ВОЛГИНА УЛИЦА ( за 14. фебруар ) – Дејан Ивановић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

 

Кад проговорим, реке стану
у мутном забораву;
Ћутањем објашњавају,
како сам горео у мају,
деведесете, деведесет и неке …
Одједном ми се тад учинило,
дворишта у крају
замирисаше, к’о паркови у Версају.
Па бих урадио нешто
да опет буде, како је било …

Стрма је Волгина улица,
куће њене топле и трошне;
Низ старе стрехе висе леденице оштре.
Капи, налик на сребрне сузе,
кад леденица,
почиње полако да се крави,
падају са времешног крова;
Идилична слика, зимска сага о љубави …
Хтедох ући кроз отшкринуту капију,
ушушкану,
само да се поздравим;
Али ме нејасно сећање заустави.

Опомену, како радим нешто лоше;
Радије сиђох стрмом и пустом улицом,
да негде полако, на миру,
попијем кувано вино са укусом цимета …
У вину спава искуство света !

Уз вино на трен заборавим мај
и ово место, где сам једног лета
волео, сањао као збуњени дечак
да се настаним, безбрижно остарим …
Вратих се, сам за столом празних илузија
поново на почетак,
да чекам ноћ, хватајући дан за крај .

FavoriteLoadingAdd to favorites

497total visits,2visits today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.