Jela- Miljojko Milojević

Bile

JELA

Na proplanku iznad sela
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,

u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče,
o ljubavi što iz mladog srca niče.

Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.

Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada…
vratila se u svetlosti velegrada…

Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj gžungli velegrada…

***

Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi, gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utažim gorki jad,
u vinu da nađem spas…
In vino veritas!

(C) Miljojko Milojević
15.2.2011

Kupine i jagode- Miljojko Milojević

Kupine i jagode

Iz livade, iz ledine,
divlja voćka, slatka, stara
mami, vara, slavnog cara
s bojnog ata da se skine.

Šta to vara moćnog cara
s bojnog konja da se skine?
I jagode i kupine
mame starog, mudrog, cara!

Car na znanje sviti daje:
,,Veličanstvo carsko hoće
dvor da gaji ovo voće,

al do zime bar da traje.
A ko ne zna, neće, il prkosi,
nek se iz dvora odmah nosi.”
(c) Miljojko Milojević

Vuk – Miljojko Milojević

Bile

VUK

Sneg, led, vetar, ciča zima jaka…
Februar je, vukovi se pare,
a za starog vuka, vuka samotnjaka,
sad ne mare ni vučice stare.

Za čoporom više se ne vuče,
već sam luta po seoskom putu
i proklinje tešku starost ljutu…
Puška puče -pade stari vuče!

Dok vučari mrtvog vuka nose,
žito, meso, sir i novac prose,
na pun mesec dalek, leden, žut

negde urla vuk samotnjak ljut…
Od svog sina: novog moćnog vođe,
ni oglotke ne sme da zaglođe

(c) Miljojko Milojević
Poezijascg 31. Januar 2009.g.
Komentara: 17; Pročitano: 242; Ocena: 5

Jutro kraj Save- Miljojko Milojević

Jutro kraj Save

  

Proleće je:lista cveće i drveće,

raste nežna, sočna, trava-

sve u novi život kreće,

na suncu se presijava plava Sava

 

Na obali oko mene

lepršaju golubice i gugutke,

lepe, slatke ko poljupci nežne žene,

kada grli i šapuće, ili strasno ljubi ćutke…

 

Dok me nemir i starost svija

i u prazno lete čežnje i sijaset davnih želja,

ostaju mi tople reči prijatelja:

 

nepesnika i pesnika, poezija zaljubljenih poetesa.

Ko odbrana od tamjana i mučkog stresa

zablistaju: Kalemegdan, Niš, Prokuplje, Kuršumlija.

                                                       Kraj Save, 27.mart 2010.g.

 © Miljojko Milojević

Ljubobog- Miljojko Milojević

 

 

Lj u b o b o g

                                                                                                      Političko-satirična pisanija

Ljubobog je odrastao u bedi.

U vrema socijalizma  i Tita,

bez mafija i prljavih profita,

nije plaćan baš koliko vredi.

 

Umre Tito – nesta ideala…

Naslednike Tita, starije i mlađe,

očarava  zla privreda mala

i mogućnost  za velike krađe…

 

A Ljubobog  i njegova braća,

posle slatke diskusije kratke,

odlučiše da prave alatke.

Tu je profit -to se dobro plaća!

 

I  njihova radiona mala

stručno kuje motike i rala…

Tad je cvala privredica mala

od društvene, uveliko, krala.

 

Vlast  je, ipak, neke pohvatala,

milicija ih od batina odrala…

Za motike, sekire i rala,

iznenada, luda tražnja stala.

 

Ljubobog se pribojavao vlasti:

zalud profit i sve druge slasti,

kako da se braniš od napasti,

kad vlast može da te upropasti!

 

Znaju ljudi, i umni, i glupi

i u svetu, odvajkada,  zna se

da vlast može da te prekalupi

i  ispeče ko jagnje  il prase…

 

U starome carskom gradu, 

posle teških nemira i svega,

Srbi organizuju paradu,

dočekuju slavne: Nju i Njega.

 

Ljubobogu odmah kliker sinu

da upozna i Njega i Nju,

da ih smota na brzu brzinu,

da se druže- ali na Dedinju.

 

I, bogami, uspe da ih smota,

slavne, moćne, i Njega i Nju

i plac dobi na cvetnom Dedinju,

u Užičkoj,  do Njihovog  plota.

 

Držaoci svenarodne kese-

socijalisti, privatnike štite

i daju im ogromne kredite

socijalizam što pre da udese.

 

Drpali su novac iz fondova

vojske,  zdravstva, penzionera.

iz partijske kase  proletera-

sve u korist mafija, lopova…

 

I Ljubobog  je dibio kredite

i počeo profite da zbira

od Kosova pa sve do Sibira,

jer ga moćni vlastodršci štite.

 

Kada uspe na noge da stane,

kad se vinu do prvih miliona,

da udesi, zamoli ga Ona

akademik ruski da postane.

 

I na molbu tako dragog gosta,

s puno dara i još više para,

Akademija čuvena i stara

prista: Ona akademik posta…

 

Ljuboboga, miljenika svoga,

On, ko slučajno, pita iznenada:

Da li želi ko predsednik da vlada.

Ljuboboga to diže do Boga.

 

             Sav pretrnu od nekakve slasti:

             ,,Da, ali posle moje pedesete,

            kad mi nove milijarde slete.

            Po Ustavu Ti ćeš sići s vlasti!”

 

Bes spopade  vođu iznenada.

Smrmlja u nedra: ,,Vidi zloću!

Ma, vladaću koliko god hoću !

Ti znaš Ustav i kako se vlada!”

 

Milost presta- više se ne znadu.

Zbog napada Nata i Klintona,

posle rata,  pade On i Ona,

a DOS  skrpi karikaturnu vladu.

 

Od Njega i Nje, ništa bolji DOS:

kolo sreće mafija okreće…

Ljubobog se po Rusiji kreće,

    narod pišti gladan, go i bos…

 

On je davno usvojio tezu:

sa vlastima nikom nije lako,

al sa vlašću održati vezu

i sam postat vlast nekako polako.

 

Ako ima ekonomsku moć

i profite posvuda ubira,

čovek mora mudro da planira:

kako, kada, i gde na valst doć.

 

Ništa: ni slučajno, niti od prilike.

Zato svog potomka iz Londona

krsti, u sred Vašingtona, u Džona-

budućega predsednika Amerike.

 

Sve što sanja on ne krije.

Voli svoju Srbijicu dragu,

a izabran za predsednika nije,

jer Srbija nije stekla snagu,

 

da ne bira ljude bez imanja

pa večno bira iz starih navika

šalabajzere bez vizija i znanja-

tek da ima svoga predsednika.

 

Nacionalna TV Tijanića Ace

na poprištu predsedničke trke

podržaće znane lavove i mace

i bradate dražićevske face…

 

Ali i Ljubobog ume da se bije.

Za te skupe uvrnute trke

i on ima svoje bedevije:

Tu je Klopka, tu su i Klot frke.

 

Ljubobog se šeta  širom sveta.

U carevini, preko devet mora,

od tamošnjeg starog univerziteta

dobi  zvanje počasnog doktora.

 

Srbe treba naučiti da znadu

šta je korist, a šta grdna šteta.

Zato u Belom gradu i Novome Sadu

utemelji svojih devet fakulteta.

 

Tu se uči i mnogo se muči

da se steknu znanja pa imamja.

Al Ljubobog, mada čudno zvuči,

bez tih znanja pribavi imanja.

Miljojko  Milojević 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prva pesma- Miljojko Milojević

Bile

PRVA PESMA

Duva, zviždi, moj novembar-
sedamdeset četvrti
i na pleća mi prti
sećanja lepa, sećanja razna,
neka ružna i tužna, neka prazna…

Pravismo zidne novine u školi.
Uča nam reče šta zidna novina znači
i poče da vedri i oblači:
“Ti, nacrtaj brdo, polje, žito, sunce-
pokaži lepote Otadžbine i zašto se voli…

Ti, drvo, jabuku prepunu roda
i pod njom borca koga je Sloboda
koštala rana i desne ruke…
Ili naslikaj bez muke-
proleće:pčelice zlatne, mirisno cveće…

Ti, oslušni potočić, reku,
šumu, česmu…
I kako šume, žubore, teku
napiši lepu, veselu, pesmu…
Znam: ti umeš, možeš to!”

Uh, dođe mi muka, zlo…
Gde zađe i baš mene nađe
da slušam česmu i napišem pesmu!?
“Ma, ne umem, ne znam ja to!”
“Umeš, umeš! il’ bi, možda, priču rađe?!”

Po podne, mislim, mučim se, uzdišem,
o čemu i kako pesmu da napišem.
Kad već izgubih nadu svaku
ugledam na belom cvetu
prelepu zvezdu petokraku…

Evo mi pesme na cvetu
o zvezdi što nebom jezdi,
najdražoj i najlepšoj na svetu!

Za svog uču i novine zidne
sročim rime u osam strofa.
Eto pesme bez reke i česme!
Pa nek ‘bidne -kako bidne’,
Dža il’ bu -spas, il’ katastrofa:

“Kad god kreneš -bilo kuda,
petokraka blista svuda!

Krasi srce u drvetu i latice nežnog cveta.
Dok treperi plavetnilom noćnog neba
ogleda se u bistroj vodi.
Kad zatreba, širom sveta,
porobljeni narod vodi Sreći, Pravdi i Slobodi.”

Sedam strofa ne sećam se više
jer dugo vreme mnogo toga briše.
Ujutru, pesmu predam uči.
Čita, vrti glavom -nešto ga muči!
U papir se zablene, pa strogo u mene:

“Ko ti je ovo napisao? Dobro je, lepo, mnogo!
Odakle si prepisao,
kazuj ko ti je pomog’o!?
Samo ‘Niko!’- nemoj mi reći,
jer to ne piše razred treći!”

Dva dana na odmorima
nije mi dao mira…
Shvatih da me maltretira
i prokleh zvezde, šumu, reke, česme,
uču i, naravno, pesme…

Ali ne baš svaku:
npr.Titov naprijd od Nazora,
Šantićevo Veče na školju…
I svoju prvu i najbolju:
P e t o k r a k u.

(C) Miljojko Milojević

9. Novembar, 2009.g.

Pesma starog Satira-Miljojko Milojević

 

bile

 

 

 

 

 

 

 

Pesma starog Satira

                                             Neodoljivoj…

 Evo, skaredne pesme

koju neki moj ispisnik stari,

ni pijan, da napiše ne sme

čast staračku da ne kvari.

(…)

Ja sam neko sasvim drugi:

Satir -u životu na sve sviko-

čas Bog, a čas niko!

Odan dugi;

šumu gora, peni mora;

mesečevoj plavoj seni

i lepoj, ljupkoj, strasnoj, ženi-

tom neodoljivom, nežnom, biću

zbog kog zvezde i zore sviću.

(…)

Kada bejah malo lepši, manje luđi, nego sada,

mrzeo sam Don Žuane i Markiza de Sada;

divio se Kazanovi -osvajaču ženskih srca,

jer koju je poželeo -iskreno je i voleo.

 Divio se iz sveg srca

i podvigu vojvode Dobrnjca-

kom carica vojnu pomoć hitno dade

zbog parade

 u krevetu,

 te Vožd kliknu u Sovjetu:

Fala k*…i Petru Dobrnjcu!

Kojekude, najzad,

stiže pomoć u džebani,

obećana još polani…”

(…)

Mnogo puta

na kamen sam ludi stao

i, ponekad, tužan pao.

 (…)

Žgoljav, smotan i ne lep

od čežnje slep,

igrao sam na vic, šalu -biser duha

i često bi iznebuha

neka nežna, ljupka, lepa

uspevala da me ščepa…

 (…)

I sad -kad nisam mlad,

bukne u srcu satirski plamen

i opet stanem na  ludi kamen.

I hoću i hoću i danju i noću!

 (…)

Ali …

Neodoljiva kaže, u sebi i svima:

“Pih, starac! Jedva se klima,

a  spopada…

Lud, čemu li se samo nada!?”

 (…)

I tad-

nastaje košmar -ljubavni jad,

što boli, boli, kad se voli

bio star,  ili mlad!

(…) 

Sve je to ljubav,  pokretačka snaga života-

divota

 u srcu što kuca,

a među bedra puca.

(…) 

Vraćam se svom satirskom logu

da sanjam Neodoljivu danju i noću

što je volim,  što je hoću.

 (…)

Eh, ala su ovi snovi slatki!

To umovi, uštogljeni, kratki

ni, slučajno, pojmiti ne mogu.

(…) 

Ovo je bio epilog,

smejte se, grdite me…

I nek vas od Satira (ne)sačuva Bog!

Miljojko Milojević

 

Prokopije – Miljojko Milojević

Bile

PROKOPIJE

Beše davno svetac jedan
k’o što niko bio nije:
skrušen, smeran, žedan…
Gladan, po imenu Prokopije

Kad se nađe u Hameumu
kraj Toplice brze, plave,
odmah shvati u svom umu
opasnosti od poplave.

Zle poplave šta sve čine
u jesenje kišne dane
i proleće kada sine-
snežna zima kad prestane.

S kim sporazum da uroti,
kol’ko mora da se plati
da se voda zla ukroti,
da se reka u desno svrati.

Niti stari, niti mladi
niko živi ne prihvata
da bar nešto malo radi
il priloži par dukata…

Krepkog, zdravog, čistog uma
on koščate ruke diže:
oprost moli za žitelje Hameuma…
I blagoslov s neba stiže.

Sam se reši Prokopije
s poplavama da se bije!
Od poklada do vaskrsa
naužiše vedri dani
Snaga stiže u stara prsa.

On otpoče rad na brani
Prokopije prokop kopa
Dok ga silni zamor guši,
vlast ne sluša, niti popa
Tvrdu zemlju, kamen, buši…

Prokop kopa Prokopije
svud gde mora i gde treba.
Uz komadić suvog hleba
sa Toplice vodu pije.

Prokopije kopa prokop
da ne dođe kužni potop!

U kolibu kad navrati
i u zoru kad se budi,
vlast otpoče da ga prati
i pakosni neki ljudi.

Rekoše mu da već ludi:
ludog posla da se mane;
već veruju mudri ljudi
da je poslat od Satane.

Šta on mašta, šta on sanja,
smeju mu se ljudi, žene:
Zar Toplicu od Postanja
oko brda on da skrene i okrene?

Al bez straha, strepnje, stida,
Prokopije nov vodotok reci kroji:
Visok, širok, bedem zida-
nikoga se baš ne boji.

Kamen dene kao snoplje,
sa zemljom ga suvom skriva,
produbljuje svo p r o k o p lj e
i oluju moćnu sniva.

Kraj Hisara rajskog vrta
nov vodotok riljem crta!

Sitna kiša rosi, pada…
Kraj prokoplja Prokopije
oluji se besnoj nada…
da l’ će bedem da probije
kad s Hisara, s Borovnjaka
u brzu se reku slije
zla bujica, snažna jaka-
brine sveti Prokopije.

Kad oluija strašna krenu,
sve izdrža brana tvrda
i Toplica u krug skrenu
oko svoga rajskog brda…

Na bedemu Prokopije
pun radosti, prepun sreće,
radosnicu suzu lije
što poplava više neće
grad Hameum da prelije.

Od sreće mu srce stade
kraj bedema svetac pade!

Još dan posta tu sam osta
i zaštitnik grada posta!

Sad u crkvi pod Hisarom
sa Kosova dok lednik duva
o Pravoslavlju sneva starom
i čudi se što Prokuplje
još imena turska čuva.

Zašto Hisar brdo lepo
janičarsko ime nosi.
Zar vlast tako gluvo, slepo,
srpskom rodu još prkosi!?

Iz legende srpske davne
od Svevida-Vidovdana:
kad Kosovo posta rana
Jugoviće čeka slavne
i staroga Jug-Bogdana.

(C) Miljojko Milojević

Metamorfoze – Miljojko Milojević

Bile

METAMORFOZE

Život je borba, san i nada
u kome kolo sreće sudba vrti.
Sa spletom zala, bola i jada
Čovek se bori, radi i voli do smrti.

Retki su dani ljudske sreće
kad sve je Lepo i Dobro i kako treba;
kad sija sunce i cveta cveće;
kad grom ne vreba iz vedra neba…

I dani blagi kad rose sitne kiše;
bez strepnje kad cveta nada;
kad vetar ledni poljem ne briše;
kad sneg lagano, tiho, pada.

Izgleda da konce života i đavo drži
i zmija ljuta, otrovna, preti
i moraš biti umniji, jači i brži,
ako ne želiš prerano mreti.

Kažu da nije niko crko od rada,
al rad je ropstvo ako se ne voli,
jer osim tela i duša strada…

Radimo jer ne možemo gladni, bosi i goli,
al kamen sa srca nikad ne pada
jer ropstvo Čoveka najviše boli!

Uprkos svome genetskom kodu
Čovek je otuđen od Rada, Pravde i Istine,
I rob je što večno sanja Slobodu
bez borbe i krvi odnekud da sine.

I kad se dvoje strasno voli
u srcu dok plamte čežnje žarke,
sudba već kroji gnusne varke:
da jedno lako Ljubav preboli
a drugo, do smrti, pati i voli.

Na lancu smrti sve se vrti:
zlo smenjuje Dobro, Lepo ružno guši,
i tako večno do svačije smrti,
kad srce stane i bol i radost u duši…

( ? ! )…

Iako klet, prelep je ovaj svet:
sunce i kiša i vetar i sneg,
ljudi, polja, reke, i do i breg
ko ružin bajni, al trnovit cvet.

(C) Miljojko Milojević

Hoću da se javiš – Miljojko Milojević

Bile

Hoću da se javiš

Za N.E.

Ne ljuti se na starog drugara!
Pozovi me kao dragog gosta.
U mom srcu za te ima puno žara
i previše čežnje i plamena dosta.

Svoju avanturu, nažalost, ne kratku,
da l’ u srcu nosiš kao teško breme,
il’ k’o ludu čežnju, kao tajnu slatku,
koju nikad neće izbrisati vreme?

Zašto ode sa suzom u oku,
s bolom, srdžbom i prezrenjem?
Ja još za te imam ljubav preduboku
al’ sam zbunjen tužnim uverenjem:

da si jedne tople, svetle, majske, zore
svoju čednost bludnom Don Žuanu dala.
Nisam vazal, ni rob, crne ljubomore,
za druženje i poljupce iz srca ti hvala.

Znam da žene svoju čednost gube:
prve bračne noći kad iskreno ljube,
al’ i kad, s razlogom, učine preljube-
i naprave greške preteške i grube!

Ne ljuti se na starog drugara!
Pozovi me kao časnog druga.
U mom srcu za te ima puno žara,
iako ga lede i zbunjenost i tuga…

(C) Miljojko Milojević