Jelena Djurašković

Rođena sam u Kninu u novembru 1956 godine.Školovala sam se u Splitu.Završila sam gimnaziju i ekonomski fakultet.Od 1991. godine živim u Kragujevcu.Prvu pesmicu napisala sam sa 12 godina i objavljena je u Dječijem kutiću Slobodne Dalmacije sa naslovom "Zima",Volim poeziju. Učestvovala sam u recitalima,literalnim sekcijama,večerima poezije...

Pages: 1 2 Next

Najkomentarisanije objave

  1. Ljubav je kao voda – Jelena Djurašković — 3 comments
  2. DELIĆ ZIME – Jelena Djurašković — 2 comments

Author's posts

SNEŽNA ZIMA – Jelena Đurašković

Stajala sam kraj prozora
i gledala grad,
beli grad pod prvim snegom,
što je noćas pao kradom.

Pahulje su letele,
u belinu povile kuće,stabla i puteve
i svima nam kazale:
“Ljuta zima počela je.”

Stajala am kraj prozora
i videla kako po belom snežnom sagu
pored kuće
grupa mališana radosno skakuće.

Ne boje se oni zime,
raduju se snegu,
sneška prave, grudvaju se…,
oni zimi raduju se,
jer zima je ta,
što nam sneg dariva.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59047

JEDNA JE SUZA PALA – Jelena Đurašković

Gledala sam života drvo.
Na njegovoj grani bila je prvo
Nežna mlada grlica.
A onda je ubrzo sletela neka crna ptica.
Zatim je mlada grlica nestala,
A iz moga oka jedna je suza pala
Da spere tugu i pokvasi moje lice.
Bilo joj je žao nevine grlice…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59045

LJUBAV SE IPAK SAMO LJUBAVLJU TRAŽI -Jelena Đurašković

Vraćaš se kao zločinac na mesto zločina,
Pokušavaš se iskupiti lica nevina,
Al’ žrtva ti čvrsto na nogama stoji,
A gde su sada ideali tvoji?
Nudiš mi neko kajanje,
A ono tako liči na bajanje.
Plačeš, klečiš, moliš… šta sve ne radiš…
Kako mi se samo zbog toga gadiš.
Šta bi odjednom od velikog dase?
Otrcao se dasa,pa ne liči na se.

Nadaš se prihvatit ću tvoje izvinjenje.
Želiš probuditi moje sažaljenje.
Al’ne samo da me u srce ne diraš,
Već me tako još više nerviraš.
Ko nekad navlačiš istu masku,o Bože,
Al’ uzalud, ništa me više prevarit ne može.

Mislio si da će ti uvek proći
Sve moje tuge, čežnje, besane noći,
Laži i prevare što su nadamnom vladale,
Uvrede što su mi ponos k’o strele ubadale,
Da će srce uvek da oprosti
Sve drskosti,bezobzirnosti, grubosti…

Kad se svega setim,sva se ježim,
Al’ neću da bežim.
Čvrsta sam ko bedem i duše mirne.
Od izleva tvojih baš ništa da me dirne.
U srcu te mome nema više,
Sprale te gorkih suza kiše.
To što sam te nekad mnogo volela,
Ne znači ništa,jer sam te prebolela.
Kad mi se mnogo od tebe smučilo,
Srce je tako odlučilo.

Imuna sam postala na stari čar;
Ne pališ u meni ni najmanji žar.
Nisam ja više ona što sam bila.
Grubost me tvoja osvestila.
Rodila se u meni misao spasa
Izrasla iz ugaženog,ranjenog ponosa:
“Čovek si što može da zavede,da zaludi jako,
Al’ da usreći, nikoga, nikada i nikako.”
Bio si moja velika greška.
Bio si moja nevolja teška.

Ja novi život živim sada i zato od mene idi!
Šta ćeš sa svojim,razmisli,vidi.
Shvati već jednom i samom sebi kaži:
“Ljubav se ipak samo ljubavlju traži.”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59026

NEKA SE DESILO – Jelena Đurašković

Negde,na nekom putu,u nekom trenutku
desilo se…
I dal’ je dobro što je bilo tako,
il’ nije?
čemu se pitati?
Šta je život nego dešavanja?

Remeti mir…
Pa neka ga remeti.
Treba da se dešava, da se živi.
Podrazumeva ponekad bol.
Neka.
Kako bi drukčije znali kad ne boli?

A zar ne podrazumeva i sreću?
Zar ne napaja?
Neka se desilo…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58978

KAD ON NEĆE DA SE SETI ZABORAVI I TI – Jelena Đurašković

Kad bi se on samo setio
kako smo se nekad voleli.
Kad bi se setio naše ljubavi i sreće,
svih naših maštanja i želja,
Kad bi se samo setio…

Al’ ne,
Videla sam drugu u njegovom zagrljaju.
Grlio je kao nekad mene;
kao nekad mene ljubio je nju.
Milovao je njenu kosu i obraze njene.
A ja?
kad bi se samo setio da postojim,
setio samo…
Plakala sam nesrećna i osamljena.

Ni primetila nisam kad prišao mi je neznanac.
Pored mene je seo i upitao:
“Devojko,čemu tolika tuga?”
Al’ tiho i gorko ponavljah uvek iste reči:
“Kad bi se samo setio…”
Tek kad je nežno glavu podigao moju
i obrisao suze s mog uplakanog lica,
tek tad osetih prisutstvo
tog neznanog mladića.

“Ne plači devojko”,
tešio me tužnu.
“Kad on neće da se seti, zaboravi i ti.
Zaboravi suze, sve tužno, kišovito, tmurno…
Zaboravi sve što ne vodi do sreće
i sreću potraži za svoj dragi lik.
Nek’ osmeh zablista na tvojim usnama
i radost u tvojim očima.”

Prestala sam plakati,
slušala sam ga
i gledala ga.
Zavolela sam njegove srećne oči
i našla u njima sreću i za sebe.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58965

ŠAPUĆU MISLI -Jelena Đurašković

Daleko si i opet sama i napuštena
Vraćam, se krilu sretnih uspomena.
A toliko puta već dadoh svoju riječ
Da ću biti vijerna tokovim sadašnjeg vremena.
Eho prijašnjice opet je pozvan da tješi.
Sjećanja naviru kao bujica.
Eho dragih uspomena jedina je svjetlost
Tihe samotne noći kad šapuću misli:
“Dvadeset drugi ožujak,subota…”
Radosti tad si prodrla u nježnu slabašnu dušu.
Upalila si plamenove svoga postojanja.
Gore i sada strasnom vatrom
I željom za besmrtnošću tvoje slatkosti.
Obuzela si dušu i tijelo, mamila si.
Živjela si i narastala u tihim šapatima
U nježnim milovanjima i prvim poljupcima,
Jedinstvenim u svom djetinjenom nesavršenstvu.
A bila si tako kratka i nestala za tren,
Kao kad otvoriš oči i izgubiš slatki san.
Dođeš iznenada na krilima vihora
A nestaneš za čas kao omađijana.
Ludom silom sazidaš novi svijet
I ozariš lice osmjesima beskrajne sreće.
Golema si,raskošna si,
Ali gdje si, gdje si sada?
Patnje i čežnje trag su tvog trena,
A ispruženoj ruci osta samo varka praznina.
Moraš li uvijek napuštati?
Tužno vapi jedno srce
I nijemi poziv šapuće ti,
Ja te želim radosti moja bolno i bezgranično,
Ali mi te daju samo uspomene.
Dođi mi jednom stvarno i prevladaj prezrene daljine.
Rukama je mojim hladno i željne su tvoje topline,
A usne bi htjele s tvojih poljupce ubirati.
Ne napuštaj me nikad više,jer teško te je čekati.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58947

NAŠE OČI NOSE NAŠE TAJNE – Jelena Đurašković

U srcu se rodi tajna,
srce tajnu poveri očima,
oči je skriju u pogledima.
Naše oči nose naše tajne.

Moje bi oči želele saznati
tajnu tvojih očiju.
Tvoje bi oči želele saznti
tajnu mojih očiju.
Znatiželjne oči krišom se pogledavaju.
Plašljive oči nesigurno strepe
nad svojim tajnama
i pogledima diktiraju
neveselu igru povlačenja.

Ohrabrimo ih.
Dajmo im malo bleska,
malo smeška.
Dajmo im sjaja za naša lica,
zaustavimo ih kad se sretnu,
dok iskreni kao deca
ne izbrbljaju baš sve.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58922

BALADA O PROLAZNOSTI – Jelena Đurašković

Kakav je to tužni cvet,
uvenjulih ružnih lati?
Ne sme on u mojoj vazi
ni čas dulje stati.

Dignem ga iz vaze,
što me prazna seti:
“Ruža jedna crvena
u njoj treba biti.”

Pa ja sam je ubrala
i u vazu stavila.
Gde je ruža nestala?
Zašto mi se sakrila?

“Ne traži je više;
uzalud je sve.
Tvoja lepa ruža
sada umire.”

Čuh te reči strašne
i bol me obuze,
a obrazom tužnim
suze kliznuše.

“Ne traži je više”,
reče ružni cvet.
“Bijah lepa ruža,
a sad ću umret”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58914

PESMA JE MOJA-Jelena Đurašković

Ponekad istina,
a ponekad sanja,
pesma je moja,
bila veća il’ manja.

Pišem o ljubavi,
životu i sreći…
Svaku svoju tajnu
pesmi mogu reći.

Moja pesma peva
o buđenju dana,
o lišću što u jesen,
požutelo, pada s grana.

U pesmu ja pretvaram
sunce i oblake,
godišnja doba,
lepote svake.
vrbu što se tužno
nad rekom svila,
kišu što je dugo
krupne kapi lila…

Pesma je moja
i suza pokoja,
što katkad kane
i rastuži mi dane.

A onda opet napišem drugu,
u kojoj radost zameni tugu.

Sve što može pesma biti
to se ne da nabrojiti.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58901

NE,NE GOVORI VIŠE – Jelena Đurašković

Ne,ne govori više,
jer u ljubavi se ćuti.

Ne,ne govori više
i ne traži da govorim.
U ljubavi govore pogledi.

Ne pitaj me dal’ te volim,
već pogledaj moje oči
i njihov pogled reći će ti sve.

Ne,ne govori više
i pusti da i ja gledam tvoje oči,
u pogledu tvom istinu da tražim.

Ne,ne govori više,
jer reči katkad lažu.
U ljubavi se ćuti,
a pogledi sve kažu.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58899

SLATKO JE KRATKO – Jelena Đurašković

Kad sam se prvi put zaljubila,
bila sam tako mlada
i u srcu gajila mnogo lažnih nada.
Da će ljubav vječna biti,
tad sam znala pomisliti.
Cijeli svijet sam voljela,
o ljubavi pisala,
na njega sam mislila
u besanim noćima
i bila sam presrećna.
Ljepotu života tek tad sam spoznala
i u srcu svome živjeti željela.
Sve je bilo bijelo,
svudje samo smijeh,
sve je tada pjevalo,
tuga biješe grijeh.
Al’ kolo se okreće,
na žalost je tako
i plamen sreće ugasi se lako.
Sreća posta bol i tuga
kad ljubav mi uze druga
i tad shvatih da sve slatko
u životu traje kratko.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58882

LEPOTA MORA -Jelena Đurašković

Sa hridi na morskoj obali,
gledam beskraj plavi što predamnom stoji
i hiljade tajni svoga sveta krije,
spokojan i miran kada vetra nije.
I dok mu sunce obilno rasipa svoj zlaćani sjaj,
k’o da je posuto mnoštvom bisera,
ono mu uzvraća svoj bleštavi odsjaj,
Plavetnom nebu sa mnogo žara,
lepotom se svojom udvara.
A nebo uzvraća plavetnilom nesebičnog darivanja.
Sa neba mu se smeše oblačići beli, penušavi, nestašni, veseli…
i zabavljaju ga igrom svog stalnog preoblikovanja.
Poseban dekor su galebovi što iznad njega lete,
i uz radosne krike pozdrava suncu, nebu, moru…
čas slete, čas uzlete.

Predivna igra pridodavanja lepote lepoti u žaru letnje topline.
Spajanje i stapanje u beskrajnu lepotu i harmoniju celine.
Opijena,omamljena uživam i u njegovom mirisnom dahu.
Čini mi se kao da mi nešto šapuće
dok lagano kotrlja kamenčiće u plićaku.
Žari mi telo toplina leta,
a dušu mi žari sva ova lepota.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58741

RAZOČARANJE -Jelena Đurašković

Okretah se odblesku zapamćenih rumenih osvita,
probuđenih u slepoći zalutalih stremljenja,
razorenih u plimi strasnog pakla.
Oćuteh odsjaje razabranih nada
šamarom prokletstva rasutih u pakleni pepeo.
Tresak,trzaj,treptaj,opaka smrt,
a živeti se još htelo.
Avetinjske asocijacije,čemu ste vi još tu?
Jauci iz mračne jame kupe vas ko strvina lešinare.
Sipate pakost,sotonski parate razboljenu psihu,
a onda je ukopate negde između neba i zemlje.
Pesma mi tumara po palubi zalutalog broda.
Okeani mojih misli trpe valove plime.
Krvare prolećna pamćenja osvajajući setom ućutali razum,
prelaman nad nepoznanicama ljudskih grehova.
Ali zakleti ponos se bori i tuži posrnuće,
našavši jedinog krivca u nemiloj igri slučaja.
Iskušenje ljudske nadmoćnosti pronašlo je kraj za kraj.
Mač je presekao napeto uže naivnosti.
Načela duhovne nepobedivosti već podsećaju na bajku;
arhaični napitak onima što sami sebe lažu.
Drhtaj prošlih nadanja opet ucenjuje za izdaju ponosa,
al’ vrata zaborava se teško otvaraju.
Moćni ih otvore migom prolazne sreće,
ali tada mrlje prošlosti kolaju.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58727

TVRDOGLAVA GLAVO – Jelena Đurašković

Posegnem da uberem voćku zrelu,
Al’ mi jedna pljuska ožari lice
I korak nazad me vrati.

Otpatih bol, pa kad presta,
Snaga me nova pokrene ka cilju,
Al’ opet isto, samo bol je jači,
Pojačan ranom sećanja na prvo.

A kad se i ta umiri bol
I treći put se osmelih hrabro
Da koraknem bliže ka zreloj voćki
I nazovem je svojom.

Ne prezah više ni od vrućeg bola,
Strastvena, gladna i u želji žudna.
Kad pljuske više ne bi.
Tek umesto nje,jedan glas se iz potaje javi,
Da mi korake zaustavi:

“Tvrdoglava glavo, što to želiš sebi?
Zašto si uporna tamo gde ne ide
I čemu srljaš tamo gde se brani?
Pa zašto uvek kad te pljusnem
Zatvoriš oči i ne vidiš ko je?
Što te tako hrabri,
Pa ne shvataš opomene moje?
Voćka je ta zrela, raskošna i slatka,
Ali pojedena gorak okus daje.
I zato bolje okreni joj leđa, otrpi glad,
Nego da osetiš i slast i gorko kajanje”.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58699

TAKO TEČE ŽIVOT – Jelena Đurašković

Kad je čovek sasvim mlad,
proleću je nalik tad.
Vedar, hitar, nestašan
i k’o ptica raspevan,
kao sunce nasmejan,
k’o potočić raspričan.

Odrastao čovek
zlatnim letom zrači.
On je tada zreliji,
topliji i jači.

Jesen njemu oduzme
lepotu i snagu
i tek osta uspomena
na dob prošlu mladu.
Pogurena starost zlobno
ucrtava snažne bore,
koje ne bi izbrisalo
niti toplih suza more.

Al’ prođe i jesen
i nastupi zima.
Tad životu ovom dođe kraj.
Večni snovi u belini
čovekov su tada raj.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58687

Pages: 1 2 Next

Load more