Magnovenje – Sanja Popić

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
Sećam se,
Sedim za stolom i mažem lak,
Crvena mrlja širi se po mom prstu,
Podižem glavu, ne smem da ti kažem.
Ti mi istom merom uzvraćaš pogled,
U čudu, plave ti oči napukle od zaprepašćenja.
Istovremeno, tihim glasom govorimo Déjà vu.
Ulica se okreće, kažu mi da kraj sveta još nije došao
a zašto onda osećam pucanje tla pod nogama?
I zašto u svim ljudima na ulici prepoznajem sebe?
Odmahujem glavom, oči su mi zamagljene od suza.
Ti mi kažeš, daj da pogledam, ne stidi se, to je samo mušica.
Ja ti se prepuštam i smejem se,
Kao dete u majčinom krilu,
Sigurna u dubinama plave boje,
Ili zelene…
Opet u meni daltonista plete mrežu.
Zelene su, znam taj spokoj.
Nije ni važno.
Opet se prisećam našeg prvog susreta,
Oslovljavaš me mojim imenom,
A ja se pitam odakle ga znaš.
Onda te prepoznam,
Putovali smo između zvezda,
Ti i ja, bili smo jedno,
A sad, stranci koji se ne sećaju svog pređašnjeg oblika.
FavoriteLoadingAdd to favorites

534total visits,2visits today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.