Ljuba Obradović

Ljuba Obradović

Author's posts

Поезија и музика: Љуба, Гана, Јована, Кристина и Илија

У Дому културе у Треботину, који је био испуњен до последњег места,  30. 3.2019. године одржан је први у низу културно-уметничких програма у оквиру Такмичења села града Крушевца у 46 сезони. Први се представио КУД “Вук Караџић” из Треботина Жабара и Мале Врбнице са програмом “НИКО НЕМА ШТО СРБИЈА ИМА”. У поетско-музичком блоку програма све било је поезија и музика… Поред песника Љубодрага Обрадовића и Драгана Тодосијевића – чланова литарарне секције КУД-а “Вук Караџић” и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чули смо и вокалне солисткиње Кристину Дамњановић и Јовану Обрадовић, као и хармоникаша Илију Обрадовића. Погледајте како је то изгледало, прочитајте поезију и преслушајте поезију и музику…


Љубодраг Обрадовић

ОТИШЛИ СУ…

Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.

Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.

Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.

Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.

Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
кад немају друге хране.

Њиве неоране стоје,
све је парлог и врзина.
Блата се путеви боје,
нас горка чека судбина.

Пусто је сад моје село,
док поглед може да допре.
Прође понекад опело, 
кад у селу неко умре.

Отишли су многи наши,
Отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом бол да подели.

Док се они тамо куће,
кости предака их зову.
Да обнове земљу своју
и узору бразду нову.

© Љубодраг Обрадовић


Драган Тодосијевић

КРАЈ МОРАВЕ

На обали реке Мораве миле,
старица седа таласе броји.
Сећа се радо младости своје,
љубави прве, коју још воли.

Морава милује корито своје,
ко њега некад старица што је,
Мораву гледа, ал срце пати,
пуста младост неће да се врати.

Морава спира обале своје,
а сећање старици остаје.
И док животну битку бије,
Мораве никад доста јој није.

Морава тече, таласи пене,
док скривају сету старе жене,
која памти и још се сећа,
љубави прве, давног пролећа.

© Драган Тодосијевић


Илија Обрадовић


Јована Обрадовић


Кристина Дамњановић
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60295

У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш

У  ЖИШЦИ

У осмех се претвори,
радуј јутра,
уђи лепотом у речи,
постани светлост рањеној птици,
из мржње се извуци,
игре понеси,
препознај себе,
у краткој жишци.

РАЗЛИКА

Како да се вратим када не знам где,
питаћу селице оне се враћају,
самном је ипак другачије,
ја бих враћањем обмане множио.

ТИШИНЕ

Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима испод неба,
далеке од гледања.

Постоје да свратимо,
заклони од буке лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.

ДУБИОЗЕ

Због чега истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто лепота нестаје,
где ли се може  враћати ?

Радују ли се траве,
дувају ли сновима ветрови,
зашто се памте несрећни,
како умиру цветови ?

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60262

ЧУВАЊЕ  ЛЕПОТЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

ЧУВАЊЕ  ЛЕПОТЕ

Сачувај обојени лептиров лет,
требаће ти кад ружноћу навршиш,
кад ти мудрост отужи,
кад те радост опржи.

Једном,
кад се нађеш,
између додира суровости и старости.

ЗАВИЧАЈ

Како отићи тамо где живот ћути,
никога драгог да исповеда немир,
како са очима од светла бити слеп,
опростити тугу за цео један свемир.

 МИЉКОВИЋ

На дну душе становала светлост,
изношен поглед бронзаног вида,
љубави имао за сва времена,
радост вежбао ко да је етида.

Скупљен у мисао писао,
стихове дубоке до дна времена,
ништа бледо његово није,
у сивилу живота бремена.

У ОКУ НЕБО
Татјани Т.

Кад будеш враћала успомене,
сети се погледа који се изгубио тамо,
где су топовске и пушчане цеви односиле поразе,
када су једине победе биле очи,
које су у себи сачувале небо.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60222

ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ на Светски дан поезије 2019.

У организацији удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржан је у Крушевачком позоришту, на светски дан поезије, 21.03.2019. године традиционални поетско музички програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА. У току програма уручили смо Годишњу награду и Награду за књигу Године, које Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ традиционално уручује сваке године. Сви присутни песници говорили су своју поезију, а било је и одличне музике у извођењу Кристине Дамњановић и Сање Максимовић. Програм су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Данијела Булатовић, а програму је присуствовала и заменица градоначелнице града Крушевца Весна Лазаревић.

На самом почетку програма додељене су награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2018. годину. Награду за књигу 2018 године је добио Горан Минић, песник и новинар из Брусу за књигу: КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ, а годишњу награду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2018. годину је добила Светлана Ђурђевић, заменик председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и ПиАр Крушевачког позоришта. Одлуку о наградама донела је Годишња скупштина Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ на предлог Латинке Ђорђевић и Љубодрага Обрадовића. Награде је обезбедило Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и сликари Слађана Бундало (поклонила слике Горану Минићу и Светлани Ђурђевић) и Живорад Милановић Маки (поклонио слику Светлани Ђурђевић).

У другом делу програма своју поезију говорили су песници: Хаџи Иван Милановић, Драгојло Јовић, Мића Живановић, Оливера Дињић, Драган Тодосијевић, Дејан Милошевић, Градимир Карајовић, Бора Видојковић, Миломир Терзић, Бранко Ћировић Ћиро, Стефан Кнежевић, Салађана Бундало, Даница Рајковић, Миленка Весић, Драгослав Мирковић, Мирко Стојадиновић, Живојин Манојловић, Данијела Јевремовић, Мира Смиљанић, Богдан Јевтић, Дејан Петровић Кенац, Ратко Тодосијевић, Радован Стефановић, Јована Марковић, Данијела Булатовић и Љубодраг Обрадовић. Поезију Бране Петровића говорио је Никола Стојановић, а Михајло Ћирковић је говорио своје афоризме.

Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света; али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима” (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана). Позната песникиња Радмила Лазић напомиње да када се нешто установи и прогласи као посебан дан значи да је та група или област угрожена, скрајнута или магринализована. “Код нас је одавно поезија склоњена са полица и из књижарских излога у подруме, за рачун паракњижевности, односно онога што доноси профит. То је не само дискриминација базичне књижевне врсте, него и врста културног геноцида” – каже Радмила Лазић.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60197

19 Ђурђевдански књижевни конкурс – Књижевно друштво „Раде Драинац“ и КОП


Књижевно друштво „Раде Драинац

и КОП

Расписују

19 Ђурђевдански књижевни конкурс

За циклус песама
Пет прича
Двадесет афоризама

Право учешћа имају људи до навршених 30 година
Радове слати на: domkulturepkprogrami@gmail.com
Радове писати  (Times New Roman 14) и потписати ћирилицом, пуним
именом и презименом, навести: године, адресу и број телефона,
Рок слања радова, 26. април 2019.,

Прва три рада биће награђена!

Прва награда је летовање на плавом Јадрану!

Погледајте оригинални текст конкурса

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60171

Дамама у част поезија за 8 март 2019. – Ћићевац и Крушевац

Pogledajte slike na Fejsbuku

У Дому СПС-а у Ћићевцу, 8 марта 2019. године у 17:00 сати, организован је традиционалан коктел за даме уз одличну поезију песника из Крушевца, Ћуприје, Параћина и Ћићевца и савршену музику музичара из Ћићевца. Организацију целе манифестације на својим плећима изнео је општински одбор СПС-а из Ћићевца и његов председник Боривије Бора Видојковић… Запажен наступ на овој манифестацији имали су чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу који су говорили своје стихове и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мирослав Мића Живановић и Ратко Тодосијевић Баћа. Из Ћуприје су наступили: Борисав Бора Благојевић, Живорад Милетић, Томислав Марјановић, а са њима је био и Зоран Марјановић из Параћина. Посебне аплаузе бројне публике побрао је једини присутни песник из Ћићевца, иначе домаћин овог изузетног програма Боривоје Бора Видојковић… Некадашњи победник „Прве хармонике Југославије“ у Соко Бањи Мирослав Стаменковић Линда свирао је на хармоници, заједно са својим унуком Ђорђем, а на фрули је свирао Томица Недељковић из Плочника.

 

Нешто раније, у  попoдневним часовима, 8. марта 2019. године у 16:00 сати, у Градском одбору СПС Крушевац, организован је пријем за чланице Социјалистичке партије Србије на коме им је председник ГО Владимир Тасић честитао 8 март – Дан жена. У част дана жена једна од најактивнијих чланова СПС Мирјана Бутковић, приредила је простору Градског одбора СПС Крушевац изложбу лутака које сама израђује по сопстевним креацијама. Дамама су своје стихове посвећене женама поклонили крушевачки песници Љубодраг Обрадовић, Ратко Тодосијевић Баћа и Мирослав Мића Живановић. На крају програма приређен је пригодни коктел, а дамама је Горан Ћирић, секретар ГО СПС-а Крушевац уручио пригодне поклоне…
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60159

5 песама – Андреја и Ђорђе Врањеш

ЗАБОРАВ

Не обилази градове без река,
то је као да обилазиш станове без књига,
као да пролазиш улицама без жагора,
градови који немају реку немају  никакав излаз,
у таквим градовима залазак Сунца изгледа као шала,
превара за око.
Посетио сам једном један такав град,
из њега сам отишао празан,
за слободу сусретања,
отишао сам уморан од празнине,
доћи у град који нема реку је толико промашено,
као волети жену без осмеха,
посетио сам једном један такав град,
када сам из њега изашао,
заборавио см његово име.

ВИШАК

Кад касно схватиш закасниш,
кад на време схватиш,
можеш без радости остати,
награђени су они који никада не схвате,
њима је време вишак у простору среће.

КАКО СТИХОВИ ПЕСНИКЕ ПРЕПОЗНАЈУ    

сестричини- Јулији

,

Ако можеш угледати радост ватре,
ако препознајеш старост као замор,
ако се заљубиш у невидљиво,
у невољама ако запажаш сличности,
ако у еху чујеш продужену утеху,
ако пред силом у светло се склањаш,
ако можеш на време да приметиш,
биће ти јасно како стихови песнике препознају.

РАДОСНЕ  ЛЕПОТЕ

другу Панђулету

Између мене и тебе,
између нас,
постоји мали јаз,
којег прескочи и буба мала,
ја и ти смо лихт и тегет плава,
истог зова исти везник,
радосне лепоте,
сликар и песник.

© Андреја Ђ. Врањеш

ЖЕНА

На праг моје осамљености,
долази сваке ноћи двогласна,
као да је сестра вјетровима.

По дану ме прогоне очи,
које је виде свукуд засијану.

Зашто ми снове рачунаш у радно вријеме?
кад ти је јасно да у касне сате,
у посјету примам једино забораве.

© Ђорђе Врањеш

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60156

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА РАТНУ ПОЕЗИЈУ – “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”

Данас, 15. 4.2019. године, испод Јасичког моста на Западној Морави, на сплаву “Стари Извор” у Јасици одржана је манифестација “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”. НА манифестацији су своју поезију говорили: Данијела Јевремовић, Љубица Петковић, Драгојло Јовић, Живојин Манојловић, Градимир Карајовић, Сабах Ал-Зубеиди, Борисав Благојевић, Надица Илић, Зорица Милошевић, Миган Глигоријевић, Милка Ижогин, Вељко Стамболија, Живота Трифуновић, Весна Михајловић, Драгиша Павловић Расински, Жика Михајловић Киста, Мића Живановић, мр Ратко Тодосијевић Баћа, Љубодраг Обрадовић и Хаџи Иван Милановић.

Ова манифестација и конкурс су, заправо, спомен сећање на 20 година од бомбардовања Јасичког моста преко Западне Мораве који из Крушевца води ка капији Шумадије. Мост је бомбардован од НАТО бомбардера 15. априла 1999. године.

На дан бомбардовања, 15 априла 2019. године у 18:00 сати, су испод моста на сплаву “Стари Извор” у Јасици проглашени победници конкурса. По мишљењу жирија: Љубодраг Обрадовић, Миролслав Мића Живановић, Ратко Баћа Тодосијевић и прота јасички хаџи Иван Милановић, победници конкурса су:

  1. Драгојло Јовић
  2. Мирко Стојадиновић
  3. Љубица Петковић

Јавну похвалу за допринос родољубивој поезији добили су:

  • Милутин Попадић
  • Данијела Јевремовић
  • Милош Марјановић
  • Велика Томић
Сви други учесници на конкурсу се добили захвалнице за учешће на конкурсу. Добитници који ниси могли да присуствују уручивању награда послаћемо награде и дипломе  и захвалнице у дигиталној форми у PDF-у на њихов Емаил, уколико то добитници затраже на мејл: morava@poezija.rs

 


Учесници манифестације “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”
Прота јасички хаџи Иван Милановић – домаћин манифестације


Победник конкурса Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог
детета.


“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

© Драгојло Јовић


Друго место освојио је Мирко Стојадиновић

МИЛОСРДНЕ ДУШЕ

Завранило небо са запада.
Светло дана врано зацрнило.
У црнилу приштом да опусте
И све живо земљом саставило.

Пиште душе невинога рода.
Од црнила не могу се спасти.
Из црнила авети се роје.
Светлу дугу црном да обоје.

На авети маске од џелата.
Челенке им сакривају лице.
Умислили да милошћу зраче.
Крв да пију као пијавице.

Ударају авети и але.
Криком црним уграбљују душе,
И нејачи нерођеном чеду,
У злокоби све би да угуше.

Црне але све би и да сруше.
И да сравне све што равно није.
Све под маском да самилост сеју,
Иза маске лице им се крије.

Право лице тих „анђела“ с неба
Крваве им очи а и крила.
И не хају на плач и на лелек,
Ни нејачи што их мајка свила.

На уснама тих страдалних душа,
Страх и патња, а срца се чуде.
Што „анђели“ смрт и патњу сеју?
Зашто? Зашто? Зар је то за људе?

© Мирко Стојадиновић


Љубица Петковић је освојила треће место

ПО ИМЕНУ ЈОВ

Разговор са духовником 1999.
свештенику Д. В.

Све нестаје у пепелу и праху
витлају опасни вртлози вирова
обузима хладно у мраку и страху!
-Присети се Књиге о страдању Јова.

Бесмисао прети, у безнађе веже
гори нам кућа од јаве и снова,
сечиво љуто болом срце реже!
-Пригни главу мољењу праведника Јова.

Нико не утире поток горких суза,
ни одјека нема вапијућег зова!
-Приђи тихо древном човеку из Уза,
поучи се вером праведнога Јова.

Ничега нема, до молитве из уста,
у празном умире утрнули зов!
-Као задња одбрана од невидела густа
са тобом моли човек по имену Јов.

© Љубица Петковић


Данијела Јевремовић је добила похвалу за допринос родољубивој поезији

Милосрдни анђео

Двадесет година прође
како на наше небо
‘’Милосрдни анђео’’ дође, 
како угледах и запамтих
његове паклене очи
усред црне, злослутне ноћи
и његове челичне руке,
 време још једне српске муке.
Како су на моју земљу
падале бомбе и ракете,
а људи на мостовима,
пијацама и у возовима
били несрећне мете.

Двадесет година,
а рана још боли
и срце се Богу
за опрост моли.
Рана због сина
пробуђеног из мирног сна,
у очима ми слика та
и она сабласна тишина,
док се не чује звук сирена.
Безбрижно детињство
нестаде као дашак трена,
збох мајчине сузе
и очевог одласка у рат,
због питања кад ће му доћи
и у који сат,
јер хтео би и он
тако мали поћи
да га нађе, да му каже
да му недостаје,
да и он пушку носи
и са оцем се поноси.

Двадесет година,
а не могу да заборавим
на ноши Милицу,
анђеоску сузицу,
и сву децу и све старе,
све војнике, мајчине дике
што им сада љубе
споменик и слике,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Знам, судиће им неко други,
Бог све види и све чује,
ал’ отровом душа
се не лечи, већ трује.
Моје није да им судим,
већ да будем бољи човек
то се трудим,
и да памтим своје претке,
све хероје и јунаке
к’о бисере ретке.
И да волим земљу своју,
колевку и браћу моју,
часно име цара Лазара
у томе је наша снага,
наш крст и наша вера.

Да опростим могу,

хоћу и мораћу,
због свог мира,
не из хира.
Душа само љубављу
срце дира
и најлепшу мелодију свира,
песму опроштаја
 и вечног смираја.


© Данијела Јевремовић
Испод обновљеног моста у Јасици: Љубодраг Обрадовић,
Борисав Благојевић и Сабах Ал-Зубеиди

Slike na Fejsbuku

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60142

Срећан 8 март – ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић

ЖЕНА

Жена је суза распукла
у освит јутра, са телом
сазданим да пламти.
Жена је река која не пресушује,
вечно лепа и вечно млада,
увек нуди оно
што не може дати.

Жена је драгуљ блистав,

насмејани отров слатки,
вечна тајна
и сјајни заборав,
у ноћима врелим
и кратким.

© Љубодраг Обрадовић

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60136

НИРВАНА ОД БЕЛОГ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

 

 


НИРВАНА ОД БЕЛОГ

Бела радост у белој ноћи,
бели осмех белим сели,
све је бело поглед цео,
живот бео белим смео,
од смрти се белим дели.

СУДБИНАР

Одлетети с ветровима,
до топлих мора,
на дну пронаћи остатке себе,
постати судбинар рањених амфора.

Живети с рибама од светла,
са шкољкама од боја,
у песку судбину крити,
остати тајна дубина тамних, морски човек бити.

КЛЕКОВИ МРТВИ

Клекови мртви стоје,
тврди ко камен у каменом  крају,
а  ја  се питам, каква су то бића,
која дуже мртва него жива трају?

Одговор немам,а што ми и треба,
нека  остане тајна,да  људе нове прати,
остала је тужна дилема,
хоће ли  такви чудити се знати?

ШАПАТ  СЕЋАЊА

другу, Аљоши Бухи, Црвена јабука.

Његова су питања ,
извиднице ума,
кад сећања шапну,
мисо радост буди,
одавно је тајна,
нестала дуга,
дани кишом плачу,
ко да плачу људи.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60104

НИ РЕЧ – Андреја Ђ.Врањеш

 

 


НИ РЕЧ

 

Били су небо
један другом,
радовали се кишама пролећним,
маштали  тихи,
добијали и губили,
истој тајни заклињали.Онда је један склонио себе из себе,
постао безочан, суновратан,
изгубио је светлост, упао у мрак,
гасио је најсветлије звезде,
светиње под ноге бацао.
Други му увреде није узвраћао,
није  клеветао,
а како је и могао,
па били су орлови
исте плавети.

Говорити прљаво,
проглашавати тамним,
а само до јуче у ведрине га дизати,
имати радосно мишљење о њему,
значило би бити празног морала.

Како сам могао са таквим,
зар сам ја бољи, говорио је у себи,
ако је лош, како сам га у срцу њихао,
зар сам  могао бити с њим,
шта сам видео?
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60098

ЈАСНОЋА – Љубодраг Обрадовић

 


ЈАСНОЋА



Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.

Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
туђом руком вођен,
у царства непознатих страхота.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мole,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.

Смисао?
Да ли га има?
Живот има дражи?
Циљеви постоје?
Надај се, надај,
поштена душо.
И дођи, похвали се,
кад будеш чуо,
да твоја сорта
и твоје братсво,
насмејани шетају.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60088

Неколико песама – Андреја Врањеш

 


ПОСПАНИ У ЈУГОСЛАВИЈАМА

Кад су мисли мишљења откривале,
када смо оно што смо волели у сновима покушавали срести,
када је све било толико прејасно,
шта су мислили на сцени обмана,
када је све што је било наше изгубило нас,
када су једине наде биле жеље,
да одемо загрљени богатством прошлости,
у нека склоњенија сутра.

ПАРИСКИ ВИДИЦИ

Лепотом загледан,
Нотр Дам радује векове,,
Лувр отвара тишине,
Монмартр и Монпарнас,
боје слободу квадрила,
има ли овде ишта да светлост није,
весеље духа,
или да није тиха објава стила.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60049

УТЈЕХА – Ђорђе Врањеш

УТЈЕХА

Вријеме није лијек,
осим за преварене,
не може се ништа сакрити,
што је већ једном лице увреде Сунцу показало.
Тегли своје вреле ожиљке ушинути човјече,
као просјак непланиране путеве,
и не заборављај никада,
да ти је патња највјернији друг,
само зато што од свих бића,
једино човијек труне у срцу.

© Ђорђе Врањеш.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60047

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинка Ђорђевић

 

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА


Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.

Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.

Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.

Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.

И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.

Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60043

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 32 33 34 Next

Load more