ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА
(По мотивима романа-параболе БАЈКА
Добрице Ћосића)

Доћи ће црни човек на белом коњу
и донети слободу свима и за све.

Да ли ја мислим на њих?
Јео сам јабуке са њима
да се у њихове снове настаним,
трезвено, али уплашен, нагло одлучих.
Знам да постоји племе
које једе све јабуке
и слободу воли више од среће.
Знам да сам напустио велики свет
јер је било гнусно с њима живети
и међу њима бити разапет.

Желео сам да истрајем
па сам се потуцао док нисам чуо
да ратују и да упркос крају
мисле само о рају.
Остао сам запањен овим изумом
епохе јер моје племе дуализма
не може да глача облутке реке
и поред толико страве присваја
људску моћ и њиме се храни
као косовски галоврани.

Ако је реч о Анђами,
класику векова и снова,
мора се рачунати на провокације
његовог ума јер је разочарани
бунтовник, наивни романтичар,
који се у часу претвара
у девојачко лице и има све слабости
и вештине као стари лукавац
огрезао у таштине.

Да ли се може подмитити
људским сновима да нам исприча
будућност и нове обмане.
У сну сам сањао шарену реку
с леђима што је зељасти облаци
прекривају, небо се издужило
у суноврат, а јабуке, тикве и други
плодови нас заслађују.

Када лед окива реку, стамни се.
Тада луњам рекиним дворанама
да додиренем таванице јер се мењају
као облици бескрајно разнолики,
оскрнављени људским манама
иако им се ход белуца од ушћа
до извора, идем на прстима,
често на коленима,
стрми су путеви,
под ногама трескају облуци,
хоћу да оглувим од белутака дреке.

Река завија до завијутака
и пропиње се од брзака
који изводе музику концерата,
и шљунак изазива музику хорова.

Дугина светлост у порођајним мукама
изазива узнемирење међу видрама
и другим рибама,
умочише репове у дугу
и узалудно беже од себе
у круговима.

Ја сам се стиснуо међу угљенисане
пањеве који се ките смарагдним
светлостима, смишљам наизглед
лукава питања, да ли ће се отворити
моја путања, а можда и неће,
мртви се не боје свитања.

Ћутим док река ћути посрнула
јер је гази праискон животиња
који хоће да зимују у гомилама.

Река се гури, хоће у небосклон
да пожури, онда се у боловима
надима, наваљује уз обале,
попуцаше јој карличне кости,
хучи и јечи, рађа се пролеће, знам,
увек се преслишам јер она
породиљски гризе, да све дохвати
зарива се ноктима, чак и дрвеће
као премалеће у болу и јаду
на њу као сенка слеће,
љушти пред собом и крчи у себи,
једе камење и грчи и дере
своју постељицу, руши кућиште,
разломише јој се леђа,
гомилају се, судрају,
тамане тамне шарене обале.
Утрнула је светлост, избезумљена
река међу обалама
изјавује љубав звездама.
Боји се своје силине
која се до пакла пропиње,
слуша своју јеку и тутањ
у кршењу и хујању.
Онда замуче, али продужи
непосустало у кланце
да спере земљино слепило,
разбукти сумње,
окове и ланце раскине
и месец расцвета охоло.

Схватио сам, родило се пролеће.
Кренуо сам ка ушћу где је текла
иако ни тамо неће наћи мира.
Тамо сам у горњем току заронио
где ћу срести све које сам погазио,
који су пали под огњем и ножем,
у муци, намерно, слобода им је
свитац у ноћи, у инату,
без скрупула, било када,
уз ову моћ са рибама и мртвима,
у хијерархији пристати
да реку подржим да воли
и узме прави пут.
Љуте је људи, показује снагу,
игра се с њима. Дивим се њеној
машти и непредвидивој ћуди.
У сенци дамара гурам се
између да идем испод мостова,
између стубова, вучем се дубинама,
утркујем с рибама,
време проводим у лишћу притока,
загледам се у камене облутке
и љутим се због њене освете
што моју реку кваре притоке.

Њен загрљај освежи и утеши
јер знам лепоту њене смрти.
обузело ме кајање за умирање
и гргорење, блудни жубор моје реке
кроз трбухе и слабине,
лицем на доле гину горске воде
што носе женска имена, чудно се
са притокама опходе.
Рибе презире и жабе због ружноће
јер има много прозебле глувоће.
Пијавице су аристократски водоземци,
они су најстарији староседеоци
и воле тишину да прастаро ловљење
не буде мрско, свирепошћу
похлепно, лукаво и дрско.
Окончава поредак и опет га
наставља кад моја река
жустро крене да ваља.
Хоћу да причам с њима,
седнем на пањ, питам их
да ли и код њих љубав кличе,
запањише се две видрице
слепилу моме, оне су нераздвојне
јер то је љубав вечна.
Не желе да спомињу мржњу,
подлости, злочинства раскол.
Сомови хтедоше у лов на кленове
па жустро појурише међу шкољке
у празно и мутњикаво разбојиште
док им страх од гурања и саплитања
не прекиде опажања.
Тиња се намерила злокобно
са змијама и корењем, пањевима
и инсектима да помичу тло под ногама,
јуре са нечим и око нечег
у дубоком тишаку где се прамен
светли устреми на човека,
прсну у смех и кликну у тренутку
глинену сировину
и китњасту подречину.

Човек скочи да изазове маске скидање
и зажеле да котур снова
загрли изнова, али се опече
јер уместо девојке загрли сноп светла
што преко њега прелете.
Ко је овај крсташки предводник
што као римски копљаник
хтеде да буде љубавник.
Да ли је љубимац харема
или се одрече свога звања
јер зна да овде има назнака
по лепоти, снази и разне друге памети.
Ко ће самоуверено ту љубав имати
и бити срећник што се грли
у харемима, посут мехурићима,
пролазним трнцима за каскадама,
заклоњеним длановима.
Осећам голицаве уједе
и кријем очи јер сам радознао
а само радознале мрзе.
Испред мене оплођене све реке,
лепотом журно и сигурно машу
до краја нелагоде као зверке
и смеју се љубавницима
и њиховим пријатељима.
Питају се шта тражим овде.
Не знам, одговарам занесен
и срећан, ваљда тебе тражим,
мокар сам до коже,
да ли се у води уживати може,
у песку, у рибама.
Када ћу знати шта човека прати
и шта сутра не може бити.
Од живих се никако не може сазнати.
Тумачим путоказе сам у пловећем
хаосу, више се не зна
ко стоји иза свачега
и да ли ће јутро опет
да се смркне.
Воле ли људи своје јабуке,
све лепше и слађе, да ли знају
шта морају, шта ће да их снађе.

Истина је злогука опаска времена,
неотрежњена, себична,
и кад мисли да каже истину
камичком је оштри међу зубима,
не мора да је крије
јер је ионако изгубљена.
Диви се видри, камену, змији,
земљи и песку, ужива
у речној провалији,
то је све у недођији,
а ти си учитељ у реци
за све рибе, сомове и вилењаке…
Таласа се сенка обале
кроз трбух насртаја уместо бола,
зацарила на обали топола
и ужива што види породилишта
пупољака. Иди за својом главом до плићака,
тамо је вода топлија,
пријатељ зглобовима,
тамо је живи свет реке
који се крије по канону илегалаца
јер од живих нема спаса.

Ти ниси Перун ни неко сличан
а хоћеш као Бог да ти сви кажу
да те воле више од старих зала.
А мени је наумно на дну реке
синула мисао шта човек чини
или није учинио а сутра већ
неће моћи од реке вихорне.
Сукобих се са опасном истином
која подмешта замку,
шири руке матицом, можда и куша,
жели да гледам иследнички.
Прошапута, додирнуо си ме дубином
али ја нећу смисао да губим
и наду јер они који верују
редовно губе уз шараду.
Око нас се згушњавају рибе,
милујем им шкргице
док ме Анђама посматра тихо
па каже: значи безвредних још
код вас живи, тешко вама.
Помислих, подлац, очајник, врдалама.
Узалуд сам крстарио, сви су мртви,
тако сам се понео, смишљам
лажи а нисам зла учинио,
само се хватам за белутке
и мислим да је ђаво леп на тренутке.
Он од мене тражи трајност вере
јер воли људе више од срама
иако знамо за преваре посрнулог
и његове трулежи, Анђама.
Омаче му се подвала о својој моћи
и рече да је велики светац
на планиници и ковачи му кују моћ
у неким црквама и храбре
људе молитвама.

Човек се куне у Бога злоделима
и преварама јер моћ је чудесна
па страх у људима нуди
и слободу даје и јабуке пркоснима.
“Доћи ће црни човек на белом коњу
и донети слободу свима и за све.”

Одлучих да им то кажем
али они се уплашише нечега
и почеше да ратују.
Заборавише слободу и почеше да мисле
о слободи у рају и трулим
апсурдима, јер Анђама , наивни романтичар,
причљиви, зна све вештине
и у све се претвара.
Одавно је свршено са људским сновима.
Када се будућност зажели,
увек сте Анђаму призивали
и зато су вам снови изгорели.
А шта је са правим Богом?
Бог је увек исти и мора да буде
како је прорекао
о којој год вери говорио.
Ја истине презирем, бери воће
што рађа јер права вера све зна.
И Прометеј је храбар јер се
боговима не покорава
али је бар признао бол
иако радост порасте неоглодана.
Ко је људске душе населио
слепим надама јер прича о
жртви је сумњиви исход,
на тој подели њих двојица
су херојски род.
Постоје и друге славне лажи,
али сумњам да их још неко тражи.
И ја сам свету рекао НЕ ПРИСТАЈЕМ!
Зато тражим што није неверно,
зато сам подвикнуо НОМ СЕРВИАН,
(не служим).Коме сам подвикнуо,
кога сам одбацио, ђаволу
истину препустио из снова
који нису вера непорецива.
Ево мојих лептирица,
низ косу иглица.
Она постаје жива жишка
у модрини сунца док у
рујевини шапуће да остати неће
јер је обмана у вери исклесана,
добротом и снагом међу звездама
а није иста јер смо чекали
да се роди, да га угледамо
и дочекамо. Веровали смо
да се оствари а не порекне,
ризиковали победе и спас
да не утекне, тада сам са верницима
ослободио наду, снове победио јуче.
Он се пркосно смешио
са главом прозирне пене,
у лику девојке, али потамне
од чега поцрне и река,
песак осети бол, од задаха се
заталаса и једва разабрах шапат
да сам постао безверник,
именовао се злочинцем
а подли људи једва дочекаше
да веру збаце и наду
за злочињење и оправдање.
Треба запалити злотвору свећицу
да се песма претвори у хркање
и пропагирање.
Обузима ме самилост,
желим за неког утеху да кажем
на обалама верника и оданика.
Ако је Анђама некога наговорио
да га људи још увек воле
и тако се правда да је оцрњен
од подстрекача смрада,
јер он је невин јер не постоји грех
већ само циљ. Уста су му
пуна песка и видим да исповест
отимам од реке њене утоке,
да уплакано не чујем спрудова
срамно рикање. Не успевам да приђем
иако журим свом снагом
а његово уплакано речно око блиста
и звезде слетеше на реку
јер ја не пристајем на пораз
и нећу да тражим људски стрес,
пркос и обест.
Месец потону у реку, осветли јој
дно до дна, шарени шљунак изазва
да по њему расту сенке врба.
Чапља користи модрице плићака
да лови јутро, док рибице беже
право у кљун, у сенку затомљену.
Чујем да се у утроби крше
као вечни младић за њом,
охолом, бурном, сненом, рујном,
позлаћеном, лепшом од видре,
мудрије од хидре. Чапља се радује,
због њене лепоте и ја сам нем.
Она се заштитила у својим сенкама
и све их опчинила и над њима
зацарила. Тако мора да буде.
Свако на игру има право
јер је слобода знак мудрости
у свакој неизвесности,
јер ђаво је стар и искуство прастаро,
па ако га признам, до истине
никада нећу стићи.
Знао сам да предвидим када ћу
бити обманут а ја сам и даље
само бунтовник и да будем искрен
до краја, моја глад је ишчилела
јер све хоће да буде свирепо .
Да ли сам је увредио доследно
или прекомерно и
да ли је било узалудно.
Морали смо да се плашимо тебе
па смо започињали одбрану наиваца
који ништа не сумњају , а ти,
подлац, сишао до реке да те се
више нико не боји.
Тврдим да су те људи заборавили,
да су будућност скрупулама остварили
и да нико у сотоне не верује.
Немој да плашиш људе,
иако немају Бога.
Онда је истина, рече, ако Бога нема,
нема ни мене.
Почетку се не враћамо да
време траћимо.
Немоћ је вечна а река благотечна
као смисао у сузама што светлуцају
на сунчанику зрака
од исплаканих облака
и вилиних коњица.
“Значи ни Пакла нема”?
Помози да сазнам шта ће бити сутра
па ћу те одвести у свет
да сазнам шта си сада.
Сам нећеш моћи без моје вере
да истину прострем пред тебе,
а о васкрснућу нико не верује
у клонућу. Игра је извесна
јер те и река заобилази поиздалека
преко тиње и облутака
где расте глибаво растиње,
не крије нерасположење,
журиш у муљу у који хоћеш
да тонем и ја са тобом.

Ја имам радости уживања
јер се кајем за грехе и пороке.
То су осећања простора и зле воље
и немоћ бесмисла и хтења
испрана. Знаш да ти верујем
да си у пороку и греху а твоји
послушници ти верују због
твоје настраности.
Данас би сви ишли у рај да виде
пророке али подстрекачи постоје
који се никога не боје.
Имам за сваки твој грех разлог
што више није учитељ и што реку
затрпава песак па не може да
издржи дужину реке и време небеса.

Ти ниси у нарастању, плођењу,
у музици покрета што чини овај свет
над реком пуној сумаглице,
у музици жила врбе, у виру
неке змијице, витког малог смуђа
и несагледивог света дна
и обале реке. Слутим, око мене
чујем из великог врелог јајета кљује
растиње, разлистава се у топлини
из неког рачвастог корена миле
сокови у облик и постојање.
Шта су ти јадници што верују у рај?
Шта су они кад ја имам моћ за све
тајне наде и знам да су све
јабуке слатке. Ти си одавно
сишао на дно реке и свршено
је са твојим моћима јер сада горе
најбрже застаревају
средства за застрашивње.
Питај себе да ли си неверник
па се мени опиреш као
шпијун и бедник.
Зато сам сишао у реку
јер се одозго свет мења а људи
у то верују да треба чинити
што им се нареди.
Подлостима ни због вере не бих служио.
Ти ме сматраш највећом будалом
која је пала на дно реке.
То је као изум у твојим моћима,
јер знам твоју историју,
зато се не играј са мном.
Ако је чињење добра твоје начело,
онда учини добро, учини да моје
доба видим очима далеких потомака.
Ја сам оно што јесам.
Ти учини да сазнам шта
човек не може и шта не сме.
Не служим те, не криј лице,Анђамо.
Ти си овај свет потпуно унаказио.
Ти си праисторијски рибар
и твоја примитивност ума
и неразвијеност су изанђало
потресна. Ово није искуство
за будуће људске снове.
Чим се вратим на обалу, објавићу:
Ђаво је мртав.
Окренем се уинат, можда оде
у Пакао да свет буде мање
подложан казни и бесмислу.
Зора је.
Сомови напуштају постељу,
умивају се, лењо, сањиво.
По свему судећи овде закон влада
а ђаво још може само да буде нада
малима и слабима.
Тако то чине сви силници
у сазнању да су били моћници.

(C) Драгош Павић

FavoriteLoadingAdd to favorites

Jedno mišljenje na „ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић“

  1. Please wait...

    Драгоше, одлична ти је ова поема, мада се треба помучити и смисао јој докучити…http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...