АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ
Народно позориште у Београду, Сцена ,,Раша Плаовић“,
премијера драме Федерика Гарсије Лорке
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ, 5. aприл 2018.

Млада, и већ подуже веома успешни позоришни редитељ, Ана Григоровић, ову је Лоркину драму водила зачуђујуће мирном и сигурном руком, стварајући праве услове за упечатљиво сценско одвијање и разбуктавање увек актуелне теме о последицама апсолутне власти, макар она сезала унутар породице само.
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ бременит је бројним могућностима различитог коришћења и усцењивања, потенцијалима проширеног читања и фокусирања његове семантике далеко изван зидова једне шпанске породице Лоркиног или било којег времена.

Ана Григоровић је овим могућностима претпоставила продирање у аутентични, и већ сам по себи вишезначни и узнемирујући Лоркин драмски текст, у његово матично језгро, истражујући односе међу непатвореним ликовима у њему (сестрама-удавачама, чија слобода, омеђена зидовима породичне настамбе, трпи и додатна, унутрашња ограничења), њихове патње, тугу, чегрсти, безнађе и очајничка, и на живот и смрт, међусобна надметања.

Захватајући консеквентно и театарски прецизно Лоркин изворни текст, његов културолошки и сценски знак, Григоровићева је достигла високи естетски ниво инсценације. Њен промишљени и привидни редитељски минимализам омогућио је да у пуном сјају продишу сви елементи ове представе, чија премијера представља један од скоријих, можда и најзначајнијих редитељских домета на сценама Народног позоришта.

Сличног су кова и други елементи ове представе: њена укупна, функционална, ,,пор-роајалска“, контрастна и отмена ликовност, сценографија која оставља утисак да је нема, костим који подупире и непрестано појачава општу боју свег дешавања, култивисани и добро одмерени сценски покрет који продубљује сложене и динамичке врхунце људске страсти при њеном физичком, готово граничном испољавању.

Ево још важнијих учинака представе, заправо доприноса њених сценских тумача: сугестивна, доминантна, застрашујућа Бернарда (у чизмама и са опасачем који се мушки копча), ,,свевидећа“ мајка, домина и вирџина међ својим кћерима, контрапродуктивна и бесмислена чуварка женске части своје чељади (Дара Џокић); народски мудра, трпељива, стварна, узаманмно прозорљива Понсија (Светлана Бојковић); млађана Адела, сва од уздржане и неуздржане девојачке страсти и од овоземаљског (Сузана Лукић).

Остали сценски тумачи ових непатворених и трагичких сценских ликова и призора женске потлачености (Златија Оцокољић Ивановић, Дубравка Ковјанић, Зорана Бећић и Слобода Мићаловић) значајно доприносе увиду у безнадежни положај који је био и јесте и дан-данас досуђен жени у већем делу човечанства!

Кончина таквог положаја жене као да зависи од краја ауторитарне власти изван породице?!

Приказивање трагедије породичног заточеништва (пет младих) жена и умишљеног чувања њихове, и своје, женске части, ово друго напосе, не представља феномен чији се хронотоп и интензитет могу поуздано одредити и градирати. На пример, средњевековни и мудри Монтењ је ову појаву у чувеним Огледима, у оквиру свог промишљања лицемерја исмевао, а велики Лав Толстој се триста година касније покушајима еманципације жене и ширењу њеног социјалног простора отворено супротстављао, нарочито у својој ,,Зараженој породици“.

Шта тек рећи о ригидним или сфуматизираним облицима тог заточеништва и женине друштвене редуцираности у данашњем свету, или пак о оним нападима на њену слободу, који су, упркос својој очигледности, далеко од моралне, а камоли нормативне инкриминације!

У овој представи нема ни трага од оног дела агресивног и контрапродуктивног, парадног и неучинковитог феминизма као евентуална реакција на готово ропски, нехумани положај жене и небригу о њеном достојанству, па гледалац њених густих и мрачних сцена добија утисак да присуствује документарној драми чија снага развија свест о потреби много организованијег и глобалнијег отпора овом злу чија модифицирана инкорпорираност у цивилизацијске премисе преживљава миленије.

Штета је што се крај/расплет представе збива у далекој дубини сцене, где се њен епилог исписује на екрану!

***

Мања је штета што већи део гледалаца по завршеној премијери није уочио сточић у ћошку код излаза, пун пластичних чашица са напицима за премијерну публику.

Много је већа штета кад се од грешака оног који вазда бди над сценским говором националног позоришта (потписан је као лектор овог пута) – може саставити наказна реченица: ,,Нисам ништа крива што сам обукла чизме које ми лепо стоје“.

Не треба се двоумити при доношењу одлуке о наставку сарадње са оваквим или сличним бдевачем (да се и овој страни допусти нешто, за сада изван стандарда).

 

Београд, 6. април 2018.

Драгослав Граочанкић

 

 

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

2599total visits,1visits today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.