Pesnici Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB sa sedištem u Kruševcu u poseti rodnoj kući Rada Drainca

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
75 пута прочитано
  • *Poštovani domaćini SO Blace
  • *Poštovani rođače Rada Drainca
  • *Poštovani prijatelji i poštovaoci  lika i dela Rada Drainca

Velika je čast progovoriti makar i jednu rečenicu u kući i na ognjištu Rada Drainca.

O njegovoj biografiji je suvišno govoriti, jer svi koji su ovde znaju o njemu skoro sve, makar o onome što je o njemu na papiru zapisano.

Rade Drainac (Radojko Jovanović) je u krugu najznačajnijih srpskih modernih avangardnih stvaralaca međuratnog razdoblja. Književnik koji se ogledao u mnogim žanrovima (pre svega: poezija, esej, proza — posebno putopisi i reportaže), Drainac je imao velikog udela u pokretanju i uređivanju avangardnih i socialno angažovanih listova i časopisa, kao i u brojnim polemičkim sporovima o avangardi i pokretu socijalne literature. Reč je o izvanredno zanimljivoj i izuzetno značajnoj književnoj ličnosti, čija će Dela (u deset tomova) jos jednom potvrditi aktuelnost, živu prisutnost i neprolaznu vrednost njegovog pevanja i mišljenja.

Zaista neobična poezija za ono vreme. Rekao bih čak jeretička. Pisati poeziju kakvu Srbija nije mogla da svari na početku dvadesetih godina prošloga veka, nije bilo uputno a još manje se slagalo sa ptičicama koje cvrkuću, nevinoj ljubavi i naivnom zanosu ondašnjih pesnika. Rade Drainac nije bio predvodnik modernizma u Srbiji. Ne. Rade je bio modernizam. Kada kazem modernizam, mislim Rade Drainac.

Samotnjak, morbidni i božanstveni Rade kleo je vreme u kome je živeo, kleo je sudbinu što se rodio u vreme krvi, opšteg nerazumevanja i konflikata. Biti savremenik strahotama, kako je sam sebe deklarisao Drainac nije lak posao. To je težak i mučan posao, što bi rekao Niče u Zori, to je posao kopača, bušača, podrivača koji živi u tami i ima svetlost samo njemu znanu, čudnu svetlost koja nije za običnu svetinu. Rade je bio plemić duha, aristokrata rušilačke misli, podrivač i bušač samo njemu znanih tunela i laguma.

Rade je imao u sebi jedno fino i suptilno gađenje i otklon naspram ljudi, naspram društva koje ga je užasavalo i izazivalo mu pesničku mučninu i i sabijalo u njemu pesnički destruktivno — oslobodilački naboj. Ta vrsta naboja mu nikada nije nedostajala i ona je suština pesničkog delovanja samotnjaka, kralja umornih i zgađenih senki koje uzalud traže sunce neke nove ničeovske zore koja će ih zagrejati i dati im preko potreban mir i spokoj.

Noćna lutalica, gradski zavodnik, vođen parfemom i mirisom žena, kovao je svoju poeziju na ženskim grudima i među toplim butinama žena. I svaki put sve prazniji i sve hladniji, kao što i sam kaže, davao je ženama ono što nije imao a svaka nova žena je bila i nova obmana, trenutna slast i požuda bez emotivnog zadovoljenja, bez smirivanja.

„Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.“
Šta bi rekle današnje feministkinje na ovu tvrdnju ili nevladine organizacije za prava žena?

Pesnički prezir prema smrti i sopstvenom trošnom telu, Rade je dobro opisao u pesmi „Epitaf na mome grobu“ gde duboko i iskreno ne haje za sebe i za svoju besmrtnost. Čovek trenutka, Rade, kakvim ga je bog ili đavo dao, sposoban je samo za ovozemaljske slasti, za trenutnu egzistenciju ali ne haje za red, običaje, strah od boga, strah od smrti ili nesigurnu budućnost. Pucao je prsluk Radetu za budućnost, on je postojao sada i nikada više, sem ako se bog ne smiluje i ne da mu počasno mesto u raju za pesnike i slične prokletinje što pišu stihove.

EPITAF NA MOME GROBU

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite „Bog da prosti!“
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče“
I ništa više!

Rade ne moli za milost. Ne želi za sebe ni milost bogova, ni milost ljudi. Iskren i čestit u svojim strastima (neko bi ih nazvao grehom) on nastavlja i u smrti, onako kako je živeo za života, iskreno i bez kajanja. To ne znači da Rade nije propatio. Samo ko je užasno patio, kome su kako kaže Niče dušu rastakali i mučili, sposoban je za ovakve doživljaje. Samo duša koja je jezivo propatila, sposobna je da bude apsolutno ravnodušna prema svojoj smrti i stradanju trošnog tela koje će završiti među ostalim đubretom, ili otpacima, kako je voleo da se našali Rade.

„Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom“

Da. Rade više nije imao suza ni za sebe ni za druge. Osušio se a Sokrat nekada davno reče da su suve duše najbolje i najmudrije.

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56177

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.