PoezijaSRB – Pesme meseca za 2015. godinu

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
102 пута прочитано

Дакле, ПЕСМЕ ГОДИНЕ су:

  • МОЈА БРАЋА – Борисава Боре Благојевића, песника из Ћуприје – по одлуци жирија;
  • ПОЕТО – Марине Адамовић – песникиње из Ниша – По одлуци посетиоца сајта БЛОГ ПоезијаСРБ!

МОЈА БРАЋА


Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo vode više nije bilo

Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

kamin(n)gs

©
– Marina Adamović

 

Поштовани посетиоци,

Изабрали смо песму године Удружења песника Србије – ПоезијеСРБ за 2015. годину у обе категорије. Песму године бирали су:

  • Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић и Светлана Ђурђевић и
  • Посетиоци сајта Блог ПоезијаСРБ.

Жири је одабрао следеће песме:

1. МОЈА БРАЋА – Борисав Благојевић
2. ПОЕТО – Марина Адамовић
3. КРУГ – Мирјана Шарац

Прва три места по Вашим гласовима освојили су:

1. Марина Адамовић за песму ПОЕТО
2. Драгојло Јовић за песму ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ
3. Милован Петровић за песму ЈЕДАН ЧОВЕК У ДАЉИНУ ОДЕ

Дана 02.04.2017. године завршено је гласање за песму године на сајту Блог
ПоезијаСРБ. Резултате гласања можете погледати у следећеој табели:

PESMA 2015. GODINE

  • Nena Miljanović – Fatamorgana (4%, 13 Votes)
  • Miro Beribaka – Od istine do… (3%, 10 Votes)
  • Borisav Bora Blagojević – Moja Braća (3%, 11 Votes)
  • Miloš Ristić – Raspadnik (4%, 16 Votes)
  • Marina Adamović – Poeto (38%, 137 Votes)
  • Dragojlo Jović – Pesma prijatelju (32%, 116 Votes)
  • Milovan Petrović – Jedan čovek u daljinu ode (5%, 19 Votes)
  • Dragan Pavlović – Istina (3%, 10 Votes)
  • Goran Minić – Nesan (2%, 6 Votes)
  • Nenad Djekić – Vitezovi 21. veka (2%, 7 Votes)
  • Miroslav Mića Živanović – Dok prolaziš gradom (2%, 9 Votes)
  • Mirjana Šarac – Krug (2%, 7 Votes)

 

Pesme meseca za 2015. godinu

Mesec Ime i prezime pesnika Naziv pesme
Januar Miro Beribaka Od istine do…
Februar Miloš Ristić Raspadnik
Mart Mirjana Šarac Krug
April Miroslav Mića Živanović Dok prolaziš gradom
Maj Marina Adamović Poeto
Jun Goran Minić Nesan
Juli Dragan Pavlović Istina
Avgust Nenad Djekić Vitezovi 21. veka
Septembar Borisav Bora Blagojević Moja braća
Oktobar Dragojlo Jović Pesma prijatelju
Novembar Nena Miljanović Fatamorgana
Decembar Milovan Petrović Jedan čovek u daljinu ode
Napomena: Pesme nedelje i pesme meseca birali su Lepa Simić i Ljubodrag Obradović. U nastavku ovog članka pročitajte sve pesme i u anketi na ovom sajtu glasajte za po Vama najbolju. Glasanje za pesmu 2015. godine će trajati do 31.03.2017. godine, kada ćemo proglasati pesmu godine po odluci žirija PoezijeSRB i po glasovima posetilaca Bloga PoezijaSRB.

Od istine do … – Miro Beribaka.

Skrivam se, bježim,

otimam se da ne povjerujem

u surovu istinu,

istinu od koje drhte mi grudi,

očaj me podilazi,

a naša lica mi postaju iskrivljen odraz

nas samih nepoznatih, stranih,

okrećem glavu od nje,

zaobilazim je,

sklapam oči kada je osjetim u blizini,

ćutim… I molim se

da tople riječi, zaklinjanja,

nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu

da ti kažem, da mi kažeš…

snažni zagrljaji, vrele usne,

sve ove godine

nisu bili hir.

Ta surova istina, tek obična laž,

nadvija mi se nad mislima

i bdije u pogledu mome

kao izgubljeni smisao vode

koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,

neko more

ili će se razliti oranicom

i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,

istina koju vidim u svakom svanuću,

u svakom smiraju dana,

koja za moj sto sjeda kada i ja

i ište mi pola od svakog zalogaja,

kvari mi pjesme koje sam volio,

tužnima ih pravi,

opija me, truje, pa otrovan poželim

da zauvijek pobjegnem

od svega čega je nestalo,

od nadanja, od smijeha,

od sjećanja…

da pobjegnem od sebe,

negdje, gdje neće boljeti!

© – Miro Beribaka



РАСПАДНИК
– Милош Ристић

Рекао сам сто пута себи да мрзим да пишем стихове

Марширајући егом по папиру

Уживајући у немирноме миру

Избацујући отиске ерективно

Губећи године ефективно

Док горе десни желудац дрма

Понекад мислим да је ово што живимо обична крма

Која се деље мало по мало

Јело по јело пило по пило

Ристић Милош је књижевник који пише о ономе што мора

да буде и о ономе што није било

© Милош Ристић

 

КРУГ – Мирјана Шарац

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму
Твој сат иде споро…
И свих седам велова ево скинућу
да ту Тајну Чекања поделим са Тобом!

Знам да рећи ћеш ми;
Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале
Чекајући да те Дочекам!
А, знакови су били ретки
Kао љубав у баченој бомби ван граница времена
а ипак Чекам и Дочекаћу те!

Макар још један рат ишао
предамном
Макар још један гроб мој остао отворен
Макар срушили све бране и ограде
и људи се у звери обрели,
Чекам те!!!

Знам да рећи ћеш ми;
Ево сад плетем сам у беспућу овог олињалог и гладног града
све што је остало
све што је претекло и могло се наћи у мени
а да сличи Чекању с почетка
И предем нервне завршетке да Дочекам а да није Сан,
И останем колко толко присебан и нормалан
када те Дочекам да те Препознам!

Утеху су доносили и
односили тамјани сећања,
Барут и крици ветрова
расплитали су Маске оних које су Глумиле да њих Чекам
лажирајући светлост своје ноћи жалећи што Њих не чекам
јер падоше и предаше се порнографији ове јаве
Док ја и даље познајући корак твој
Чекам те јер знам да ћеш доћи!

Знам да рећи ћеш ми;
Олујни вапаји затурених клонова у гету не знају за ту Магију Чекања
Они само симулирају Живот који Ја преживех Чекајући Твоју Kомету
Бранећи се од псеудодуха и пимитивизма садашњег света!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је птица злослутница претило да прождере тог Војника Свести
Kад пре огледало ступим да не пљунем
На мемљиви пут руку да не пружим…
И зло у очи да погледам
Па ко псето реп да повијем и у мишију рупу себе скријем
Да останем колко толко нормалан и присебан
Kада Дочекам да те Препознам
И ту патолошку потребу Чекања Тебе
нахраним новим немиром што извире…
И дане бројим
Ноћи кујем
У лагумима тишину тајим
Ћутањем невину стрепњу у недрима гајим
Равницом кад пођеш
Да видим топле стопе твоје
У беоњачама загрљај да спремим
И Дочекам Тебе Чекајући!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је јутара однело гранате садашње свести
Kолико се зора распукло пред очима овим у неповрат
Да Заврши и овај Kруг мог Чекања Тебе!!!

© – Мирјана Шарац

 

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

© Мирослав Мића Живановић

POETO -Marina Adamović

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „

kamin(n)gs

©
-Marina Adamović

NESAN – Goran Minić

Noću se sve smiri
Tvoje oko spava
List diše
I sat uporno kuca

Noću se sve smiri
Da zvezde slete u tvoje kose
Da usnula poletiš meni

Noću se sve smiri
I tvoje oko spava
I list diše
I sat uporno kuca
Samo ja nesanom
Očekujem tebe.

© Goran Minić

ISTINA – Dragan Pavlović

Kada prođu jeseni i zime

jednog celog stoleća,

ništa se zaboraviti neće,

pogromi, pošasti i ratne oluje

kidali su grane i mlado cveće,

zalud će snegovi i vetrovi

tragove da zameću,

da se ne sazna ko je i zašto,

da Kaini okaju Avelje,

o prerano pokidanom cveću.

U zemlji je ostalo seme,

ništa se ne može sakriti,

i kada nas ne bude više,

sećanje se govori,

ono se piše,

ostaće sačuvani tragovi,

zapisi na listovima papira,

istina se sa ničim ne briše.

Kada dođe trenutak,

možda stoprvog prolelaća,

proklijaće sakriveno seme,

izrašće visoka zova,

sačekaće svog pastira ,

− U cara Trajana kozje uši,

u cara Trajana kozje uši! −

I ništa se zaboraviti ne sme,

ne može, ne treba i neće,

ni kada prođu jesni i zime

i stojedno proleće

© Dragan Pavlović

 

VITEZOVI 21. VEKA – Nenad Djekić

Ta drevna kula Stefanova,
što Manasiju svetu od dušmana skriva,
u miru provodi staračke dane,
a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 Na sebi vidi Stefana svoga,
sina srpskog nebeskog cara,
a oko njega vitezove,
pune snage, vere i žara.

Na usnulu kulu sunce pade,
rađa se letnji avgustovski dan
I vidi čuda, oklopi sjaje,
jutro u javu pretvori san.

 U jednom danu vreme se vrati,
kule blistaju, kao sagrađene tek,
čuje se galop oklopnih konja,
ponovo ožive srednji vek.

 Sveta polja, baš kao nekad,
ponovo prekriše čadori beli,
čuje se pesma trubadura
dok vino piju vitezovi smeli.

 Tu su i dame crvene kose,
čine ih nežnim haljine bele.
To je samo optička varka,
njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

Čuje se pesma na sve strane,
po maču svi su rođena braća,
ali dok veče lagano pada
I želja za borbom, poče da se vraća.

Baš kao nekad, u srednjem veku
počeše slavne viteške igre,
oklopi teški stežu im grudi
a vitezovi, okretni kao čigre.

Borba poče, čuje se zveket
oružja teškog što oklop mrvi,
samo što sada, u ovom dobu
to behu igre bez suza i krvi.

Sa neba Stefan sve to gleda,
ognjeni vitez reda Zmaja,
sad na počinak mirno može
jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

© Nenad Djekić

MOJA BRAĆA – Bora Blagojević

Sve što može da se proda
Prodala su moja braća
Mi ni svesni nismo bili
Ko kupuje i ko plaća

Prodali su okućnicu
Šljivar iznad rodne kuće
I bačvanu kraj vrbaka
Plava jutra u svanuće

Prodali su bez tapija
Sve đuture i od oka
Sve livade do jaruge
Bistru vodu iz potoka

Njivu što nas hlebom hrani
U zakup su juče dali
Sad pričaju pravdaju se
Gde je međa nisu znali

A međa je sve dok može
Pogled ptice da se vine
Prodali su deo neba
Belog orla u visine

I ćuvike što međaju
Od silnika što nas brane
Lojze što nas vinom poji
Manastire razidane

I utrobu zemlje ove
Gde se novi kamen rađa
Staro groblje pored puta
Prodala su moja braća

I sve naše krvotoke
Što dolaze iz daleka
Prodali su sve izvore
Sve kladence belih reka

Pravoslavlje slavu veru
Kolač što se daje sinu
Prodala su moja braća
Tihu modru mesečinu

Prodadoše braća braću
Rasejaše kosti njine
Ko da ovde nikad nije
Bilo pravde i istine

Prodadoše crep sa kuće
Kisnu grede otkrivene
Trune duša u ognjištu
Prodali su deo mene

© Borisav Bora Blagojević

ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ – Драгојло Јовић

Пишем песму пријатељу драгом,
Вртови су рајски његова адреса,
Мислима ћу стихове слати к небу плавом,
Знам да ће их чути и климнути главом.

Узеше га Анђели јер им такав треба,
Та громада човек праведнога кова,
Што велику душу делио је свима,
А њему шта остане, нек има шта има.

То велико срце издржало није,
А сваку је бољку хтео да прикрије,
Да други не виде да му ишта фали,
И никад не кажу, био човек мали.

Године смо многе провели у причи,
животу се ругали, на шта све то личи,
И кад тражих друга, кад душа зајечи,
У њему га нађох да ми тугу лечи.

У причама дугим исправљасмо Дрину,
Па смо ту горчину топили у вину,
А на крају увек задње речи беху,
Ми смо само смртници, а Бог ће о греху.

Знам да ће с неба опет све да гледа,
Душа праведника никад не нестаје,
И док вољом Бога,  Анђелима служи,
Његова се душа опет снама дружи.

Почивај у миру пријатељу драги,
Чиста ти је душа да пред Богом станеш,
По човечним делима памтиће те време,
Пријатељ те жали, јер било је невреме….

© Драгојло Јовић – ЈовДраг
_______________________________________________________
Песма посвећена мом другу и пријатељу Милутину Цветковићу.

FATAMORGANA -Nena Miljanović

Pod kržljavom palmom nade
U Sahari duše
Žedna ljubavi ili bar njene iluzije
Umotana u burnus samoće
Čekah te
Obećanog…

Obećan si mi u poetskim snovima
(Bogovi snova drže reč)
Ispunićeš mi se
Ispunjavaš se
I dolaziš
Ti ili pesme o tebi
Ne znam  i ne pitam se
Govorim
“Znam da si Ti
i da se zoveš Čekani
Ime ti je u svako zrno peska upisano
Pomisli koliko peska čini moju pustinju”

Govoriš
“Sam sam koliko i ti
I moja pustinja je strašna
U njoj se čak ni ne sanja slobodno
A sanjao sam te krišom
Godinama
U snovima ti je ime Moja Skrivena
Hajde
Ne oklevajmo
Poverujmo”

Poverovala sam
Nastali smo ( da li smo?)
Nestali ( da li smo?)
Oaza smo u pesku poezije
Ili njena zelena iluzija
Svejedno
Pesnikinja sam
I verujem u ljubav
I kad je samo fatamorgana
Od slova na papiru…

copyright ©Nena Miljanović

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.

Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.

Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.

Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.

Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.

© Milovan Petrović

 

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53315

1 ping

  1. […] Pročitajte više o izboru Pesme godine i sve pesme meseca u 2015 godini! […]

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.