Београд – Ивана Зајић

Бледо небо сунцем окупано
Ево сада сјајне зраке пружа.
Ово моје око наспавано
Граду своме у загрљај хрли,
Рукама га својим нежно грли.
Ако неко срушити те проба,
Душом, телом, бранићу до гроба.

Видовдан – Ивана Зајић

Видело је много мука
И гледало много зала
До данашњих наших дана
Ово Српство напаћено.
Видале су женске руке
Делијама љуте ране
А сад срце песме пева,
Ноћу, дању… док не стане.

Књига – Ивана Зајић

Колико се у мени скупило туге,
Сваки ми дан препун брига
Ја ноћас немам утехе друге,
Мени је друг једино књига.

Ал’ уморне су очи моје,
У њима станују само сузе,
Коме да причам јаде своје? –
Све оно лепо живот ми узе.

А када не будем могла да дишем
И кад од бола задрхтим цела,
Нико ми не сме забранити да пишем,
Јер знам да све трпи хартија бела.

Хоћу да стресем са себе муку,
Хоћу да пишем шта ми је мило,
Нека ме вређају, газе и туку,
Ал’ можда тад би ми лакше било.

НЕ ВОЛИМ КИШУ – Ивана Зајић

Не волим кад киша пада
Јер свака кап тугом одише.
Не волим кад у јесен лишће опада,
И ваздух тад ми на сету мирише.

Јесењих киша мирис презирем,
Јесен на растанак личи,
Волим да цветни мирис удишем,
Јер цвеће шаренилом се дичи.

Не волим кишобране
Иако под њима по двоје ходају.
Зашто њихову љубав бране?
Зашто да своју љубав скривају?

Tajna starog hrasta – Ivana Zajić

Drvored pored oronulih kuća
Svakoga dana sve ređi biva,
Gomila posečenog pruća
Starinske kuće ogreva.
Al’ pored puta večito stoji
Jedan hrast stari od davnina,
Vekove mnoge odavno broji,
Predanje prenosi s oca na sina.
Kosovsku bitku čak beleži,
Bitaka mnogih svedok je danas,
Tajna ogromna pod njim leži,
Koju dedovi preneše na nas.
Ko se iole maši rukom
Ovaj hrast stari da nam dira,
Večno neka živi sa mukom,
U životu nikad ne imao mira.
Zato dok selom vetar duva
I zvono crkveno jutrom odzvanja,
Prastari hrast tajnu čuva,
Namernik svaki njemu se klanja.

Часни крст – Ивана Зајић

Можда је био судбине прст
Што док сам звезду на небу чекала,
У ноћи Исусов лик видела:
Пронађи, рече ми, часни крст.

Уснила сам да усред зиме
Кроз хладну воду храбро пливам,
Христово име док дозивам,
У себи певушим познате риме.

Будих се, кретох ка вратима,
Ал’ угледах у зору
Чудесну светлост на прозору
И Христов крст на грудима.

Напољу осетих да ветар дува
И видех кишу како пада,
Сетих се Христовог лика тада,
Његов ме крст дан-данас чува.

Богородица – Ивана Зајић

Мајко божја, небеска царице,
Гледам сада твоје мило лице,
Беспомоћном руком теби хрлим,
Твога храброг сина јутрос грлим.
Све док њега у наручју држиш,
И свој народ рукама ти штитиш,
Зато волећемо тебе ми до гроба –
Чувај вечно младог сина свога.
Иако га на крсту распеше,
Издајником љутим прогласише,
Данас му се свим срцем клањамо,
Да нам среће, здравља дâ, молимо.

Живот – Ивана Зајић

Сваког јутра себе питам,
Кад се златно сунце роди,
Докле ли ћу ја да скитам,
Куд ме овај живот води.

Што не могу само једном
Да се винем у висине,
У животу овом бедном
Да осетим чар даљине…

…па да тихо једног дана
На тло паднем, да се скрасим,
Да зарасте стара рана
Пре н’о што се ја угасим?!

ДА САМ ПТИЦА – Ивана Зајић

Да сам птица, да могу да летим,
Да се винем у плаве висине,
На кровове кућа бих да слетим.
Да истражим незнане даљине.

Да сам птица и да имам крила,
Летела бих небу под облаке,
Са звездама тад бих се дружила,
Загрлила месечеве зраке.

Да сам птица, могла бих да лебдим,
Да ме летњи ветар носи лако,
Али сам човек и земљом ходим –
Добро је док је и овако.

НИСАМ ЗА ПОРАЗ РОЂЕНА – Ивана Зајић

Било је дана када сам патила,
Када сам плакала и сузе лила,
Ноћи када сам несрећна била,
У самоћи нечујно, тихо плакала.
Али кроз прозор угледах лепоту,
Којој се очи стадоше дивити,
Схватих да лепо је живети
И радовати се животу.
Помислих, зашто да тугујем,
Па потом, ведрим мислима вођена,
Схватих да нисам за пораз рођена,
Већ да се овом животу радујем.

Девојачке сузе – Ивана Зајић

Имала сам прилике да учим,
Судбина је нешто друго хтела,
Да мислима тешким себе мучим
Док посматрам крвничка недела.

Желела сам да у миру живим,
Да са својим друштвом певам често,
Природној лепоти да се дивим –
Отишла сам ја на друго место.

Док се момци за бој припремали,
Ми смо ноћу тихо сузе лиле,
Гледале смо док су одлазили
И несрећну судбу проклињале.

Ујутру се богу помолимо
Да их увек срећа, радост прате,
Од свег срца снажно пожелимо
Да се брзо нама кући врате.

Београде – Ивана Зајић

Небо красе распеване птице
Док са њега крупна киша лије,
Босе ноге, танке потпетице,
Сваким даном красе ти улице.

Највећа си наша метропола,
Сви би дали свога срца пола
Да одбране тебе од туђина,
Јер у теби живет’ је милина.

С тобом лепе проводимо дане,
Наша тела мостове ти бране.
Када странци крену ударати,
И свој живот за тебе ћу дати.

Само за тебе, мајко – Ивана Зајић

Само за тебе нек цвеће цвета,
Нека ти живот постане бајка,
Осети у наручју додир свог детета –
Данас си и ти постала мајка.

Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо,
Подари јој љубав срцем својим целим,
Она је твоје највеће богатство –
Све најлепше ти у животу желим.

Вук Караџић – Ивана Зајић

Тршић јесте мало место,
Али створи великана,
О којем се врло често
Говори од старих дана.
Сиромашан, али спретан,
Учењу је био вичан,
Јер био је препаметан
И у школи ђак одличан.
Рат с Турцима и са богом
У времена бесне стара,
Вук чак и са једном ногом
Упознаде Копитара.
Језик српски реформиса
Па створи и породицу,
И у књиге се записа
Да оформи ћирилицу.
Од малена свак’ нам збори,
Па је свима данас знано:
Пише свак’ како говори,
Чита к’о што је написано.

Србијо, земљо славних предака – Ивана Зајић

Сваког јутра сунце златно сија,
Раном зором петлови се чују,
Бистра река својим током тече
И потоци понекад захуче.
Јарким сунцем окупана Сава
Очи моје сад је опчинила.

Златно сунце сву ме засенило,
Е, баш такво не сија никамо,
Многа блага овде ми имамо,
Љубим земљу целим срцем својим,
Овом својом руком снажно грлим,

Својим славним прецима се дивим,
Лаком руком судбина их узе,
Али они и дан-данас живе,
Великани у сећању трају,
Никада се заборавит’ неће
И док нас је, и они трајаће,
Храбро срце њихово куцаће.

Природа је од бога нам дата,
Радна снага у венама буја,
Ево, као у баштама цвеће,
Дана сваког у рано пролеће.
А планине наше надвисиле
Крашка поља и равнице плодне.
Ах, не дамо камен земље родне!

Pages: 1 2 3 Next