Pesme nedelje aprila 2016 bira Lepa Simic

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

Драгољуб Дади Миладиновић

Верујем у јуче –  Зоран Христов

Mој град, знате,
има железничку станицу.
То је место где све стиже на време.
Осим возова!
Што је, чак, и добра ствар
јер, можда тако ухватимо последњи,
ако, уопште, наиђе.
Хтео сам, данас,
да купим карту за боље сутра.

Дођите, јуче,
рече ми љубазна благајница.
Данас су, код нас, избори
па ће то, ваше, сутра да закасни
као што, по устаљеном реду вожње,
касни и брзи из Солуна за Љубљану.
По возном реду
са наше станице
данас крећу обећања
за њима путују лажне наде
а испраћају их
аплаузи одушевљења.
За пар година овде ће стићи
воз изневерених очекивања
кога ће дочекати
одушевљене гомиле празних душа
програмски убеђене да баш то
што долази треба да сачекају
и бурно поздраве.
Уколико вам одговара
неки од полазака,
резервишите место на време.
Сви би да ускоче у неки
од понуђених вагона
а ту су, примећујете, и избеглице.
Кажу да, од демократије
беже у крило демократији.
Захвалио сам се на љубазности
и кренуо у јуче звиждећи
Oh, I believe in yesterday
Битлсе, ипак, нико не може да замени.
Зоран Христов

 

КОЛИКО МУКА – Љубодраг Обрадовић

Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.

Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.

Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.
Љубодраг Обрадовић

OČIGLEDNO – Radomir Todorovic

Očigledno da nemam pametnija posla!
pišem pesme mira i ljubavi i neke priče,
Ne razumete šta hoću to sada od sebe
ili možda znate, samo se pravim naivan.
Nekada su bile dobre godine a sad ?
Kao u srećna vremena kada sam voleo.

Pola mog života je u tebi, a druga polovina,
generacija kada smo bili mladi i lepi i ludi,
.Ah zivote kako prolazis brzo, najbolje godine
za zivot 1970 do 1988 godine, za svaku priču!
tada život nikog nije zaobišao, koliko emocija,
može da stane u pesmu i u to prošlo vreme.

Uhvatilo me ludilo i neka slatka nostalgija,
počeću i ja, Jugoslavijo, zemljo moja mila,
kako su se cure okretale zamnom, malo sutra,
ma foliram se iz očiju su mi krale, šta su htele.
I ja sam urlao, Srbija Srbima, Hrvatska Hrvatima,
u školi prepisivao i bežao sa dosadnih časova.

Za koga navijam pitaju me samo deca, ne znam,
nije mi cilj provokacija ne navijam za Zvezdu,
ne navijam ni za Partizan, za neki pravi tim,
ja sam živi dokaz da sport nije sve što se voli,
ja vidim neko dete… puno alkohola i droge,
leci se, ima neku terapiju, bez dijagnoze.

Neko dete je selo za kompjuter, a lopta ?
Igra Fifu i fudbal, košarku sa džojstikom,
tatu vidi za praznike ili za 18 rodjendan,
da se otvori, možda ako je pri nekoj lovi,
ako nije ostao bez posla i u bedaku je.
u vreme elite djubretara i srpske mafije.

U restoranu. Konobar! a gde su vam vrata,
ja bih da platim i da izadjem ako može,
ja sam čovek koji puno pije i sluša džez,
a što nisam više mali, poraslo je dete,
a bio sam tako ružno i dosadno derišete,
na slikama uvek u pozadini, zbog ušiju.

Ja još mogu natrag, napred nikako, padam,
naježim se kao da tek dolazi jesen i zima,
raspadam se kao Jugoslavija, još nepriznat,
neko će me već ubiti, ustaše, četnici ili balije.
jer navijam za ljubav, njima u inat. Srpski ?
Znate volim vas i pesme koje bude sećanja.

Moj prijatelj ima dobru rakiju i lepu ženu,
kaže da mu ljubav nije presušila, još traje,
kaže ima jednu malu iz Niša, laže, udala se.
Kaže za ljubav kilometri nisu neki problem,
da nije ba iz Sarajeva, već lik bre iz Beograda.
Morao je da naglasi da se bolje razumemo.

Ima nas svakavih na svetu i u zemlji Srbiji,
a za druge države me briga, njihova bagra,
meni su oči opet crvene od suza ne od košave,
meni su na glavu i bombe bacali, jebem im,
al neću, neću da pišem himnu budalama i
pišam ko planinar i biciklista, humanista.

Jadnike ne piše više niko, ni rat i mir,
zašto više nema tako dobre muzike? Ili ima?
Dobar savet brate, uzmi pivo i ne razmisljaj…
Ja se tako osećam, bolje da brzo završim,
oči su mi već crvene od dima ili od košave,
mene sad sve deli do vas i granice i ratovi.

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

1025total visits,1visits today

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51936

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.