Прикази књига – „ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО РУМИЈЕ“ ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЧНА, Љубодраг Обрадовић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
77 пута прочитано


ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО РУМИЈЕ, Поезија је вечна – Љубодраг Обрадовић

Да ли је писање поезије ствар слободне воље, или је то нешто јаче од самог писца, што напросто мора да се разлије на белину папира? Да ли се песме пишу дубоким промишљањем, кад песник то сам одлучи, или напросто излете из душе песника и његовог живота, дуго у подсвести припремане, да исти тај живот сачувају за генерације које долазе?

Зна Љубица одговор на ове дилеме, зна да је живот пролазан, као и све што је јуче било, добро зна да заборав све пребрише и да зато треба писати и све титраје душе ставити на папир… Да их олуја не однесе као и сам живот.

Све ове године живота,
могу се ставити у један дан.
Све се тако брзо одиграло.
Цео живот видим као на длану,
и осећај да је све у једном даху.
Време је пројурило, године се нанизале.
Сунце увек залази,
некад видиш, некад не,
али је увек исто.
Вековима се понавља.
Тако и живот,
долази, одлази,
увек исто свима кратко траје,
само један дан до заласка.
ПЛАВИ ХОРИЗОНТ /99 страна/

А негде на хоризонту заблиста у пуном сјају смисао живота и онда нестане у ноћи, као све пролазно, што се врти у круг…
…небо се црвени,
знаци од сунца на небу.
Лепота сјаја.
Сунце полако као да тоне у море…
Пратиш га и упоредиш, живот са сјајем.
ПЛАВИ ХОРИЗОНТ /99 страна/

 

Није случајно Љубица песму “ПЛАВИ ХОРИЗОНТ” одабрала за последњу у књизи, а ја сам је баш намерно изабрао да је прву представим. А разлог и за једну и другу одлуку је сасвим прост и у оба случаја јединствен, у овој песми је и најважнија порука ова књиге: Живот је пролазан и то увек треба имати на уму и сваки дан чинити оно што се може, да нешто остане, да јутро опет осване… А стихови су чувари ковчега са благом, који сваког песника чувају од заборава.

Књига ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО РУМИЈЕ је прва књига поезије којом Љубица Лазаров-Свилокос стаје пред суд јавности, да чује тај суд, а још више да јавности предочи своје погледе на живот и све догађаје који га прате. И оно скривено, само њој познато…

У овој књизи има различитих врста поезије, од родољубиве, завичајне, породичне, дескриптивне, до љубавне и рефлексивне… Песме у књизи нису поређане по овим врстама, али аутор је за редослед имао свој кључ, који ћете читањем (можда) и открити.

Али свакако ћете открити да је љубав оно што покреће и чува и Љубицу (у самом је њеном имену), а и нас и човечанство, чува опстанак људи.

Љубав је магнет
који срећом зрачи,
љубав је магнет
од свих магнета јачи,
љубав се не може
ничим измерити,
ни једном речи изрећи.То је чар
којом будеш зачарана,
то је срећа
којом будеш опијена,
око љубави,
кад погледа,
ти знаш шта му треба.
Пред љубављу све препреке падају, све границе се губе, љубав све побеђује… Љубав кога понесе, тај ће срећан бити, са вољеним -(ом) срећу ће делити и све чемере и проблеме заборавити…
Љубав је водиља што те
читав живот води.
Било у ропству
или у слободи.
ЉУБАВ /10 страна/

 

Док читате ову књигу поезије, видећете који и какав то живот живи Љубица Лазаров-Свилокос. Сазнаћете и где је рођена, легенду о презимену Свилокос, приче о реци Босут и воденици, бунару, родном селу, Липовачи, слави, њеним најмилијима…

Видећете и лепоте Фрушке горе и Румије, плаветнило мора, непрегледне равнице Срема и много тога још… Сазнаћете све што треба да знате о Љубици, њеним поимањима, сновима и осећањима. Мало ли је? И оно главно …

Прође живот као пена;
остаде ми само успомена.
Кад смо некад срећни били,
једно другом у рај долазили.
Волели се ко зора и јутро,
сада оста само сутон.
ЖИВОТ ПРОЂЕ /28 страна/

 

Али свако ко зна и прихвата шта је живот, тај  период живота, који песникиња пореди са сутоном, искористиће на прави начин и о себи оставити неизбрисив траг. Ова књига Љубице Лазаров-Свилокос на том је трагу, зато Вам топло препоручујем да је прочитате.

А разрешење оних дилема како настаје поезија, које сам предочио на почетку овог приказа препуштам Вама… Суштина је у томе да је поезија вечна и да они које понесе, стиховима грабе ка лепоти и вечности…

Љубодраг Обрадовић

 

ЛИПОВАЧА
Ја и Здравко кад смо били млади,
били су нам лепи шидски виногради.
Од пролећа раног, кад лишће изађе
и процвета цвеће
благо оном ко по Липовачи шеће.

Цветале су трешње, бадеми и лоза.
Пчела лети као да се до њих воза.
Осмог маја започиње багрем бели,
свака пчела њему се весели.
Све цветове пчеле опрашише,
пуно меда тада направише,
и ројеве своје подмладише.
Кад јуни месец дође
и угреје сунце јаче,
тад процвета Липовача цела.

Од мириса и лепоте може свако да запева,
пчеле лете од цвета до цвета,
по липи цео рој се шета.

Кад у пољу сунцокрет процвета
и старачац бели.
Сада пчела њима се весели.
Она лети од цвета до цвета,
сунцокрет за сунцем се шета.
Пчелице су вредне биле,
и лако су зиму презимеле.

ОСТРОГ

Прођох Црном Гором,
виђех те љепоте.
Манастир Острог
Светог Василија Острошког.

Одаје господње
урезане у стенама и камену.
Украшене иконама,
одају лепоту
виђења за људски род.

Дивим се брдима,
планинама
што се дижу до небеса.

Стење и камење,
и прекрасно море,
што се са облацима спаја.

Често кажем себи!
О прекрасног раја!

ЖИВОТ ПРОЂЕ

Прође живот као пена;
остаде ми само успомена.
Кад смо некад срећни били,
једно другом у рај долазили.
Волели се ко зора и јутро,
сада оста само сутон.

Сунце јарко – ти залазиш сваког дана,
ја ти оста јадна сама.
Кад сунце изађе, питам себе?
дал` ће неко да ме нађе.

У старице како живот тече,
какав беше дан, такво је вече.
Мој живот је само једна бајка,
одавно ме напустили и отац и мајка.

Отац нам је првоборац био,
у рату је живот изгубио.
Мама је ко и мајка свака
с троје деце борила се до последњег даха.

Сада не знам како боле да ублажим,
у сновима само Здравка тражим.
Мој Здравко је као цвеће био,
педесет две године са мном је живео.

Кад смо се некад посвађали,
никад мајку једно другом нисмо опсовали.
Наша љубав ко сунце велико,
раставит нас, није, мого, нико.

ПЛАВИ ХОРИЗОНТ

Август 28. Успеније пресветле Богородице
«Велика Госпојина»
Сунце велико црвено,
небо се црвени,
знаци од сунца на небу.
Лепота сјаја.
Сунце полако као да тоне у море…
Пратиш га и упоредиш, живот са сјајем.
Чини се као да је живота само један дан.
Све ове године живота,
могу се ставити у један дан.
Све се тако брзо одиграло.
Цео живот видим као на длану,
и осећај да је све у једном даху.
Време је пројурило, године се нанизале.
Сунце увек залази,
некад видиш, некад не,
али је увек исто.
Вековима се понавља.
Тако и живот,
долази, одлази,
увек исто свима кратко траје,
само један дан до заласка.


Љубица Лазаров – Свилокос – АУТОБИОГРАФИЈА

Кузмин, место некадашње Војне границе, у срцу Срема, раскршће путева, с једне стране за Босну и Бијељину, с друге за Хрватску, а на трећу страну је пут за Београд, све је то место мог рођења. Место носи име од косовског Кузимна на Косову пољу. Кузмин има фудбалски клуб „Граничар“ да подсети на некадашњу војну крајину. Рођена сам 25.10.1942. године у равници, у време када је около села било много баруштина у којима су се ваљале и купале свиње, али и остала перната живина. Одлазили смо на Полој покрај Саве, и тако ми је детињство безбрижно прошло, али и у послу, јер одрастала сам са мајком и два брата без оца. У недостатку родитеља, сви смо радили како би надокнадили губитак, а и да би опстали у друштву које је било у замаху и напретку социјалистичке Југославије.

Отац Владимир погинуо је у рату, нисам имала ни две године. Био је митраљезац у првој Војвођанској бригади. Са великим транспортом је отишао у Босну. После тешких битака, у повлачењу као митраљезац бранио је одступницу. Рањен је у десну руку у лакат. Недостатак лекова и лечења, услед тровања, руку су му одсекли до рамена. Више од шест месеци се крио на Полоју и обалама Саве, док рана мало није зарасла. Наставио је деловање и сакупљао храну за борце по селу Кузмину. Издао га је такозвани друг и колабрициониста. Ухватили су га и одвели у логор у Винковце. У лето 1944. године, је стрељан. Остала је супруга Анђелка са троје деце: Цветин, Љубица и Радослав и болесном свекрвом, Тином. Још у то време кад сам имала две године, са кућног прага ме узео један немачки војник који је пролазио. Баба Тина је тада доживела праву трауму. Немац ме је вратио са чоколадом у руци. Рекао је да исту толику девојчицу има он у Немачкој, уз речи „ко зна да ли ћу је икад видети“.
Мукотрпан живот је био без домаћина, и сама деца брзо одрасту и постају радници са свим обавезама и одговорностима. Игру је заменио напоран рад. Скрхана од бола за сином мајка Тина је убрзо умрла, а у кући Анђелка је као лав у борби за хлеб на столу, радила и борила се.

Удала сам се за Здравка – 1958. године. Са њим сам остала до краја када је преминуо 2010. године. Живот ми није ни тада био ружичаст. После напорног рада, живот постаје и ружичаст, који су учиниле наше вредне руке. У браку имамо двоје деце, Предрага и Биљану. Сада имам и троје унучади – Јовану, Драгану и Дејана.

Јутра 12.07 2014. године, изашла сам испред кућног прага, а капи кише почеле су да падају по мојој коси, сливајући се и квасећи лице као сузе тихо, полако, чинећи ме плачном и уплаканом. Петров дан, како је светао па и по киши сија. На Петровдан је у Кузмину вашар све је у припремама за сеоску црквену славу. Лепо обучене девојке из комшилука сврате по мене и заједно кренемо на богослужење. Пред црквом су продавци лицидери и весели свирачи зарађивали за себе, ми смо се проводили и веселили. Сада кад гледам бескрајно море, и далеко од равнице Срема, носталгично се сећам прохујалог времена. Корачам покрај мора, а мисли ми се враћају тамо на кућни праг и сетим се сеоске и наше славе, сетим се познатог друштва и пријатеља из родног краја, све са носталгијом која говори о времену које далеко прохујало брзим ветром који нам је све одувао.

Одавно брата Цветина нисам видела, а ето зазвони ми телефон и јави се брат, баш у тренутке моје носталгије за родном грудом. Пожели ми срећне празнике, и упита да ли знам да је Петровдан, још ме пита, да ли знам да је за два дана Кузма и Дамњан…? Схватих како је и он у носталгији за временом које је давно прохујало и само се у сећањима јавља. Живот је променљив, добро што је тако знала сам да пуно тога могу да мењам. Седим сама покрај мора, тамо је кућа моја, пишем песме и гледам у даљину према пучини, по којој се велика звезда спрема да урони у свом, свôм црвенилу у морске дубине.

У дубини душе, срећа ме обузима, живот је при крају, али лепоте сам се нагледала, живот кушала и своје време на овом свету проведох у бризи, а било је и весеља. Гледам Румију и сетим се наше Фрушке горе, тамо негде далеко, у родном крају како је тамо од памтивека као и ове велике приморске планине. Све се стапа у мом носталгичном погледу у даљину. Сетим се свог живота и схватам колико је сложен и моћан у божијем давању.

Аутор, 20.01.1992. године
FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53327

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.