Т О Д А–Зорица Шошић Максимовић

No votes yet.
Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
Завичајна туга
(Рецензија)
Инспирисана завичајном носталгијом и свега доживљеног преко својих предака од давнина, па и лично од детињства до данашњих дана, Зорица Шошић Максимовић преточила је својим пером у аутентична казивањакроз прозну причу под насловом „Тода. У првом издању свог првенца под насловом „Угашена огњишта“ Зорица је на пречац и без књижевног искуства али са пуно дара за приповедање привукла пажњу читалачке публике, нарочито у својој средини, пишући пре свега добар део текстова на свом локалном дијалекту, код дијалога, који можда за друге није интересантан, док за мештане њеног завичаја је свакако изворни, народни говор, посебно код старијих генерација, тако да је упечатљив овај дијалог за време и место одвијања радњи њених јунака и чини драгоцену вредност ове књиге, за све оне којим је овај дијалекат веома близак.
Након претстављања књиге „Угашена огњишта“ широј јавности нарочито преко друштвених мрежа и на самој промоцији у свом родном крају, као и на „Завичајним сусретима писаца Косовског Поморавља“ 2016. године Зорица је могла лично да чује многе похвале али и добронамерне критике, што је за њу био подстицај да она прихвати примедбе и сугестије, те тако уради ново знатно боље издање ове верзије књиге са новим насловом „Тода“, којом ће обрадовати своју читалачку публику.
У овој књизи прожимају се више прича са различитим јунацима из Зоричиног завичаја за временски период дужи од једног века у којима се приказује менталитет ове средине са примесама аутобиографског казивања у лику Смиљане. Део приче лоциран је ван завичаја, али је ипак нераскидиво везан и за доживљаје у завичају и у расејању тј. у Крушевцу граду, у коме већ две деценије живи Зорица са својим успоменама из завичаја у Пасјану и Доњој Будризи. Износећи своју патњу и бол, на тај начин је верно приказала сличне судбине многих других прогнаних Срба са Косова и Метохије, са којима се срела у њиховом изгнанству, за које каже сви су јој они„род и пријатељи“.
Скоро у свакој причи прожима се суров живот и туга за завичајем, то најтеже бреме које је са собом Зорица понела у нову средину на коју се још увек навикава, па је она осетила као потребу да своје емоције опише у овом штиву, кроз различите судбине својих јунака и да сачува сећање на њих са неизбрисивим трагом. Неизбежан је и приказ друштвено-политичких превирања и свега што је доживела са својом породицом у време напетих ситуација у националистичком окружењу Албанаца, што је био повод да тешка срца напусти свој завичај, коме се опет враћа кроз успомене и у стварности, као и многи други Срби са ових и ширих простора. Да одлазак из завичаја тешко пада види се у овој констатацији: „Тог јутра када су одлазили било је тешко остати имун на сваку сузу, на толики бол, цепање породице. Није се знало коме је било теже, њима што одлазе или нама који остајемо“. При сусретима прогнаника из завичаја свако је имао своју животну причу: „Иако се до тада нису лично познавали, али су имали заједничку тему: родни крај! Утркивали су се ко ће пре испричати своју животну причу, зашто су напустили своје родно место, ко је одакле, како се зове, од када и где живе сада, да ли су се снашли у туђини, како су им породице, да ли имају контакте са родбином на Косову, да ли су се ужелели своје груде.“
Зорица Шошић Максимовић никада није заборавила свој завичај и о њему здушно пише, приказујући успон и пад Савине, али и Тодине породице, при чему се судбине неких људи понављају, па ће Зорица својим нараторским даром дочарати проклетство у уклетој кући газда Савиној, али и скидање тог проклетства код Тодиних потомака. Зоричина казивања су срцепарајућа и емотивно се доживљавају, тако да имају и своје поруке и поуке читалачкој публици, коју враћа у носталгију.
Ово узбудљиво романескно остварење са њеним јунацима, није производ њене маште, већ су ликови њених јунака грађени према прототипу из живота, онаквим какви су заиста били. Ово је историјски стварносна проза, утемељена на фактима, са деловима аутобиографије и пуно документарности, приказана критички и самокритички, непристрасно али и на убедљив и уметнички начин „ни по бабу ни по стричевима“ у реалистичкој лирској прози из живота и зато сви њени јунаци биће својина вечности.
У књизи истинитих прича сећања досежу с почетка ХХ века са описом патријархалног живота кроз више генерација у газда Савиној породици, при чему на једној страни се издвајају његова друга жена Стана са сином Живком кога прати проклетство због отетог блага њихових предака, великих грешника,док на другој страни се издваја Савина снаја Тода, жена Савиног сина Младена из првог брака који је погинуо у Првом светском рату.
Тода је у исто време била и жена и муж, док је подизала своју нејач као удовица, без икакве дилеме након смрти свога мужа, иако је имала тек 25 година није желела да се одвоји од своју децу. Није дозволила да окаља свој образ и част своје породице, ни у најтежим ситуацијама није поклекнула, никада није била у искушењу да мора нешто другачије да уради. Кроз лик Тоде као главне јунакиње приказани су тренуци среће, али и нестреће кроз њен цео живот, како у њеном дому, тако и у њеном окружењу, где провејавају љубав, бол, туга и патња, добро и зло као две крајности човековог бивствовања. Тода је права домаћица: „Овакву Тоду с поносом су показивали сви из Савине породице, она је била украс Савиног иметка, употпуњавала је слику о његовом иметку и многи су му тајно завидели на том драгуљу. Један од њих је био његов зет Ђорђа, тада већ кмет у селу, само неколико година старији од Тоде“… „Њен спољашњи изглед је одговарао њеном унутрашњем осећању, осећала се старом, зрелом и са пуно одговорности испред себе, пуно брига и неизвесности. Уједно је била сигурна да јој у будућности неће бити лако, да је дошао крај њеном дотадашњем лагодном животу, али да је ништа и нико неће одвојити од њене деце“.
Поред описа села, људи и догађаја, Зорица описује обичаје, ношњу и традицију. Сеоске бабице баба Цвета и баба Стојанка, које су биле и врачаре и у све су се разумеле, некада су биле задужене да порађају и лече од сваке болести, док сада у Пасјану већ имају школоване бабице и гинекологе, па и праву болницу тј. породилиште. Дочарани су начин живота у породичној задрузи, просидба тј. женидба и удаја посредством продаваџија и одлазак у непознато, несрећна љубав Крске и Николе, свадбена и саборска весеља, као и смрт у рату и миру под различитим околностима.
Поред ратних неприлика у Првом, Другом светском рату и НАТО рату, ту су и драматични догађаји у међуратним периодима оличени у самовољи, охолости и освети кмета Ђорђа међу два светска рата и насилништву Албанаца у прогону Срба после Другог светског рата и након НАТО рата.
Сукоб генерација и неразумевање старог и новог начина живота неизбежна је тема у многим сегментима појединих прича, као баријера која раздваја два различита погледа на свет традиционалног и савременог, што је извор сукобљавања негативних и позитивних ликова ових прича. Нестанком старих обичаја мењају се и људске нарави, до изражаја долази неморал и непослушност, што води уништењу неких породица у различитим околностима. Тако се приче завршавају хронолошки са догађајима с краја ХХ века и почетка ХХI века, када се Смиљана након две деценије изгнанства враћа своме завичају и суочава се са стварношћу, јер се осећа као странац у свом родном селу на напуштеном огњишту, коме више не припада. Након разочарења и болног сазнања да ништа више није као пре, поново одлази да не би кварила стару успомену на свој дом и оживљава срећне тренутке свог безбрижног детињства пишући своју сторију.
Тумачећи драматичне догађаје у свом завичају, ауторка је преузела на себи велику одговорност и можда ће због тога доживети непријатности од својих мештана, који сматрају да је истина недокучива, јер свако има право на своју истину, док је права истина негде између и не треба никога посебно да погађа. У сваком случају све похвале Зорици Шошић Максимовић на одважности, да писањем дочара једно време које би отишло у неповрат само усменим предањем.
Станислав Ц. Којић, професор

(0)

FavoriteLoadingAdd to favorites

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...