Arhangel Mihail – ideja o iskonskoj snazi…

Prvi medju arhangelima,
vojvoda,
vodja najvece andjeoske armije u Univerzumu.
Na jevrejskom njegovo ime imalo bi da znaci:
onaj koji je ravan “Bogu”.
Ovo je entitet uzvisene snage
koju pogoni pravda, odnosno nepravda.
Ideja da se saberu
ostrina ognjevitog maca i zestina karaktera nenadvisive pravicnosti
rezultira zivucom energetskom figurom,
koja pulsira u svoj svojoj stvarnosti utkana u platno prostor-vremena…
Ovaj arhetipski primer borca protiv “zla”
ukazuje se sa macem u ruci, jasuci na konju (konjanik).
“Kosmicka pravda”…ne postoji nista blize njenoj srzi od ideje olicene u predstavi arhangela Mihaila…

Fatamorgana…

Vrelina podneva.
Uzavrela krv u žilama baca ključ.
Srce zverski dobuje.
Usne željno bujaju.
Koža je paperje,
duša prostrto platno.

Čarolija.
Opsena.
Obrisi poznate duše,
na dalekom horizontu,
nestvarno se njišu,
dok postaju sve bliži.

Oči u oči.
Dah u dahu.

Materija i antimaterija.

Atom uz atom.
Miluju se polja.
Pulsiraju sile.
Fraktalno se vrtloži prostor-vreme.
Ekstatični susret svetova…

Ipak…
Stranac,
prilazi,
prolazi
odlazi.

Nije on…

Fatamorgana…

Za sve je kriva želja,.

O, nestvarni,
pojavi se i ostani…

Proleće…

Leptirići i proleće,
volim kada lasta sleće.

Zumbuli i visibabe,
kreket poje sitne žabe.

Trešnja cvati,
dunja pupi,
momi mladom srce lupi.

Potok bruji,
vetar huji,
zlatna pčela tuda zuji.

Polja cvetna
lako mame,
mladu devu vence plesti.

Oblak meki
nebom plovi,
stari alas ribu lovi.

Ševa pesmom
šumu budi,
vrabac cvrkut rajski nudi.

Njive plodne
biće rodne,
žamor ljudi setva prone.

Pastir kliče,
stoku goni,
trava mlada rosu roni.

Sunce juri
dan da svane,
radjaju se nove nade…

Novi krug…

Kada se oblaci bola povuku,
Sunce srece grane iznenadno jako…

Novi krug se zavrteo…
krug sveopsteg dobra,
krug jaceg Svetla,
vece zivotne radosti.

Upravo sada smo podrzani svim mogucim okolnostima.
Energije jesu intenzivne,
ali nas podupiru.
Zato nema mesta za izgovore, niti za odlaganja.

Sada,
bas sada je pravo vreme
za rasterecenje od starog i prihvatanje novog.
Prilika je za sve moguce vrste preokreta
i hvatanja novog pravca u nasim mikrokosmosima.

Zanimljiv je ovo period.
Rusi sve sto nije na zdravim osnovama stajalo,
menja svaki segment nasih zivota
i gura nas iz ovog ovde u ono gde treba da idemo.
Nosi nas kao na nekom velikom oblaku…

Ne treba da se izmicemo
niti da bezimo od svega sto se desava.
Treba samo da budemo svesni
koliko je ovo doba neverovatan dar za sve nas.
I da se bez imalo strepnje i sumnje otvorimo ka promenama.

A one podrazumevaju uhvatiti ritam… uskladiti se… ostaviti ono sto nas koci i… pokrenuti se.

Novi krug se zavrteo.

A mi… uskladimo se sa njim tako sto cemo zavrteti novi krug… svako u svom zivotu!

ČAROBNJACI…

“Nivo svesti: ČAROBNJAK

Ovo je najviši nivo svesti.

Ljudi koji su svom razvoju dostigli ovaj nivo, uvereni su da u životu postoji sve što je potrebno.

Njih odlikuje specifično razmišljanje – nemaju predrasude, negativno uverenje, a ako se i pojave, oni ih brzo osveste i transformišu.

Kao rezultat takvog razmišljanja njihov život je ispunjen izobiljem.

Oni su shvatili da bi se nešto promenilo u sudbini, treba promeniti to “nešto” u sebi, jedino tako se mogu privući određena blaga u svoj život.

Probleme u životu “Čarobnjaci” doživljavaju kao način da poboljšaju sebe i svoj život, koji su založeni u bilo kom problemu.

Takav način razmišljanja pomaže im da se kreću kroz život i ostvaruju sve ono što žele preko unutrašnjeg dejstva, a ne preko spoljne aktivnosti i borbe sa realnošću.

Po pravilu, ljudi sa nivoom svesti “Čarobnjak” imaju više dobara nego što im je potrebno.

Zbog toga, oni uvek imaju nešto da podele – odnos, novac, dobrotu ili ljubav…”

Reka…

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…

ČEŽNJA…

Uvek dlanom pritisnem uzdrhtale grudi,
kada na tebe pomislim…

Kada mi u misli prodru
tvoje krotke oči,
tvoje čulne usne…

Kada mi dodje tvoj duh i dah,
tvoje prisustvo silovito kada uroni u moju svest.

Kada mi požuda stegne stomak, grudi
i opije misli…

O,
da li uopšte slutiš
sve moje nemire,
suzu u uglu oka,
u dnu istih tragove neprospavanih noći.

Sve moje pretvorilo se
u večno čekanje tebe…

Tvojih koraka zvuk,
još me iz sna trgne,
pa mi čitava duša dršće
poput klasja na vetrovitom danu…

Ali,
nema nade,
jer mi te druga tako lako krade
i moj svet za tren nestaje…

Vraze mali…

Vraze mali,
zaigralo mi se srce mislju o tvojoj toploj puti.

Oci garave, zeravice pale mi u utrobi
bas svaki put kada me pogledom okrznu.

Tvoj slasni glas
ime moje izgovara tako melodicno,
da u prvi mah pomislim da ne doziva mene,
nego boginju neku daleku,
za kojom ceznes, mozda,
samo mozda, onoliko snazno
koliko za tobom umirem ja…

Sve precutane reci
i svaku ukrocenu zelju,
procitaces u samo jednom
mom ceznjivom pogledu.

Tu, u nedrima pustim
damari te pesmom zovu.
Misao o tebi ozivljava svaku celiju;
Zanos oci prevlaci melanholicnim tonovima
ovog mog plavetnila.

Besanim nocima kroz secanja ronim,
trazim te vragolaste crne oci
savrseno utisnute u tvoje blago lice.

Snivam te.
U snovima ljubim te.
Grlis me.
Volim te.
Tvoja sam.

Cekas me, strpljivo.
Ustreptala k’ tebi se pruza
sva moja dusa.

Iznova se radjamo,
kao jedno…vecnost iskamo.

Nadam ti se…
Vraze moj mali…

KRAJ… – Daliborka Pitulić

Poput peščanih zrna
promakao si kroz čežnjive mi prste.

Nalik opseni,
što privid svoj tek sada otkriva,
nemo stoji tvoja nedodirljiva prilika.

Od tebe samo tišina
kao odgovor stiže,
na silne moje krike
i svu kipuću mi bol.

Samo muk puštaš
u pravcu mojih drhtavih grudi,
gde si sami prah za sobom ostavio…da ćuti.

Udaram.
Grebem i ujedam…goli kamen.

Silne reke suza
mešaju se sa krvavim potocima
i umiru tu,
na smrtno hladnim mi usnama.

Utihnula je vatra.
Zgasnuo je žar.
U očima ne vidim ti
na šta si nekada poljupcima se kleo.

Samo tišina.
I tvoja odluka…da je kraj…

SAN… – Daliborka Pitulić

Zaspala sam sinoć na uobičajen način.
Dve su me sjajne siluete čekale na ulazu u san.
Bez ikakvog obraćanja, uzele su me za ruke i sprovele kroz nešto nalik
zagasitoj želatinastoj membrani.
Najednom, obrela sam se potpuno sama, nasred nekog pustog groblja.
Hladnoća i muk.
Suvereno je vladala sablasna tama.
Miris tamjana dopirao je iz pravca ka kome sam stajala usmerena.
Uzvišena aroma ove svete relikvije mamila me ka njenom izvoru…
Koračala sam, grčevito oprezno.
Nemirna svetlost nekakva nazirala se kroz dimni povez tamjana i magle…
Ubrzo, začuo se i prvi zvuk…
Bio je to odjek posmrtnog pojanja sveštenika,
čije mi obličje postajaše sve jasnije kako ubrzavah hod…

Idem pravo napred…
Provlačim se kroz neme grobove nepoznatih.
Okrutno me grebu hladne ivice mermernih ploca.
Strah mi srce sve brže proždire, ali moram napred.
Želim da vidim, da znam koga tako gorko oplakuju narikače.
Kome to prinose sveće i u raku sipaju latice krvavo crvenih ruža…?

“Ko je to?!”, povikah nestrpljivo.
Silna se svetina razgrnu, omogućivši mi prilaz grobu…

Dah se zaledio.

Srce je zanemelo.
Mora biti da me je neko gurao, jer nisam bila kadra mrdnuti se…

Poslednji korak doveo me je na samu ivicu ponora.
Zjapeća tama posmrtne kolevke privuče me silovito u svoj zagrljaj.

Padala sam…duboko…dublje…
Ili sam lebdela…ne znam…

Svetlosno biće, stajalo je ravno ispred mene.
Pokretima svojih tvorevina, nalik rukama, stalo je iz moje utrobe
da izvlači poput katrana crne pramenove….
Tamna stvar je urlala.
Pred očima proletale su mi scene…videla sam suze, krv.
Čula sam krike…parali su me jauci.
Osećala sam žeđ, glad, hladnoću…njegove usne, bivšu ljubav, sve srusene snove…

Sve je iz moje utrobe naprosto izvučeno.
Puštena sam naglo u slobodan pad.
Osećala sam ubrzanje, kako postaje sve veće.
Znala sam da moje izmoždeno telo čeka sigurna smrt
od siline takvog udara o tle.
Prepustila sam se onome što sam očekivala,
od čega pobeći nisam mogla…
Prepustila sam se smrti…

Duboki udisaj prenuo me je iz sna.
Širom otvorenih očiju, zurila sam u zrake jutarnjeg Sunca,
što su kroz prozor pravu u lice mi sijali…
Kao i svakog jutra…
Samo, ovo jutro nije bilo nalik niti jednom prethodnom.

Ovog jutra kao da sam se ponovo rodila.
Sve danas kao novim očima gledala sam…

Gospode,
koga li su to sinoć tamo sahranili…?

IZ POCETKA…

Iz pocetka,
svasta mi se nesto pocinje iz pocetka.
Sve je staro i izbledelo,
samog se sebe zasitilo.
Duge su posivele,
isprane upornom vladavinom besmisla.
Talasi su zanemeli;
Plime i oseke odgegale su u hibernaciju.
Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti.
Pseto je meso gramzivo prozdralo,
ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled glodje,
kao sto vreme glodje nase dotrajale duse.
Pustinja,
svuda je oko nas.
A u nama zgariste snova.
Manicno razgrcem natalozenu garez
u potrazi za iskrom nade.
Negde, tek na dnu svekolike prljavstine,
doticem joj umornu zilu.
Napipavam bilo.
Damari su sve tisi.
Ona umire poslednja,
ali kada izdahne, svi nasi uzdasi
i svi nasi krici,
nece je moci vaskrsnuti…

IMAM SRCE – Daliborka Pitulic

 

Imam srce da bi volelo i da bi patilo..

da bi ga ljubili i da bi mu kosti mrvili..
Imam srce danima vedrim da se raduje,
a u onim sumornima da cami i kopni..
Imam srce da leti do nebeskih granica..
i srce da ponire do najdublje tmine..
Imam srce da se bori i koplja lomi..
i srce da ostrim strelama vrhove udomi..
Imam srce za sve prilike krojeno..
Bas kao i to u tvojim grudima sto igra
i ovo moje istom se raduje i iste mu boli suze mame..
Moje i tvoje..sva nasa srca istoga su kova.
Podjednako kao svila nezna sva…podjednako lomljiva.

POTERA ZA SMISLOM – Daliborka Pitulic

Ne vidim te,
al’ snažno osećam ti damare.
Pružam čežnjive prste,
al’ izmiču mi tvoje namere.

Daješ mi ruku
al’ moja te ne stiže.

Fraktalno se rastačeš u etru koji dišem,
a ne udišem te..bežiš u nepostojanje…

Ti nemaš granice,
beskonačnost je tvoje lice.

Što te više ima,
to manje postojiš.

Što si mi bliži,
to si nedostižniji.

Lomim misli o titraje
dalekih zvezda.

Strah me…

Ne trajem dovoljno
da nađem ti korene…

11178338_543473512457681_2636950839341693250_n

Позорница…

Сећам се. Сада ми се сви ти грозоморни дани и још ужасније ноћи чине туђим животом, чијег сам дешавања била само пуки сведок.
Присутна ту и тада само да бих присуствовала свим тим сценама патње, да бих слушала крике и саосећањем покушала да зауставим сузе, али без икаквог успеха.
Могла сам једино да гледам како јој бесомучно цепају срце као прегладнели вуци, развлачили су делове тог милог створа силовитим трзајима сваки на своју страну, сваки жељан утробу да заслади нечим топлим и чистим.
Крварила је реке бола. Питала сам се често како мало биће попут ње толике бујице излива.
И када су је гонили, она је махнито бежала да сачува своје срце. Склањала се под окриље разних порока. Најпре је свој спас поверила цигаретама. Тај смотуљак дувана испуштао је у њен здрави крвоток чудотворну супстанцу која је чинила да нестане јој тежине и у трену се вине далеко, ван домета канџи грамзивих створења.
Нажалост, дејство никотина давало је све мањи одраз, недовољан да избегне оштре чељусти.
Инспирацију је даље потражила у алкохолу. Опијала се до те мере да је повраћала, не од превише вотке, већ од превелике мучнине коју је осећала када би се случајно о огледало окрзнула, онако, у пролазу угледала потпуног странца са њеним очима; очима из чијих је кристала избијао мрког дима вео, који упориште налази на згаришту њених снова. Тај је димни траг једино што је преостало од толике ватре, која је овај метално хладни свет требало да искује по њеним жељама.
Гледала сам је како згрчена на поду глувог доба мук цепа својим јецајима.
Видела сам све мачеве што су јој парали срце. Од неких су остале само крваве ране, док су други били у потпуности заривени.
Прошла би још једна ноћ, на јастуку одвећ влажном и сланом. Сунце би с јутром промолило своје прве зраке и осветлило њен мрачни станчић, у коме је по свему судећи живела сама. Благом би јој топлином ново јутро дало благослов да скупи своје делове, поново се састави и покуша још једном да победи своје демоне и утекне из врзиног кола, у којем се заиграла.
А она би га послушала сваког пута, без поговора и протеста. За то више није имала снаге.
Сваке је ноћи у снове хрлила са осећањем потпуне узалудности, али се увек изнова будила ипак са неком надом.
Удешавала сам увек, колико сам могла, да из своје зграде излазим мало пре ње, тачно толико не бих ли присуствовала том симболичном преласку из сфере сопственог мини-пакла у узаврелу уличну трку за свакодневним обавезама. Имала је осмех, прилично уверљиво први, али сам само ја имала увид у тужну кринку коју је вешто покушавала да сакрије.
Ипак, сви ми чинимо исто, зар не?
Обучемо капут, навучемо сандале, патике или ципеле, ко шта воли, и пре него напустимо окриље свог животног простора, са офингера стргнемо лице за светину. Маску без које нас ни најрођенији не би препознали.
Истином одишу Шекспирове речи: “Цео свет је једна позорница, и све су то глумци који долазе и одлазе..”

Pages: 1 2 Next