Док песму пишем – Петар Савић

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
114 пута прочитано

 

 

Док песму пишем

ослабио je ветар, лишће се утишало

и чује се само звук брода у даљини

који своје пристаниште тражи.

 

Време је застало

у бесконачности снова

и само нека звезда нова

далеко у свемиру негде се рађа.

 

Док песму пишем

сенке се играју жмурке

са светлошћу

у искривљеном простору

и понекад међусобно

не буду пронађене.

 

Сви људи су

безгрешни анђели,

Земља је рај,

и само по нека тамна душа

не буде излечена.

 

Док песму пишем

пролази зима,

сунце топлије сија

и само по која пахуља

остаје нетакнута.

 

Смисао се губи у бесмислу анализе

безбројних виђења структуре света,

али по која теорија постаје ми блиска.

 

Док песму пишем

у хаосу проналазим ред

и само по нека мисао

остаје нераспремљена.

 

Туга мирује у вакууму сећања

условљених емоцијама,

али само нова строфа може

организовати њихову складност.

 

Док песму пишем,

пролазећи кроз димензионалне

портале стварности и илузије,

отварајући нове хоризонте

старих резоновања,

организујем складност емоција

и почињем поново

пуним плућима да дишем,

лед у мени се отапа

док песму пишем.

 

 

 

 

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60402

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.