СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО – Драгојло Јовић

Rating: 10.00. From 69 votes.
Please wait...
Print Friendly, PDF & Email


СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО

Село моје оплакују кише,
Јер у њему нема никог више,
Само неки нови су чувари,
Миш по земљи, на небу Гаврани.

Гледам поља, трава не кошена,
Воћњацима старим, воћка осушена,
Не чују  се звона од оваца,
По авлији змија, језиком палаца.

А плотови пали на све стране,
Мојој трешњи осушене гране,
Од самоће увенула стара,
Гране су јој станиште Гаврана.

Кућа родна времену пркоси,
Још у себи неку наду носи,
Да ће недра опет бити пуна,
Јер не беше рата, нит сељачка буна.

Да ли беху грешке ил вртешке тешке,
Кад мој сељак реши да нестане пешке,
Да низводно путеви га воде,
Да под туђим небом деца му се роде.

Где се чини да је мекши хлеба,
И где тражи парче свога неба,
Где га вазда за дођоша зову,
Где му кривњу стално траже нову.

И сва наша поколења нова,
Тамо негде дођоши ће бити,
Залогаји грки и њих ће пратити,
Све им је при руци ал ничега нема,
Док на трешњи Гавран ново гнездо спрема.

© Драгојло Јовић

 

(0)

FavoriteLoadingAdd to favorites

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...