А ништа ти и не треба

Еј како је оно било
Она снага она ватра
Где заноћиш ту осванеш
Залуд страже родитељске
Сви чувају ал не вреди
Од погледа тело дрхти
Без додира и без речи
Чини ти се небо гори
Крв пенуша бију била
Па ко може да те спречи
Да избави из лудила
Како на пут да ти стану
Кад ти путем и не идеш
Него летиш имаш крила

Еј како је оно било
Кад смо као гладни вуци
што кидишу на торове
кидисали чим би стигли
За те муње муње и громове
Ал онако
Све бих дао што сам стеко
Проћердао у бесцење
Нека опет ништа незнам
Нека опет ништа немам
Само жељу ал онако
Само снагу ал онако

© Мирослав Мића Живановић


Светлана Ђурђевић

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Миришу ноћи по увелом лишћу.
Осећам, умрећу ноћи једне, модре, јесење,
уморне од вина и суза реских, непроливених.

Умрећу једне ноћи тихе, бесплодне,
када јалов сан у недоходе црне води,
када те требам, крвавим срцем вапијем
за твојим додиром, твојом лелујавом сеном,
а тебе нема.

О ноћи, крвава, пуста, недодирљива
јесења ноћи!
Желим да те осећам крај себе
у тренутку овом немом, неодлучном,
када се тло пода мном у ништавило мрви.

Само ноћас, у часу овом блудном
и разголићеном – требам те!
Чуј вапај душе неоскрнављене
и упрљај је варљивим смислом.
О, само ноћас, последњи пут,
буди крај мене!

Пијана сам од вина набујалих
осећања у овој ноћи без дна.
Стропот боли у душевне кризе
све је јачи и јачи и зов: помози ми!
Помози ми да у овом бескрајном мртвилу
коначно нађем себе!

Да поверујем, да сам и ја неодвојиви,
недељиви део свемира.
Али тебе нема. Никада те и није било
када сам уснама црним од неиспуњења
дозивала вечност да се усели у мене.
И зато је ово последња песма

коју посвећујем теби.

© Светлана Ђурђевић


 Љубодраг Обрадовић

НОСТАЛГИЈА

Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.

Бележили смо тада чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
сад разум жели од пропасти да нас чува.

Мислили смо можда глупо,
били разочарани, тешио нас алкохол…
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.

Сад све то и није важно,
године у раду израдише нас.
Сад кад је у џепу лова,
срце не куца тако снажно,
појела маца свог кулова!

И цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута,
цвета у очима свих нас нада!
Мада смо у аутобусу,
мада очи склапа иронија љута:
све што високо лети,
на крају ниско пада!

© Љубодраг Обрадовић

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51157

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.