BOSI – Dejan Ivanović

 

Hodali smo nekad bosi, poljem kroz poleglu travu;
Gazili uskovitlanu, mokru, još uspavanu sobu.
Trava je na radosnom suncu blistala,
a jutarnja rosa prskala sa listova …

Zlatno sunce sjajno li si !
Budiš nas naivno u svitanja;
Kroz prozore u još prohladnoj zori izviruju,
grane tek olistalih mladih višanja;

***

Zašto više ne pamtimo proleća ?
Leta, ni jeseni ..?
Osećamo samo zimu na domaku.
Kad bregovi ostaju goli i pusti
a jeza počinje da se uvlači u kosti …

Prolaznost života i uspomene blede;
U čemu nestaju njegovi tragovi?

Na višnjama su polomljene grane,
povijene, ledom okovane
a tako je volela da ih jede.

Ni onom stazom kroz travu odavno,
niko ne prolazi posle mene.
Sklonile pogled u stranu,
sakrile glavu, topole i breze,
dok liju teške suze.
Stadoše da odjekuju planine …

Lepša vremena – Dejan Ivanović

Svi misle,
lepše je bilo pre;
Sad vidim,
bilo je drugačije;
Govorimo, kako prolazi sve,
kad izgubimo drage ljude ,
bližnje, prijatelje …

Tačno je,
prolazi sve.
Bila su neka vremena,
nesređena ali ushićena ;
Bar je u nama živela i rasla istinita,
bitna i iskrena nada
duboka, bistra, plemenita;
U poređenju sa ovim sada …

Događajima kažu
nije uzrok vreme ;
Igrom slučaja sve,
zbiva se pa nestaje…
Na dnu mirnih, tamnih
gustih ponornica i ambisa,
prošlost, pustoš i breme
ne menja ništa, prazno vreme !

I nikoga, do nas samih …

MOŽDA, MOŽDA – Dejan Ivanović

 

Hvala ti što postojiš i ne postojiš,
prolaziš ali ne prolaziš,
što si a možda i nisi.

Ljubav.
Sklonište bespomoćnih.
Slepih podanika; Umornih putnika.

Crnih sumnji;
Utočište.
Uvelih senki umno lice.

Možda su žedne,
možda su ptice …
Isplele romanse, odiseje,

možda nemaju žar,
možda ne liče, na san …
Prognanih, zarobljenika;

Dok pevajući
nesvakidašnje melodije,
male zvonke preludije;

Pokoljenjima
zaverenički razotkrivaju
običan, košmarni dan,

simuliraju patetičnu rapsodiju
nalik bolu,
ozeblih krila tokatu …

Kad sasvim daleko, onamo
sa zavežljajima u kljunu,
plove u jatu .

SUVOBOR – Dejan Ivanović

 

SUVOBOR
Ravna Gora i selo Ba

Puna je ta planina,
strmih puteva i serpentina.
Nisam danas ni imao u planu,
da tuda krenem …
Al’ ugledah u podnožju, na samom dnu
sa vrha serpentina,
kako se razbaškarilo selo
možda najlepše na Balkanu,
od jednog do drugog brega,
na lepom sunčanom danu;
I crkvu na dlanu …

Kuda bi pošli, na koju stranu
kad je sve manje radosti u životu ?

Do vrha Suvobora
planine, nigde žive duše,
sela ni zaseoka…
Retke su, samotne kuće .
Samo cvet šumskih jagoda,
sav prekrio površine blagih obronaka .

Zabrinut gledam šume, kako se suše;
Kakva je to otrovna bol u ovoj divljini
plemenite šume spopala,
gde retko dopire neka ruka
i ljudska stopala ?

Ponegde s’ krajeva proplanaka
čami poneki zakržljali jasen,
usamljen a možda srećan, spasen…
Od stihija, nepogoda
što sve pred sobom ruše;
Jasno se čuje
kako kroz žamor grana
preživelih, listopadnih i zimzelenih
drvo poručuje:
ja nisam kao mnogi, bez korena, bez duše …

TIŠINA – Dejan Ivanović

 

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018. 

NEDOSTAJEŠ

posvećeno, priredio D. Ivanović

Nedostaješ …
Ali si uvek u mislima ;
Razdvoji nas daljina
a opet si tu, boraviš
u neistraženim okvirima ,
trenucima nespokoja, nezaborava …
Nikad ne dođu reči, same od sebe
već kroz razgovore sa tobom.
Iako te nema, postojiš u savršenim oblicima.

Godine su prošle,
pusti dani se nižu;
Molim te, jednom kad se pojaviš
u beskrajnim tragovima prostora,
iza lavirinata, svetlosnih prolaza,
nevidljivih mlečnih staza,
pored mene ostani zauvek ;
Dok u večnosti gledam tvoj lik ,
da mi duša ne bude prazna.

Nedostaješ …

REKA ŽIVOTA – Dejan Ivanović

 

Putuješ daleko, zelena smaragdna reko .
Za tobom ostaje gola pustoš nema, stigma i anatema;
Očarala si mnoge grehom, veselim gromkim smehom,
zavarala ih neistražena dubina tvoja i divota, reko, reko života …

Odakle tvoje obale strme – urezaše ih valovi što grme.
Skupljaš sitan pesak na dnu, prašinu dosadnu;
U mulju kojeg zraci sunca ne obasjavaju, duhovi obitavaju,
njihova večna staništa ispunjava samo pusta tama i ništa …

Ljude zanima od pamtiveka tajna koju nosi reka,
korita usnulog u gorskim nedrima, zmijolikim meandrima.
Usečenim u oštre stene, planine, niz koje se valjaju snežne lavine.
Šapat zvukova seni i duhova; Čiji zaspali daleki preci žive u dubokoj reci?

Požuri, putuj reko, da negde zagrliš more što je samo tvoje …
Nemaš mosta, pa žališ, u pećine neispitane zalaziš,
duž obale, vlažne, obrasle u korov i šipražje.
Samo ptica što kruži, preleti nekad na drugu stranu, oštrog šarenog oka;

Preplivali bismo rado preko, al’ si hladna, opasna i široka;
Senke što pomrače um šapatom, odvedu neoprezne sa sobom;
Vrtlozi, virovi, struje i talasi, začas se sklope iznad glava;
Nevične proguta gusta trava koja buja, obrasta i sputava …

Zelena reko, tajno i uteho, požuri bez nas, juri daleko …

Dejan Ivanović

ARHIPELAG – Dejan Ivanović

 

Морске немани

Ваздух је врео, препун влаге,
заоденуо далеке, пусте архипелаге;
Прекрили су васцели широки предео,
ниски облаци и сиви вулкански пепео …

Помахнитале вирове праве полуделе струје,
монументалне вртлоге, баш надмоћне;
Жироскопи и компаси региструју невиђене олује,
вртоглави понор гута све што му се на путу нађе;

У далеким координатама нејасних контура,
губе се, нестају авиони и лађе;
Кроз висине тутње и брује,
громови и муње, звижде мукле небеске оргуље .

Нижу се апстрактни симболи и слике, болни сентименти,
контраверзна стремљења у уму, чулно надахнуће …
Једино се радују гладне морске немани,
весело круже око места несреће.

COOKIE

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

ONI – Dejan Ivanović

ONI
(večita inspiracija)

Oni su,
ljudski otpad za recikliranje.
Talog sociopolitičkog dna.
Isplivali iz gustih pomrčina,
pograničnih šuma i jazbina.

Mašinerija,
ogromnih praznih glava, širokih noseva.
Bez prosvećenosti i skrupula.
Nedostatak znanja iskazuju,
ispuštanjem neartikulisanih glasova.

Vrištanjem ispoljavaju,
znake nemoći, bića nižih kompleksa.
U susretu sa boljima.
Psihopatologiju osrednjosti, tupavosti
potkrepljuju spletkarenjem po kuloarima.

Uzele ih gazde,
negativnim principom u najam.
Selekcijom najgorih osobina.
Zato se spremno dokazuju dodvoravanjem,
pokazivanjem primitivnih nagona.

Etiketiraju,
prave strukture lažne moći.
oblici postojanja, bez integriteta
Izmišljaju spletke uz pomoć satelita,
kasnije igraju kako im oni sviraju.

Hvalisavost,
ničim potkrepljenu ne maskiraju;
Već upotpunjuju manjkom ljudskosti.
Jeftinim nepristojnim gafovima,
dokazuju potkupljivost i slabosti.

Postadosmo svi
žrtve morbidnih strašila;
Progres i avangarda nestaju,
pred primitivizmom uzmiču polako.
Pamet se odliva preko granica daleko.

ONI,
savitljivi gmizavci, kameleoni;
Bujaju kao korov, zagađuju ekosistem.
Uvek me najviše plašila,
kriza morala i duhovna nemaština .

ВОЛГИНА УЛИЦА ( за 14. фебруар ) – Дејан Ивановић

 

Кад проговорим, реке стану
у мутном забораву;
Ћутањем објашњавају,
како сам горео у мају,
деведесете, деведесет и неке …
Одједном ми се тад учинило,
дворишта у крају
замирисаше, к’о паркови у Версају.
Па бих урадио нешто
да опет буде, како је било …

Стрма је Волгина улица,
куће њене топле и трошне;
Низ старе стрехе висе леденице оштре.
Капи, налик на сребрне сузе,
кад леденица,
почиње полако да се крави,
падају са времешног крова;
Идилична слика, зимска сага о љубави …
Хтедох ући кроз отшкринуту капију,
ушушкану,
само да се поздравим;
Али ме нејасно сећање заустави.

Опомену, како радим нешто лоше;
Радије сиђох стрмом и пустом улицом,
да негде полако, на миру,
попијем кувано вино са укусом цимета …
У вину спава искуство света !

Уз вино на трен заборавим мај
и ово место, где сам једног лета
волео, сањао као збуњени дечак
да се настаним, безбрижно остарим …
Вратих се, сам за столом празних илузија
поново на почетак,
да чекам ноћ, хватајући дан за крај .

IRMA – Dejan Ivanović

 

 

Ne postojiš IRMA …

Mislio sam da kao jedina,
skrivena nedostajuća reč,
tavoriš u gluvim kraškim bespućima;
Gde zima grubim dahom otima,
sjaj u očima čednim bićima.

Hemija zvučnih poljubaca,
bez sramnih ograničenja,
utiskuje vatrom između lopatica,
žigove otrovnih zlatnih trozubaca.

Stazom puste večnosti prizivane u noćima,
načelom udaljenosti od suštine;
Otkrivaš naličja tvojih moćnih tajni
sugestivnim znacima;
Dalekim, sitnim, nečujnim koracima …

 

FIRENTINSKA KATEDRALA – Dejan Ivanović

 

FIRENTINSKA KATEDRALA

 

Prijatelji iz lepih davnih dana,

da li su nam

ekscentrični profesori namćori

pomogli,

pojmiti egzistencijalnost prostora,

lišenu marginalne vrednosti neukusa ?

 

Opisujući inkrustacije od retkih dragih kovina ,

na okruglim prozorima ;

Katedrala, po čijim sjajnim fasadama,

Sunce prosipa kvantume snage,

čiste energije efemernih halucinacija.

 

Gde su sad ispitni rokovi,

semestri i blokovi,

traktati nenaučeni,

citati podvučeni ..?

 

U alejama imaginarnih obitavališta ;

Simetrični nizovi drvoreda,

prostiru se u kolorističkoj perspektivi,

dokle se ne spoje u neumoljivosti beskraja

intelektualne povezanosti,

prividnom tačkom nedogleda;

 

Prerasla fazu literarne fasciniranosti ,

opsednutosti aspektom rađanja mitoloških bića rata ;

Dok inkarnacije vladara htonskog sveta,

lišene božanskih atributa;

Stupaju iz podzemlja oličene u herojima,

tradicionalnog kulta;

Nedaj se iz inata !

 

SENKE NAD OVIM PROSTORIMA – Dejan Ivanović

 

SENKE NAD OVIM PROSTORIMA

Godine su prolazile i prolazile,
dug period modifikovanja svesti ;
Misli nisu nadolazile, a ovde
se generacije gubile i snalazile
skrivale, nalazile po podrumima,
u tajnim prolazima, lagumima
i ko zna, ko zna već gde ..?
Da bi nekoga skoro iz obesti
posle mnogo vremena,
odjednom počelo da zanima;
Gde nestaju tragovi i senke,
prizori iz prošlosti nedaleke,
ko ih skriva, na ovim prostorima, gde se gube ..?

Gube … pa se pojave na vidiku,
izrone iz mračne dubine,
podsvesti, najpre u nejasnom obliku.
Onda poprime redom, čudne obrise
dobiju čak i boje, mirise,
patine što se na njima skuplja, prašine
tereta, bremena proteklog vremena ;
Pod kakvim velom se kriju, čuvaju neispričane ,
priče i tajne, šifrom jezika kodnog zaključane ?
Jednom kad se otvore, vidici prostrani, nepristrasni,
kad šapati u tami već ne budu poluglasni,
sadržaji priča zbunjivaće i fascinirati ljude.
Sve naše prašnjave, kolektivne zablude …

KLASIKA, NE SINTETIKA – Dejan Ivanović

 

KLASIKA, NE SINTETIKA

 

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …

 

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

Pages: 1 2 3 Next