LepaS

Lepa Simić

docekaj me osmehom...

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 34 35 36 Next

Najkomentarisanije objave

  1. DO NOGU – Gordana Knežević — 33 comments
  2. Jedva za tebe znam – Lepa Simić — 21 comments
  3. TEBI, ZAUVEK – J.Nestorović — 21 comments
  4. KAP PO KAP – Lepa Simić — 18 comments
  5. PESMA PROGNANIKA – Divna Bijelić — 17 comments

Author's posts

NAJTIŠE POSVETE – Lepa Simic

27 пута прочитано

Nova Zbirka Pesama – LepaS

Još jednom se neizmerno zahvaljujem celom Timu a posebno Ljubi Obradoviću, Milošu Ristiću, Tijani Savić za Disain “NAJTIŠE POSVETE“ i ostalima, što je moja Zbirka pesama u kratkom roku ugledala svetlost dana. Hvala puno na pažnji i posvećenosti, nastavite sa uspešnim radom – SREĆNO! 

LepaSimicPrilagodjenoZaStampu KORICE

Deo od recenzije Ljubodraga Obradovića i Miloša Ristića

Ova zbirka je pravi događaj za pamćenje. Puna je dirljivih, veselih i setnih pesama. Umetnik je često zatočenik nadahnuća i samo kroz poetiku može sagledati taj put…jer nije lako prebirati po emocijama i sećanjima.

Lepa Simić “nalazi oduška u njenim mnogobrojnim pesmama. *Neću oprati lice, ni ruke na tebe mirisne. Bojim se da izbrišem trag najlepšeg sna…* (Neću oprati lice) Ljubav -taj veličanstveni san na javi, tu pokretačku snagu života naša pesnikinja varira na više načina: i u žalu za izgubljenom i u sreći zbog tek nastale…” (* Miljojko J. Milojević).

Dakle, Lepa Simić je svojom prvom knjigom poezije “NAJTIŠE POSVETE” tako glasno poručila celom čitalakom svetu – ljubav je nešto najveće i najsvetlije. Oslonac. Za Lepu, ljubav predstavlja život. Ta činjenica je poznata, ali odavno nije to na tako poetski način zapisano…
A Lepa je jasno dokučila dijalektičku stvarnost sveta, jasno je uvidela u svojoj poeziji svu prolaznost svega što nas okružuje, ali nikako ne pristaje na to, jer bar se u poeziji ne treba predavati i pristajati na sve zakonitosti koje nas okružuju i život usmeravaju na staze kojima nismo zamislili da koračamo.
Odličan primer te dobro iznijansirane strategije da se treba uzdići iznad trivijalnosti kojima nas život obasipa,

svakog dana, svakako trena, Lepa nam poklanja u svojoj pesmi *KAO DVE STATUE*.
Naslonio si se
kao breg
na moje srce
Ni zrnce čari
ni ljubav ne osećam
hladne mi obloge
na tesnom osmehu
miruju

…………………

………………………….

.Ljubodrag Obradović

 

 

NAJTIŠE POSVETE su zbirka poezije u kojoj se na različite moguće načine konkretizuje odnos između lirskog centra – jedinke i zavičaja koji je predstavljen ili u porodici ili u ljudima koji joj nedostaju. Ono što povezuje te dve strane najčešće je čežnja, ljubav, naklonost, dopisivanje itd. Prostorna udaljenost, odnosno širenje životnog prostora u direktnom je obrnutosrazmernom proporcionalnom odnosu sa gubitkom ili nedostatkom sreće.

…………………..

Pesnikinja, različitim vrstama ljubavi, voli sve ljude u njenom svetu. Zato piše jednu pesmu majci, jednu za ćerku, jednu dragom, jednu najbližoj drugarici. Te su pesme njene u formi pisma, i pesnikinja čak to i ne krije – pesmama kao pismima ona poziva na večnost i zahvaljuje ljudima koji joj znače. Nedostajanje nije samo fizičko, prostorno – ono se kroz njene stihove otelotvoruje kao jaka emotivna, svakodnevna, duševna komponenta.

 

Miloš Ristić

 

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50019

2 Nove Zbirke “NAJTIŠE POSVETE“ i “ CVETNI PUT DUŠE“ – Lepa Simic Cirih

46 пута прочитано

Dugo sam se dvoumila da li uopše da štampam zbirku pesama? Godinama odlagala… Nikada mi nije bio važan zbir knjiga, već kvalitet pesama!!!
I pošto je stvarno više bio red – objavila sam prve DVE zbirke PESAMA!! Blizakinje!
“NAJTIŠE POSVETE“ i “ CVETNI PUT DUŠE“

LepaSimicPrilagodjenoZaStampu KORICE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

korica gotova10 Cvetni put duse

O sveg srca veliko HVALA Timu iz Kragujevca Prof.Dr.Golubu Jašović, Ljiljani Bralović,- Iz Kosovske Mitrovice Novici Sovrlic, Pedji za Disain i ostalima…koji su pridoneli mom radovanju povodom zbirke CVETNI PUT DUŠE“

УМЕСТО ПОГОВОРА
РАЈСКИ ВРТОВИ ИЛИ ЦВЕТНИ ПУТЕВИ ДУШЕ ЛЕПЕ СИМИЋ
Проф. др Голуб Јашовић

Пред нама је рукопис друге самосталне збирке стихова Лепе Симић под насловом Цветни пут душе. Наша поетеса је стихове писала годинама, али је прве песме објавила недавно у периодици и то, углавном, на друштвеним мрежама, на интернету, али и у разним другим штампаним гласилима, нарочито у зборницима поетских радова објављених у иностранству.
Лепа Симић је досада, као што рекосмо, објавила једну књигу песама “НАЈТИШЕ ПОСВЕТЕ“

….
Ишчитавајући поезију наше песникиње већ на први поглед лако је уочљиво да у њеним песмама, без обзира на то да ли је у питању љубавна, рефлексивна, дескриптивна или родољубива песма, преовладававају романтично синтетизовани мотиви и теме љубави и родољубља, често праћени сликама реалног, скоро фотографског казивања измешаним сценама будног сневања, полусна, а то њено песничко платно извезено је звездама, небом, месечином, завичајним зорама, ноћима, свитањима, мрклинама, мраком, свитањима, и слично.
Она пише најчешће слободним стихом, али у књизи има и римованих стихова. Њени стихови су метрички разноврсни, али најчешће се користе стихови од четири до дванаест стопа.
……

………………….
Да се ради о књижевном ствараоцу који већ има изграђен свој особен стил говоре нам бројне синтагме и реченице у којима се бираним језичко-стилским средствима остварују задаци које је аутор ове књиге себи поставио као циљ.
Тако су у њеној поезији сасвим уобичајене појаве метонимије и персонификација у којима, на пример: цврчак кљуца мрак, Звезде на небу/Свеће пале/Запричавају ноћ, Грлица/ Умотана у ћутање/Чека сан, ветар плеше у трави, звезде запричавају ноћ, године жељама изроване нижу се као перле на исту нит, песникиња је као зид пун зеленила заборављеног и пузавица недосањаних.
У неким њеним песмама померено је значење свакодневних колоквијалних израза и облика: киша је горела, зубато сунце у прстима мре, Удахни ову ноћ / испружену испод звезда /и младог месеца/Вратићу се са првим трешњама/и врелим сунцем, да припитомим ласте у теби, јутро ми брише трепавице, да ме озвезда.
Посебно су успели стихови у којима бележимо ванредно лепе компарације: топла као хлеб, туђина ме пије као вино.
На крају, не преостаје нам ништа друго него да констатујемо да песме објављене у књизи Цветни пут душе нуде читаоцу занимљиве и лако читљиве стихове у којима ће уживати и којима ће се опет и опет враћати те их стога издавачу безрезервно препоручујемо за објављивање.

Проф. др Голуб Јашовић

ПЕСМОЗБОРКА ЉУБАВИ И ЧЕЖЊЕ
(Пред књигом ,,Цветни пут душе,, Лепе Симић )
Понекад се роди песник, неприкосновен и Богом дан, а понекад живот притисне човека па пропева да не заплаче, да не пукне, да не залута. У песмама Лепе Симић препознаје се песник кога је живот натерао да се лати пера и тако одбрани од притисака немиле судбине.
О било чему да пева Лепа слави две светиње: љубав и завичај. Љубав према свему: човеку, деци, родбини, завичају, цвећу, птицама. У свакој песми дубоко је изражен инстикт прамајке која дрхти над чедом а чеда јој сви и све што је икада у завичају срела видела и заволела.
Лепа Симић записује онако како јој душа диктира у датом трену, не мари за форму, стих и риму. Битно јој је да се изворна мисао забележи, да се песми повери као сестри.Можда је то последица живота у туђини без својих најближих да са њима дели добро и зло. Можда је то и највећи квалитет ове песмозборке – детињаста искреност. Ништа Лепа не оставља недоречено, о свакој муци приповеда као да се животу правда.

…..
На мене су највећи утисак оставиле песме из последњег циклуса ,,Све је моје тамо,, Да будем прецизнија, ганула ме снага и дубина емоција. У том поглављу смештене су породичне и родољубиве песме самим тим се некако
подразумева да оне зраче најјачом емоцијом. Песме како и она рече ,,низале се неосетно као перле на исту нит,, а у свакој несагледива чежња за ближњима и за завичајем. Док сам ишчитавала песме нисам знала ко је аутор и где живи. По завршетку сам могла написати биографију ове храбре жене а да је скоро ништа не питам. Њене песме говоре одакле је и кога је све оставила када се запутила у бели свет.
‘‘Кћери моја, не питај
за наше огњиште!
То су ране које мене тиште –
Тамо нема ничега више.‘‘
Дакле Косово, колевка свих нас Лепин је завичај, како она каже ‘‘Тамо где се ласте љубе‘‘
‘‘У песми мој дом,
мајка, брат и сестра,
моја земља
и сунце јужњачко‘‘
У песмама Лепе Симић препознаје се и нит усмених предања, што говори да је одрасла у породици где се неговала култура говора. Разумљиво је што је удаљена од својих најближих у немогућности да и сама преноси живот усменим путем почела да записује своје мисли. Понекад можда и преемотивно за огрубели свет али бескрајно топло и искрено.
Можда ће строжији од мене рећи да се теме понављају и да је превише песама о мајци али ја не могу да joj замерим ништа јер знам шта значи изгубити неког блиског и патити за неким ко је далеко.
Књигу препоручујем свима који мисле да је у белом свету рај а да је све наше празно и невредно. Нека прочитају па нека се замисле!
Љиљана Браловић 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50010

Pesme nedelje oktobra 2015.bira Lepa Simić

77 пута прочитано

 

ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ – ЈовДраг

Пишем песму пријатељу драгом,
Вртови су рајски његова адреса,
Мислима ћу стихове слати к небу плавом,
Знам да ће их чути и климнути главом.

Узеше га Анђели јер им такав треба,
Та громада човек праведнога кова,
Што велику душу делио је свима,
А њему шта остане, нек има шта има.

То велико срце издржало није,
А сваку је бољку хтео да прикрије,
Да други не виде да му ишта фали,
И никад не кажу, био човек мали.

Године смо многе провели у причи,
животу се ругали, на шта све то личи,
И кад тражих друга, кад душа зајечи,
У њему га нађох да ми тугу лечи.

У причама дугим исправљасмо Дрину,
Па смо ту горчину топили у вину,
А на крају увек задње речи беху,
Ми смо само смртници, а Бог ће о греху.

Знам да ће с неба опет све да гледа,
Душа праведника никад не нестаје,
И док вољом Бога,  Анђелима служи,
Његова се душа опет снама дружи.

Почивај у миру пријатељу драги,
Чиста ти је душа да пред Богом станеш,
По човечним делима памтиће те време,
Пријатељ те жали, јер било је невреме….

© ЈовДраг
_______________________________________________________
Песма посвећена мом другу и пријатељу Милутину Цветковићу.

 

МИ – Светлана Ђурђевић

И то смо МИ
рођени и одрастали у Крушевцу
и на то поносни сви
на порту и цркву Лазарицу
о чему певају сви заљубљени
ноћним окупљањем на фонтани
док понеки залутају на Костурницу
на климаве клупе загрљени
или продужи стазама багдалским
кад крију своју недоумицу
младошћу и снагом занесени

И то смо Ми
раштркани по глобалном селу
што се планета Земља зове
али и даље ненадмашни у свему
(јер изазови су препреке нове)
што смо започели и довршили

И то смо Ми
генерација ‘ 65. – ‘ 66.
рођени у једној а сазрели у четвртој држави
и тиме су сва светска – наша места

МИ
одважни једноставни и моћни
небитно да ли нам је листа
прва пета или шеста
МИ
јединствени и горди
славимо бриљантних 50 лета!

© Светлана Ђурђевић

 

БОСУТ СРЕМОМ ТЕЧЕ – Слободан Цвитковић

Ако негде могу срећан бити,
ако на земљиној кугли има раја,
онда су то Босут и ова села,
овај део мога родног краја.

Док тихо жубори та мала река
поред воде лепоти краја нема.
Мир и спокој увек нас чека
ту, на почетку равног Срема.

Дивна су наша сремска села,
која су по Босуту знана,
улицама њиховим вода тече,
па су у песмама опевана.

Грк је по Филипу познат,
по Вишњићу и име носи,
али Босут селу душу даје
и људима срећу доноси.

За Моровић сви су давно чули
ту се девојке мостовима шетају
док свога драгог чекају,
у бистрој води се огледају.

А Батровци моје село мало
крај Босута давно је настало,
ко се његове ‘ладне воде напио
до судњег дана у срцу га је носио.

Мила река запљускује три села
па им даје чари којих нигде нема,
а из реке подиже се измаглица бела
носи поздрав широм целог Срема.

© Слободан Цвитковић

Pokušavam da te zaboravim – Nenad Đekić

Pokušavam da te zaboravim,

prečim ti prolaz ka mislima i duši.

Gradim zidove moćne, koji horde drže,

al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši.

 

Ponosan, nekad proslavim uspeh

i pomislim da sam slobodan od tebe,

doleti tad opet, staro osećanje

ljubavi i patnje što mi dušu grebe.

 

Po nekad mi nezvana ti u snove dođeš,

pomutiš mi misli kao brza reka.

Počnem da se nadam, u nadi se budim,

na javi sam opet senka od čoveka.

 

Istinu znam, uzalud te sanjam,

mi smo dva daleka, različita sveta,

koji kad se spoje, tu života nema,

ostaje samo tuga,patnja, bol i šteta.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49725

Izdužio se DAN – Lepa Simic

24 пута прочитано

 

Izdužio se DAN – Lepa S. 1

 

Kao potočić poskakuješ
skriven
ispod moje bluze.

Dođi iznenada
kao gitaru
zagrli telo puno muzike.

Na usnama
boje breskve raspolućene
tvoje ime podrhtava.

Nedelja je
izdužio se dan
Požuri.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49392

Pesme nedelje septembra 2015. bira – Lepa Simic

20 пута прочитано

 

REME – Aleksandra Mladenović

Tvoje su poeme najmilije breme
koje duša ova vazda kradom nosi
i mirisni gazi na utrtoj stazi
od kala i pada. Njima jošte rosi

nepresušno vrelo u kapljama  pera
taj milospev žarki što u pesmi rida.
Pusti janičaru! Što od mene tera
ponore što neće unutarnjeg vida?

Sitost sviju krotkih iz ibrika tvojih
proliva se. Evo, Heruvim mi slete
sa  bremena laka na žice iz kojih
mirom pomaza me. Aj, oholi svete

zar trnje je tebi ovaj časak jasni?
U njem’ gori vatra toga ognja studi
kojim ime nosiš. Rosi,rosi, krasni!
Podaj milo breme! To su samo-ljudi.

© Aleksandra Mladenović
Zaječar, 6.7.2015.

НЕ ПИШЕМ ПЕСМЕ – Зоран Јовановић Христов

Ја не пишем песме које осмех маме
нити моје песме на љубав миришу
пишем их из беса, нек’ оне галаме
на лудости силне, што ме инспиришу.

Ја не пишем песме да очи засузе
нити од њих уме срце да трепери
бесан на све тешке угурсузе
песмом кажем еј, бре, хохштаплери!

Ја не пишем песме, чежњиве поеме
лептириће које праве у стомаку
бес кроз песму грми, на људске екцеме
иако ми снага скоро на измаку.

Ја не пишем песме, заносно љубавне
да те љубим док ми сва дрхтиш од страсти
песмом браним дане јуначке и славне
кад порастеш једном само ће ти с’ касти.

© Зоран Јовановић Христов

MOJA BRAĆA – Bora Blagojević

Sve što može da se proda
Prodala su moja braća
Mi ni svesni nismo bili
Ko kupuje i ko plaća

Prodali su okućnicu
Šljivar iznad rodne kuće
I bačvanu kraj vrbaka
Plava jutra u svanuće

Prodali su bez tapija
Sve đuture i od oka
Sve livade do jaruge
Bistru vodu iz potoka

Njivu što nas hlebom hrani
U zakup su juče dali
Sad pričaju pravdaju se
Gde je međa nisu znali

A međa je sve dok može
Pogled ptice da se vine
Prodali su deo neba
Belog orla u visine

I ćuvike što međaju
Od silnika što nas brane
Lojze što nas vinom poji
Manastire razidane

I utrobu zemlje ove
Gde se novi kamen rađa
Staro groblje pored puta
Prodala su moja braća

I sve naše krvotoke
Što dolaze iz daleka
Prodali su sve izvore
Sve kladence belih reka

Pravoslavlje slavu veru
Kolač što se daje sinu
Prodala su moja braća
Tihu modru mesečinu

Prodadoše braća braću
Rasejaše kosti njine
Ko da ovde nikad nije
Bilo pravde i istine

Prodadoše crep sa kuće
Kisnu grede otkrivene
Trune duša u ognjištu
Prodali su deo mene

© Bora Blagojević

ЈЕЗГРО – Сандра Илић

Данас смо у данас
тихи говор ономе ко ћути
посебан значај
Губитак драгоценог
све стварно и ништа нестварно
И јесте и није

Неизрециво сопствен
ватрен котур воска
непобедан јунак
сјајни сунчев колут
Онога што јесте

Површ Земље време
четири су угла
молитвом окрећу истоку
Сунце десном рамену
заштитника душа
дарива обиљем
изврсности
врлину.

Сандра Илић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49382

Pesme nedelje augusta 2015.bira Lepa Simic

22 пута прочитано

Vitezovi 21.veka – Nebad Đekić

31/08/2015

 

 

Ta drevna kula Stefanova,

što Manasiju svetu od dušmana skriva,

u miru provodi staračke dane,

a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 

Na sebi vidi Stefana svoga,

sina srpskog nebeskog cara,

a oko njega vitezove,

pune snage, vere i žara.

 

Na usnulu kulu sunce pade,

rađa se letnji avgustovski dan

I vidi čuda, oklopi sjaje,

jutro u javu pretvori san.

 

U jednom danu vreme se vrati,

kule blistaju, kao sagrađene tek,

čuje se galop oklopnih konja,

ponovo ožive srednji vek.

 

Sveta polja, baš kao nekad,

ponovo prekriše čadori beli,

čuje se pesma trubadura

dok vino piju vitezovi smeli.

 

Tu su i dame crvene kose,

čine ih nežnim haljine bele.

To je samo optička varka,

njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

 

Čuje se pesma na sve strane,

po maču svi su rođena braća,

ali dok veče lagano pada

I želja za borbom, poče da se vraća.

 

Baš kao nekad, u srednjem veku

počeše slavne viteške igre,

oklopi teški stežu im grudi

a vitezovi, okretni kao čigre.

 

Borba poče, čuje se zveket

oružja teškog što oklop mrvi,

samo što sada, u ovom dobu

to behu igre bez suza i krvi.

 

Sa neba Stefan sve to gleda,

ognjeni vitez reda Zmaja,

sad na počinak mirno može

jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

 

 

LJUBAV NE ZASTRANJUJE – Milka Vukic.V.

„ljubav za Ljubav

.

Nebo zaplakalo

Rane da mi vida,

Zgrusanu krv rastocilo…

Ipak cu ostati ziva…

Ljubav se ne moze zabraniti,

Patnju treba umanjiti,

Vjeru Gospodu pikloniti

U odluku Mu vjerovati.

Istina je najvrednija

Umna je moc njena.

.

Pomirila sam se sa sobom,

Zivotni put se nastavlja,

Cuvam svoja bolna sjecanja

„Nada ne zastarjeva“.

 

SADA…Miro Beribaka

Ne, nije to sujeta sredovječnog muškarca,

(rekla si mi da odem-?, ne mislim se vraćati),

ne vjerujem da je za mene preostao

niti jedan osmjeh, niti jedna lijepa riječ,

ne, ne mislim se vraćati, kasno je.

Vjerujem da si već i zaboravila na one riječi

izgovorene u zanosu neostvarenog susreta

i kolebljive nade…

.

Ne znam ni zašto sam ti i prišao,

možda, jer je tog jutra bilo sunčano,

a kafa jaka i ukusna, i cigareta…

Valjda me je očarao

tvoj nemiran pramen preko čela

i tvoje nasmijane oči

koje kao da mi hoće nešto reći,

a opet, pune neke tajanstvene melanholije,

ćutljive kao poslije brodoloma,

a ipak nasmijane…

Možda sam ti htio reći koliko si me zanijela,

da ti govorim sve moje istine i sve moje laži,

i da slušam tvoje…

da te primim za ruku, osjetim jesi li stvarna,

da ti pomrsim kosu…

Ne znam,

ali i dalje mi nije jasno gdje si bila

dok sam imao osmjeh, i srce,

dok sam imao riječ kojom bih te poveo

ka bespućima propuštenih zagrljaja,

gdje bismo bili dovoljni jedno drugome

za sve propušteno,

dok su mi oči bile zelene, a ne sive kao sad…

.

Sada je kasno, ja nemam više ništa,

i nikoga…

osim kafe i cigarete,

ostao je tek žal, i nijemi pogled

na nemiran pramen preko čela i na nasmijane oči,

pune neke tajanstvene melanholije…

Na oči, koje kao da mi hoće nešto reći…

 

НИКАДА ИЧИЈА – Миладиновић Сандра

Никада ичија, заувек ничија
у свету љубави дишем….
Гледам кроз прозор јутарњу росу
по магли од даха док пишем…

Усамљена зачудо нисам,
одавно живим за сутра,
колико данас више не бројим,
заљубљена у вечност јутра….?!

И сретнем тако изненада
тај недосањан сан,
боја ме гласа подсети да сам
доживела давно тај дан…

Варка се нада новом трону,
нестварно вијуга вихор…
Ко ли је створи и са ким гори?
Где јој је вечни ктитор?

И тако прођем као сена,
ничији додир ме не дотиче…
Може ли тако нежно биће
да хода, а да се не спотиче?!

Пропустила сам заносне тајне,
косе ми шарају седе,
али ништа зато и не марим….
Увек сам чекала ТЕБЕ!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49138

KADA SAM ODLAZILA – Lepa

30 пута прочитано

 

KADA SAM ODLAZILA – Lepa Simic

Kada sam odlazila
ispratila me majka
Kotrljale se krupne suze
niz njeno lice

Tihim glasom molila je
Kćeri čuvaj se
piši i nemoj dugo

Vetar je nosio obećanje
Neću dugo

Voz se gubio u magli
i huku vetra
dva dana
kroz nekoliko zemalja

Šta mi to sudbina sprema

Na tudjim vratima
dočekala me starica
rukom pokazala da uđem

U velikom točku olujnih dana
kotrljala se mladost

Nisam govorila šta me boli.

Krila sam
da mi je čežnja razdirala grudi
a ružni snovi bacali u očaj

Majci sam pisala o lepoti zemlje
sebe nisam spominjala
tako je bilo najbolje

U samotnim noćima
počele su da izviru pesme

Mesec je znao sve
Gde sam skrila nesanice
i snove
što ostaše u zemlji sjaja

Godine brzo lete

Ponekad se osmeh sledi
kad se setim
krupnih suza majke
i obećanja

Neću dugo

Oprosti što sam te još tad’
slagala Majko

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49088

Bela haljina – Lepa :-)

28 пута прочитано

11011844_847401212004252_8494182034575138297_n

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49085

Kćeri… L.S.

20 пута прочитано

kćeri

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49062

Pesme nedelje jula 2015.bira Lepa Simić

37 пута прочитано

 

LAJAVO VREME –  Dragos Pavic

Oskoruse zelene nudi
lajavo vereme, misli da ne znam
njihov ukus, hoce da osetim trpkost
njenoga ploda i moja usta zaneme.

Misli da praznoglavo jurisam na
vitla vetrovita, skrnavim
tisinu polja i cujem cerek, lelek
i metez. To samo ja imam kuraz
da tako kategorizujem ljude,
da smestam njhove ludosti
u prazne hvalospeve.

Otuda dobijam odgovore
koji prkosno jarost tvore,
ne budi suludu nadu da ces
nasuncevom zadu naci smirenost
i plod jer ljudi i dusu kradu.

A tvoja zelja da je i njima podaris
mogla je samo ukleta Pandora
kad otvori kutiju zala i tad se prosu
sve u prah, samo ostade coveku
jalov zamah. Bog pregaocu daje mahove,
ali ojadjen, sicusan, ne hvata tokove,
jurisa na vetrenjace smelo
al svaki dan se cuje novo opelo.

Zakovitla se nebeski svod,
uzavre ljudski rod,
vaskrsnu bozji oplod,
podari sinju veru da ljagu staru
operu i novo vekovito seme
poseju u dusu izgubljenu. DragosP

 

 

PUSTI ME DA SANЈAM  –  Latinka Đorđević

Mirno detinjstvo, majčin osmeh,
vitice vrbovih grana.

Sunce iza oblaka,
svetu iskru po rekama,
obasjanu senkama.

Ruke pune ljubavi
ušuškane u tvoj dlan.

Rukovet poljskih ljubičica
svetlost dana po zelenim padinama,
orošene usne poljupcima.
Preplavila me nežnost šeboja,
pusti me da sanjam.

…Ako dozvolim sebi emocije,
Osećaću samo bol…

© Latinka Đorđević

 

 

ISTINA – Dragan Pavlović

 

Kada prođu jeseni i zime

jednog celog stoleća,

ništa se zaboraviti neće,

pogromi, pošasti i ratne oluje

kidali su grane i mlado cveće,

zalud će snegovi i vetrovi

tragove da zameću,

da se ne sazna ko je i zašto,

da Kaini okaju Avelje,

o prerano pokidanom cveću.

U zemlji je ostalo seme,

ništa se ne može sakriti,

i kada nas ne bude više,

sećanje se govori,

ono se piše,

ostaće sačuvani tragovi,

zapisi na listovima papira,

istina se sa ničim ne briše.

Kada dođe trenutak,

možda stoprvog prolelaća,

proklijaće sakriveno seme,

izrašće visoka zova,

sačekaće svog pastira ,

− U cara Trajana kozje uši,

u cara Trajana kozje uši! −

I ništa se zaboraviti ne sme,

ne može, ne treba i neće,

ni kada prođu jesni i zime

i stojedno proleće 

 

PTICA –  Milena Vukoje Stamenković

Nalikujem ptici sa tri krila
Treće je tako skriveno
Da ga stalno tražim

Zato odmotavam reči
To klupko zlatnih struna
Obavijam oko srca
Da me ponese
Tebi donese

© Milena Vukoje Stamenković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48728

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 34 35 36 Next

Load more