Aleksandra Mladenović

Author's posts

HEKA………A.M.

163 пута прочитано

НEKA

Нека се пене свих кошмарних река

О мене распрше

У мени окупају

Нека ме покрсте

Као што онај поглед учини мом

Стакластом облутку кестена

Откотрљаном под ужарену веђу

Под глинену увалу

Под шапатне трепке…..

Нека се траве свих пољских пртина

У мени разлутају

По мени разбокоре

Нека ме покоре

Као што  онај глас учини мом

Лепљивом грленом муку

Склупчаном пред нагим ветром

Пред врчем медопоја

Пред неопрезом наусница…………

Нека се трнци свих  раних недодира

У мени разгрозе

О мене стровале

Нека ме напоје

Као што онај  гутљај учини мом

Усахлом вину занесењака

Уроњеном подно пријатне дубине

Подно кротке пучине

Подно жедних  ребара……..

Нека  се сан свих  најсмелијих сањања

Кроз мене продетињи

Из мене окоти

Нека ме освемоћа

Као што оно срце учини мом

Груменом задаху земље

Измрвљеном  под лакоћом дражи

Под призваном душом

Под Оним „животом мојим“……………..

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/15219

Stih dana i Pesme nedelje -avgust 2010- bira Aleksandra Mladenović

457 пута прочитано

Pesme nedelje avgust 2010

  • Zaspala Ridjokosa – Goran Djordjević
  • Planinske brazde – Miloš Milošević Šika
  • Breze – Milisav Djurić
  • Sreća – Marina Adamović

PESMA NEDELJE 31.8.10

ЗАСПАЛА РИЂОКОСА

Риђокоса заспала
у недељу Страшног суда

Ни звона Богородице Љевишке
никад је нису пробудила

Путујући кроз векове
од Свете Софије Константинопоља

Преко језера Охридског
и још преко седам гора

Заспала грешница на благ дан
драгог није дочекала

О има ли кога
звук фруле да чује

Да проговори, јауче
пева, вапи, псује.

Ни бистре воде ни ватре
ни одоре, ни смерних стараца

Ни разговора, ни смеха
ни лелека.

Горан Ђорђевић
1981.

STIH DANA 30.8.10

U TRENU SVAKOM NEK TE IMA

Dobro je dok si tu,
u grcaju
u snu,
suzi i osmehu
dobro je dok si tu.

U trenu svakom nek te ima
u izmaglici,
u očima,
u poribima, na šavovima
u ono linija na dlanovima,
u vetru što studen u kosti ganja
u kasni suton i u svitanja,
u kapi kiše,
u zraku sunca
u svakom delu nemirnog srca.
U onoj najmanjoj grudvici leda
i u mirisu domaćeg hleba,
i koga briga na šta miriše
prvo šutštanje prolećne kiše
i koga briga na šta nas sete
krici galeba što nebom lete.
Meni je vazno da te ima
u ovom  vazduhu u grudima.

Stvarno je dobro dok si tu
u trenu svakom dok te ima.
U ovom damaru u prstima
u radostima
i ćutanjima
u ono malo šašve boje
u svakom trenu ponešto tvoje
sasvim je dovoljno luckasto moje.

(C) Svetlana Biorac-Matić

STIH DANA 29.8.10

POŠTOVAĆU -Ljubica Vukov-Davčik

OBIČAJ

Kada se budem
odlučila
na umiranje
i

OSTAVIĆU

Sedam slonova
sinovima
za sreću
i

OBEĆAĆU

Zvezdama što sjaje
pod ogrtačem
mesečeve prašine
da

OSVETLEĆU

Put večnosti
svicima
što svetle po noći
i

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/14454

KOSA OD INJA………………………

217 пута прочитано

KOSA OD INJA

* **********************************

Da prste smrznem kroz kose ti mraz,

sva nadanja tvoja da ispunim srecom,

da kraj mene usni tvoj umorni odraz,

i budi sa strascu i radoscu jos vecom.

*

Da gde god da dises zasigurno znas,

za tebe isto dise i postoji bas  Neko,

i gori u muci zeljan sebe da mu  das,

dok ti  dusu ljubi tako blizu, a daleko.

*

Da otvoris tajni kovceg gde je skrita,

sva lepota decacka ti uplasena sto je,

moje srce  preumorno vise da ne skita

vec kraj tebe kuca jako otkucaje svoje.

*

Da mi dodjes, tajno otmes kao lopov koji,

blago svoje krade nocu  iz tudjega dvora,

da kraj tebe strepnja duga tuge  se ne boji

bez ljubavi prave da se bivstvovati  mora.

*

Da zaledim prste tople kroz inje ti kose ,

sve u transu  neka biva samo za nas dvoje,

da kraj mene drhtavice  ljubavi te nose,

sve sto imam  i sto nemam da postane Tvoje.

************************************

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/11944

MESEČINA – Aleksandra Mladenović

169 пута прочитано

MEСЕЧИНА

*

Требају ми ледни сјаји једног срца месечине,

да ми сплету медосладне сребрнасте траке пусте,

па у пљусак да се проспу над покровом помрчине;

требају ми једног мрака макар студне магле густе.

*

Да их згрејем костретима проклете и недохватне,

под крилима зрикаваца у облутке што се збраше,

требају ми бриди мошти бесмтрне и преобратне;

да се пропнем каљугама  врх  клизаве таме наше.

*

Грумен светла издаће ме над рекама снених ива,

док  се шкргут ноћни лепи позлаћујућ’ пуну луну,

пропашће ме њени пути, ћутаће ме поноћ жива;

требају ми једног свода барем свици да ме куну.

*

Да их  мамим миомиром  немирне и совуљасте,

под  пазухом  камичака у бисерја што се шљаште,

требају ми трнце несна безочне и бадемасте:

да се подам  за сребрњак месечевој игри маште.

*

Конци тајни, требају ми, једног срца од милине,

краснолисне трепет-срме тополове да ми врисну,

па у пролом да се саспу под окриљем месечине;

требају ми једни пуцњи махунарки кад се стисну.

*

Да их мијем на изворе прозрачне и брзоточне,

под фењером  луталице у  шерета што се чини,

требају ми хлебне корке пресветле и непорочне;

да их винем  уз брзаке ка свиленој безвисини.

*

Стопе скрите, требају ми, једног млеча месечине,

да ми успе међугрудју шећернога јела пустог,

пропеће ме мркли гази, говориће ћутње њине;

требају ми једног мрака тек песмичци  луга густог.

*

Да их појем нетремице насушне и неизбежне,

под  угризом  јеленака  тресетиштем што се коте

у мркоугље паучине црноусне, чудно снежне;

да се опним баш у њима обљубљеним од  лепоте.

*

Требају ми мразна врела једног срца помрчине,

да ми свуче ноћобдиве среброткане свиле меке,

па у стисак да их здробим под јорганом месечине;

требају ми једне тмине макар лахор будне смреке.

*

Сад  у вреже распрснуте топла душа већ се мрси,

уплетена мрежом сјајном док под луном вазда буја,

краснолика мрклом којим срна траву росну трси;

да не згасне непресушни  подпоноћни вез славуја.

*

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/11762

SVAKA JE PESMA…………………………AM

183 пута прочитано

SVAKA JE PESMA

Svaka je pesma molitva jedna

u koju duše se žedne spleše

i kojom  dišu bića nam čedna

za koju  sve biva, biće i beše.

*

K’o jedna vazda vrve u nama,

u isto Sunce boje sve trnutke

to vodom istom ispira se tama

za kojom vapi se mučno i ćutke.

*

Svaka je pesma jedno uzvišenje

sa koga se vidi sve čistije, šire

i koji nas mami k’o milo opsenje

za kojim se rado u vise ponire.

*

K’o jedna sve nisu drugoj slične

u njima se sušta svemisao skrila

i skupa pletu od pamtiveka vične

molitvenu tajnu  milotkanih sila.

*

Svaka je poema jevanđelje novo,

u koje se tope snage zadnje naše

i kojem nas veže nadivnije slovo

za koje  sve daju, daće i daše.

*

28.05.2010.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/11683

TU…….A.M.

191 пута прочитано

TU

 

Tu,
gde kit ubica,
od prstiju tvojih
od pamuka niti sklupčanih,
spava,
čekam te, kugo,
od košmara  krika raspletenih,
od ničijeg časa,
sva gromoplava,

tu,

gde kretnje tvoje,
od kockara gorih,
od dugmadi rebara slupanih,
tuku,
vrebam te,gubo,
od praoluje prsa raspuštenih,
od golotinje sna
nakolenčenih ti ruku.

Tu,
gde lovine beg,
od prtina tvojih
od železnih struna neljubljenih,
biva,
pucam u telo smrti,
od  vajkada tkiva rastočenih,
od neuke svemoći,
sva modrosiva,

tu,
gde zglobova tvojih,
od gibkih zločesti
od satenastih mreža ispletenih,
nema,
cepam minute života,
od treptaja za tobom nebrojenih,
od nagosti jave,
sva mrvogolema,

tu,
gde savršeni svet,
od razjedinjenosti naše,
od  zveketa zuba škrgutavih,
grobuje,
iskopavam te, ljubavi,
od bljeskova bedara oživljenih,
tu,
baš tu ti,
plavogroma robuje.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/11524

UMIRAJI -Aleksandra Mladenović

153 пута прочитано

UMIRAJI

*

Ah, kako se, milo, može mreti lako,

časak zadnji kada nespremnog te skobi.

Tako noćas i ja umirah polako,

u kobnome trenu snaga mi se zdrobi.

*

Umorne i prazne sad su ruke moje,

ove rede pišu, pružajuć’ se k’ tebi.

Ah, zar kada spoznah celo biće tvoje,

da me usud otme i uznese k’ sebi?

*

Kako se tek očas stigne do svršetka,

besvesno se gasiš, k’o u prste sveća.

Tako mene noćas sred novog poletka,

zagrliše krošnje vencima  proleća.

*

Teku telom iznureno ljutine i soli,

noćas zračak nade u postelji mi svis’o.

Ah, zar ja da kumim milo da me voli?

Pretihlo se, srce, u grudima stislo.

*

Ah, kako se, milo, može crći lako,

lopov  kada  crni bezbrižnog te snađe.

Tako noćas i ja  skončavah  baš tako,

to usnula duša, htede da izađe.

*

Trnci, udi leže, ćutim pred životom,

ispisujem rede ove, u čaršave topim.

Ah, zar kada  kleknuh pred tvojom divotom,

da  me usud otme, zar da oči sklopim?

*

Kako se uskipi osećajem kraja,

milosrdno krti volja krvniku da krvi.

Tako mene noćas bez tvog zagrljaja,

obljubio  nežno, zadah mlade strvi.

*

Ah, kako se, milo, može lako mreti,

u pedalj nirvane kad uspeš što ne biva.

Tako noćas i ja lipsavah  k’o kleti,

to prkosti damar htede da ispliva.

*

Umorne i prazne sad su reči moje,

redovima koljem sen izboranog  lica.

Ah, zar kad celivah pohotosti tvoje,

da me ropac otme, svetac i ubica?

*

Kako lahor strada mučki se pritaji,

ophrvajuć’  žeđ za postojanjem svojim.

Tako mene noćas treše umiraji,

zar samo da  premrem jedino postojim?

*

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/11192

I NIKO DO MENE-Aleksandra Mladenovic

224 пута прочитано

NIKO DO MENE

Klizim po glatkoj površini

Zaluda,

Pokuda

I osuda.

Svoj sam zaluđenik,

Sebe kudim

Sebi sudim

I niko do mene to ne ume bolje.

Plutam po kristalnoj površi

Očaja

Beskraja

I jecaja.

Svoj sam očajnik

Sebi beskrajnik

Sebe jecam

I niko do mene i moje nevolje.

Obitavam pod  prozirnom ljuskom

Greha

Smeha

i eha.

Svoj sam grešnik

Satrt smehom

Svojim ehom

I niko do mene to umeti neće.

Bauljam pod bistrom kapom

Svoda

Poroda

I izroda.

Svoj sam svodnik

Sebe porod

Sebi izrod

I niko do mene i moje sreće.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/10721

BRODOVI………..AM

154 пута прочитано

Pucinu glatkoce  brodovi rezu,

u oku im mome lepota se kupa;

zovu me ka sebi al’ me kotve vezu

i grumenak duse sto uzasnut lupa.

 

Ostajem po strani, brodolomnik suvi,

dok plutaju zelje vrh talasa voda;

uzalud dovici kada svest ogluvi,

kada se oslepi podno plava svoda.

 

Tajac vlada. Sve vec miri mirom,

koraci u sljunku paraju minute;

zovu me u dube da plovim svemirom,

i  tonu i jedre, nemiloscu cute.

 

A kolac od neba roni se nadamnom,

u grlu mi plamen i jedini puti;

uzalud su slasti kada nisu samnom,

kada bistri sanak svo jeste pomuti.

 

Pritiskaju pramci i krme dubine,

u dalji se gube zadnje krhke nade;

gledaju me, ja bih da skrijem istine

u oku sto pisu, da sidro izvade

 

iz blatnoga srca putnika bez puta,

da otisnem ude u vire i bure;

pa  grumenak suvi nek’ odvazno pluta,

bezbrizan sto casi nepovratno jure.

 

Pucinu glatkoce sumrak poharao,

u sljunku ni korak vise se ne cuje;

samo brodolomnik bez broda je znao

to svemira prasak truje ga i kuje,

 

paperjastu volju sto oslonca nema,

ostajem po strani medj’ cunima dna

u oku bez slika nezasita drema

vrh talasa zelja, dok brodovlje sna

 

mozda moje bese, al’  ih strepnja uze

obris horizontom zavestanje radja;

srescemo se jednom u bezdanu suze

i otplovit’  tiho, ja i moja ladja.

 

maj 2010.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9995

VETRIC I VRBA……..AM

192 пута прочитано

                                VETRIC I VRBA

Raspustila kose vrba, o strunama grivom ocijuka;

zavela je vetric majski, razleva se sve od huka,

                                    nje i njega.

Prigrabila u svoj nemir, milu struju da isprede tajnu;

lijane joj lahor njih’o  k’o vilinu  raskos bajnu

                             skritu podno  brega.

Rasplakala pletenice duge, radosnice suze okapava;

celiv’o je, mrsio je nije, podno vedra svoda plava

                            vetru  niko slican.

Raspleo joj deran  krosnje , medj’  sakama grehe vaja;

tocio je, svijao je  smelo i koren sred beskraja

                                     grci  nepomican.

Raspustila vrba snove, u gnezdima pojanje se cuje;

umrsene misli cutke vetar dahom  dovikuje:

                               „Istino moja!“

Otkopcala vite grane, jos terzijom razleze se huka;

prede  majskom vetru opletom joj oko  struka:

                              „Jedino  tvoja!“

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/9749

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 Next

Load more