Djurica Edelinski

Author's posts

САЛАШ Ђурица Еделински

79 пута прочитано

Хеј,салашу тужан ли си?
Тужнији од напуштене кере,
ко за тебе још да мари,
мој салашу,фале ли ти салашари?
Нема песме да се ори,
ноћне ватре да догори,
зору рујну да најави,
снашу јутром да озари.
Тужан амбар памти дане,
дечије цике раздрагане,
памти мобе,радости наше,
памти пусте деране и тамбураше.
Мој салашу ниси умро,
стоји оџак крив још си жив.
Времена су тешка,влада злоба,
вратило се твоје доба.
Све богатство овога света
није вредно мира дединог кревета,
кад га видим у дну трема,
као да видим деду како дрема.
Отишао је одавно добри деда,
да са неба салаш гледа,
унуку је у аманет задатак дао,
љубављу је салаш одржао.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31032

СА САВИНИХ СЛИКА Веселин Вељко Вучковић

71 пута прочитано

Било једно пролеће.
Весело, процвало, ластама окићеним.
Распрскало се баштицама сремским.
Снови му разасути Фрушкогорским падинама.
Бело, роза, зелено, поспано снено,
Изгублјено на белим платнима.
На дугом путу, путу до вечности.
А онда попут неког чаробног лава,
У лето га пресели Шумановић Сава.
Окићено мајским, црвеним трешњама,
Набреклим кајсијама и бресквама
Које само што не пропевају.
Летњим лахором белих топола и бола,
А стара школа насликан, сунцем умивена.
А жена нага, коса расплетена.
На све стране сунце, лето, препелице.
Бисер Савин, лепе купачице.
Летњи пејзаж, зора шидска свиће.
За његове вредне руке, најлепше откриће.
Ум му бистар, срце пуно боја,
На сликама остала равница је моја.
И још траје та летња сеоба,
Насликаног платна оста пуна соба.
И с поносом и без и мало стида,
Подстрех му је била, мајчица Персида.
Лепа, топла реч, најдражег му бића,
Дала му је храброст за нова открића.
Џрабрим срцем, борбеношћу лава,
У јесен нас пресели Шумановић Сава.
Тамо кошара, пуна плавих шљива.
Јабука и крушака све се злато жути,
Вредне Сремице, повијених скути.
Беру грожђе с осмехом на лицу,
Као да ћеш сваког часа чути тамбурицу.
Вина нема, ал вино се роси,
Свакој нагој Маји, цвеће је у коси.
Дезертима цветним вечности пркоси.
Свака нова слика лепша је и млађа,
Још кад по њој заплови и пијана лађа и
Весели морнари са Панонског мора,
Вечно ће да лађаре по сред Шидског шора.
И тако док Шидом плови стари сплав,
Слике нашег Саве плове у незаборав.
Фрушка гора сада му се бели,
То се Сава Шумановић идиличној зими сели.
Тамо старе саонице, упрегнуте стоје.
Навејале пахулје на сликама боје.
Бели се равница.
Та Савина Сремица.
Идиличне боје зиме, прате песму ц њом и риме.
Свака слика замрзнута чесма,
Свако платно за себе је песма.
Погледај будућности у те силне боје,
Стојећи столећем никог се не боје.
А у Шиду суморном, шубара се бели.
То се сава Шумановић сад у вечност сели.
Оста бели шешир,
Штап погурен до века,
Свога домаћина, он још увек чека.
Можда, једног дана у неке сремске авлије,
Дојезде неке небеске кочије.
А у њима сликар кога прати слава,
Штап и шешир бели, подигнута глава.
Господин до вечности,
Шумановић Сава.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31030

ПОЉЕ ПИРИНЧА Марица Радић-Видић

68 пута прочитано

повијених леђа и главе
до струка у мутној води
ја свој пиринач садим
од свитања дан ми уморен
без сламнатог шешира
ум сагорен
бауљају у раскораку
мисли
као пијавице пијане
требаш…мораш…
прво научих
све што је требало знати
о блату
пустити да по ногама гмиже
љигаво нешто мазно а потом
савити леђа снажно и главу
заронити скоро у муљ
да ти у воду падне осмех
и место усана на лицу
израсте жуљ
после је већ било лакше
уопште не корачаш
вртиш се у месту
јер на ногама корење ниче
и да их померит хоћеш
узалуд труд
а руке сваки дан дуже
и мисли луђе видим
уместо руку мојих
нарасле нечије тудје
и од смрада и блата
омамљен пристајеш
бити луд
још увек фијуче
кроз поље пиринча
ветар…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31028

РАСТАНАК СА МАЈКОМ Божо Влашић

108 пута прочитано

Волео сам сивило јесени,
бербу грожђа и усева других,
али ова сад је тужна мени,
сав се предах уздаху и тузи.
Волео сам јесен позну,рану,
али ова најтужнија ми је,
ја сам у њој изгубио маму.
Нема мени више оне руке,
што ме неко миловаше нежно.
Нема ока које ми је медно,
тако често пута погледало чедно,
покопаше моју милу мајку,
а за мене песника по најлепшу бајку.
Занемела су она уста мила
што ме онако охрабрише снажно,
из којих сам слушао истину
никад ништа нисам чуо лажно.
Волео сам јесен позну,рану,
Али ова најтужнија ми је,
Ја сам у њој отпратио маму
И у њој се много бола крије.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31023

СРПСКИ ГУСЛАР Дарко Колар

74 пута прочитано

Сећам се погледа што видех преко Мајевице
и стабла кестена са раскршћа Горње Трнаве.
Гусле у руци,на гуслама жице,
потекле песме,сећања на живот Светог Саве.
Сећам се мутне воде са Дринског бојишта,
топова,јуриша и јуначких гласова.
А песма потече док битка се бије,
храбро срце о слободи сније.
Уз гусле чуо се и звук звона,
велике душе и тела храброга.
Сећам се песме са турског двора,
у манастиру својих хришћанских стихова.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31021

РАЗБОЛЕ СЕ ДЕДА МРАЗОВ ИРВАС

143 пута прочитано

ОКО НОВЕ ГОДИНЕ ПИТАЊА ЈЕ МНОГО

А ПОКЛОНЕ ДОБИЈА СВАКО ДЕТЕ СТРОГО

НИКО СЕ ОД ДЕЦЕ НИЈЕ УПИТАО 

ГДЕ СЕ ЦЕЛЕ ЗИМЕ ДЕДА МРАЗ СКИТАО

 

НИЈЕ ДЕДА СЕДЕО И ИСПИЈАО ТОПЛИ ЧАЈ

НЕГО ЈЕ САТАВЉАО ЈЕДВА СКРАЈЕМ КРАЈ

ИРВАС СЕ РАЗБОЛЕО А ВАКЦИНЕ НЕМА

ИРВАСОВО МЛАДУНЋЕ ЈОШ МЛАДО ПА ДРЕМА

 

КО ЋЕ ВУЋИ САНКЕ И СВЕ ТЕ СИЛНЕ ПАКЕТЕ

ПУТЕВИ СУ ЗАВЕЈАНИ ДУЖ ЦЕЛЕ ПЛАНЕТЕ

ЈАВИО ЈЕ ДЕДА МРАЗ СВОМЕ ДРАГОМ ТЕЧИ

ДА СЕ ЈАВИ ДОКТОРУ ШТО ИРВАСЕ ЛЕЧИ

 

КАД ЈЕ ДОКТОР ЧУО НАШЕГ ДЕДЕ МУКУ

УЗЕО ЈЕ ДОКТОРСКУ ОН ТАШНУ ПОД РУКУ

ПРЕКО ПОЉА И ПЛАНИНА КРЕНУО ЈЕ ДЕДИ

РЕШИО ЈЕ ТОГ ИРВАСА ДА ЛЕЧИ И СРЕДИ

 

ПРЕГЛЕДАО ЧИКА ДОТОР БЕЛОГА ИРВАСА

ИМАО ЈЕ КИЈАВИЦУ ОВАЈ МАЛИ ДАСА

ДАО МУ ЈЕ ИНЕКЦИЈУ И ПАР ВИТАМИНА

ПРЕПИСАО СУВОГ СЕНА ТРЕБА МУ БРЗИНА

 

ХВАЛА ТЕБИ ДОКТОРЕ ИРВАС МИ ЈЕ ЧИО

СВОЈЕ ЗАДОВОЉСТВО ДЕДА МРАЗ Н ИЈЕ КРИО

ТА СТИЋУ СВОЈ ДЕЦИ ТУ НЕМА ДИЛЕМЕ

РЕШИО САМ СА ИРВАСОМ ВЕЛИКЕ ПРОБЛЕМЕ

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/27754

СВЕ НАШЕ ТИШИНЕ

98 пута прочитано

Све наше тишине дуге,
носе име прикривене туге.
Наша радовања кратко трају,
попут кише туга радост брише.

Није ми жао промашених снова,
ни што старост није нова младост,
није ми жао што живот кратко траје,
жао ми је што више узима но што даје.

Није ми жао што пролеће није исто,
цвеће свежином младости не мирише,
жао ми је изгубљеног времена,
жао ми је што љубави није било више.

Све наше тишине дуге,
носе име прикривене туге.
Можда некада срце тако хоће,
тишином сећања да побегне од самоће.

Ђурица Еделински

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/27744