OPET NEKA VREMENA STARA *Dragojlo Jović

Please wait...
Print Friendly, PDF & Email
61 пута прочитано

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара,
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у „бој“ да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним,
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати,
Како живот боли  и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре,
Кад смо са љубављу палили њих.

FavoriteLoadingAdd to favorites

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60682

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif  http://poezijascg.com/poezija/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
more...
 

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.