Ljuba Obradović

Ljuba Obradović

Author's posts

Промоција књиге ЈА – Светлане Ђурђевић Ђурђе

Pročitajte kakva je bila promocija


У Крушевачком позоришту 28. маја 2018. године одржаће се промоција књиге поезије “ЈА” – Светлане Ђурђевић Ђурђе коју је објавило Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ. У промоцију учествују: аутор књиге Светлана Ђурђевић Ђурђа, женски певачки ансамбл “Бисер”, рок група “Трећа смена” – фронтмен Иван Пелајић, Слободанка Миладиновић, Горана Младеновић, Весна Видојевић, Јелена Ђорђевић, Латинка Ђорђевић, Сања Р. Петровић, Вида Ненадић, Невена Татић Карајовић, Јелена Ћирић, Милован Петровић, Зоран Јовановић, Борисав Бора Благојевић, Бранислав Недић, Љубодраг Обрадовић и Јованка Андрић, водитељ.

ЈА

У сиво свитање мрзим себе.
Двоумим се, ломим, кидам душу
и вапим за далеким, чврстим
и сигурним дланом безбрижности.

У том утрнулом часу бесне борбе
благословеног мрака и раздевиченог дана,
олуја бола струји и пустоши ме
и боли, како само сурово боли!

И боли, и носи, и губим,
губим највреднији део себе,
а подмукло кукавичко свитање
цери ми се у лице и
све више разголићује.

И осећам како ме бесна олуја бола
истискује из мирног мора спокоја
и одваја од усидреног брода
равнотеже и варљиве,
као кула у песку, изграђене среће.

У сиво свитање стојимо, голе,
једна наспрам друге –
истина и ја.

 

ЕПИЛОГ

Ето, то сам Ја.
Ја сва, па Ја, и сва Ја,
па опет Ја.
Негде, као кроз маглу,
подсвешћу ми промичеш.
Нестваран си, непостојан.
Стално узмичеш
додиру и преламаш
се и имагинарној, нашој…
Ипак, хвала ти.
Хвала што си, макар и тако,
био са мном;
што си ми помогао да нађем
себе… у том нестварном и
непостојаном делу… тебе.

© Светлана Ђурђевић

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57918

SUPES 2018 – PoezijaSRB

Слике на Фејсбуку

У оквиру ФЕДРАРА 2018. у Етно домаћинству Слободана Стојановића у Жабару, одржана је 12.05.2018. године традиционална песничка манифестација СУПЕС (Сусрети песника). Манифестацију су ове године организовали и реализовали: КУД Вук Караџић из Треботина Жабара и М. Врбнице, Културни центар Крушевац и Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић и Светлана Ђурђевић, а за музички тренутак постарали су се Мирослав Мића Живановић, Јована Обрадовић, Николина Ђокић и Илија Обрадовић. У самом програму учествовали су: Љубодраг Обрадовић, Момир Драгићевић, Снежана Драгићевић, Др Велибор Лазаревић, Латинка Ђорђевић, Драган Тодосијевић, Светлана Ђурђевић, Мирослав Живановић, Саша Милетић, Драган Тодосијевић, Миљко Бркић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Боривоје Видојковић, Мирослава Смиљанић, Михајло Ћирковић, Томислав Симић, Гвозден Ђолић, Анта Џамић, Драган Ћирковић, Борислав Чолић, Слободан Стојановић, Чедомир Милосављевић,Братислав Спасојевић, Горан Минић, Градимир Карајовић, Слађана Бундало, Живојин Манојловић, Братислав Костадинов, Немања Петронијевић и Ненад Ђекић… Присутне госте поздравили су у име организатора и домаћина: Чолић Борислав – Куд Вук Караџић, Слободан Стојановић – домаћин, Љубодраг Обрадовић – ПоезијаСРБ, Чедомир Милосављевић – КЦК и Момир Драгићевић – градски већник за културу.

На манифестацији су уручене награде Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ:

  • НАГРАДА ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ – Аријани Хинић за књигу 2017 године у области поезије за књигу МостАријана, а награду су уручили Љубодраг Обрадовић (диплому и пет књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) и Ратко Тодосијевић (своју слику) и
  • ГОДИШЊА НАГРАДА – Љубодрагу Обрадовићу, председнику Удружења песника Србије који се у току 2017. године изузетно ангажовао у раду и промоцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Уз све те бројне програме, промовисао је и своју књигу “УКРИТИТИ ЕТАР”, за коју је др Велибор Лазаревић рекао: “Око 40 књижевних стваралаца и културних прегалаца и 7 поетских зборника преплетено је и сплело се у једну питку приповест о тежњи једне генерације да садржајно и стваралачки живи и траје упркос разним недаћама. Пред нама се као на филмском платну смењују драги ликови наше културе и уметности, виде се и препознају њихова вредна дела и једно време. Ово дело је зато својеврсна културна повесница крушевачког краја и шире од тога.” Награду (ручни сат и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) је уручила Латинка Ђорђевић – члан УО Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и председник Литерарног клуба “десанка Максимовић” из Цириха.
У истом простору Етно куће Слободана Стојановића одржана је и дводневна ликовна колонија ФЕДРАРО 2018 на којој је настало 8. слика. На ликовној колонији су сликали: Ратко Тодосијевић – селектор колоније, Живорад Милановић – Маки – уметнички руководилац, Драгутин Атанасковић, Мирко Стојадиновић, Зоран Димитријевић Мачак, Дијана Обрадовић, Мирослава Петронијевић, и Јелена Башић. После програма учесници ликовне колоније и СУПЕС-а 2018 уживали су у чувеном пасуљу из грнета који је припремио Миљко Бркић.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57894

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ
Габриел Шевалије: ,,Клошмерл“; Београдско драмско позориште,
премијера, 23. Април 2018. Режија: Кокан Младеновић

Публика је позвана на премијеру ,,Клошмерла“. Свугде, код сваког упућенијег у читавом свету, наћи ћете да се мисли на роман Габријела Шевалијеа из ране средине 20. века, на један од најзанимљивијих, најљупкијих, гротескно најотменијих романа светске литературе, што је славу галског духа увећао, не само у књижевности. На признато ремек-дело!

Бесмислено прегнуће варошке власти: изградња монументалног јавног клозета у средишту месташца – само је једна од бројних сцена и метафора овог сјајног текста. Није, дакле, једина. Чак није ни средишња! Сежу јој бар до рамена (неке је и надилазе!) бројне друге, чудесне, апсурдне, каламбурне, парадоксалне, раблеовске и ине животне приче и судбине житеља Клошмерла…

Свака је за себе роман. Реч је о роману који врца од романа који се нуде за појединачну, и још боље, преплетну или здружену инсценацију! За велика промишљања о човеку, о његовим стабилним мањкавостима, о његовој улози у породичном, друштвеном, страначком, религиозном – у властитом животу, заправо.

Изабран је поменути део о амбициозном, сулудом науму (и остварењу) челника бургундске варошице, не би ли је ,,улепшали“ велелепним писоаром. Да би себе обележили, наравно.

И сам наслов Шевалијеовог дела је индикативан, представља елегантно и дискретно упутство за читање овог ремек-дела. У наслову је назив бургундске варошице (стварне или измишљене, свеједно), а не генерички назив за објекат у којем се задовољавају ,,велике и мале потребе“. Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57782

ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић

ОПОМЕНА

Од библијских времена
Прогнани су питали
Прогонитеље своје:
– Како можете
У нашим кућама живјети
А да нас не сањате,
Наше њиве орати
Да нашу глад не осјећате,
Нашим поњавама гријати се
Док смо ми голи и боси?
Сањате ли наше снове,
Чујете ли наше пјесме?
Памтите ли
Угашене погледе наших зеница,
Окамењени јаук на уснама?
У заумљу сте заметнули
Да испод кућног прага
Змија чуваркућа спрежа-.
 
ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном,
да нам снага не свене;
Љубицом,
да нас љубав не заборави;
Смиљем  и босиљем
И другим чудотворним биљем.

Наше се дјевојке зову
По плоду вишње и дуње,
По јагоди раној и слаткој.

У горка уста смо
Њихова имена настанили.
Њима се бранили, лечили и сладили.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57729

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ
Народно позориште у Београду, Сцена ,,Раша Плаовић“,
премијера драме Федерика Гарсије Лорке
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ, 5. aприл 2018.

Млада, и већ подуже веома успешни позоришни редитељ, Ана Григоровић, ову је Лоркину драму водила зачуђујуће мирном и сигурном руком, стварајући праве услове за упечатљиво сценско одвијање и разбуктавање увек актуелне теме о последицама апсолутне власти, макар она сезала унутар породице само.
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ бременит је бројним могућностима различитог коришћења и усцењивања, потенцијалима проширеног читања и фокусирања његове семантике далеко изван зидова једне шпанске породице Лоркиног или било којег времена.

Ана Григоровић је овим могућностима претпоставила продирање у аутентични, и већ сам по себи вишезначни и узнемирујући Лоркин драмски текст, у његово матично језгро, истражујући односе међу непатвореним ликовима у њему (сестрама-удавачама, чија слобода, омеђена зидовима породичне настамбе, трпи и додатна, унутрашња ограничења), њихове патње, тугу, чегрсти, безнађе и очајничка, и на живот и смрт, међусобна надметања.

Захватајући консеквентно и театарски прецизно Лоркин изворни текст, његов културолошки и сценски знак, Григоровићева је достигла високи естетски ниво инсценације. Њен промишљени и привидни редитељски минимализам омогућио је да у пуном сјају продишу сви елементи ове представе, чија премијера представља један од скоријих, можда и најзначајнијих редитељских домета на сценама Народног позоришта.

Сличног су кова и други елементи ове представе: њена укупна, функционална, ,,пор-роајалска“, контрастна и отмена ликовност, сценографија која оставља утисак да је нема, костим који подупире и непрестано појачава општу боју свег дешавања, култивисани и добро одмерени сценски покрет који продубљује сложене и динамичке врхунце људске страсти при њеном физичком, готово граничном испољавању.

Ево још важнијих учинака представе, заправо доприноса њених сценских тумача: сугестивна, доминантна, застрашујућа Бернарда (у чизмама и са опасачем који се мушки копча), ,,свевидећа“ мајка, домина и вирџина међ својим кћерима, контрапродуктивна и бесмислена чуварка женске части своје чељади (Дара Џокић); народски мудра, трпељива, стварна, узаманмно прозорљива Понсија (Светлана Бојковић); млађана Адела, сва од уздржане и неуздржане девојачке страсти и од овоземаљског (Сузана Лукић).

Остали сценски тумачи ових непатворених и трагичких сценских ликова и призора женске потлачености (Златија Оцокољић Ивановић, Дубравка Ковјанић, Зорана Бећић и Слобода Мићаловић) значајно доприносе увиду у безнадежни положај који је био и јесте и дан-данас досуђен жени у већем делу човечанства!

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57649

Светски дан поезије 21. 3.2018. – ПоезијаСРБ

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, је са три поетска програма обележило Светски дан поезије. Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света; али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима” (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана).

На сам дан, 21 3. 2018. године у Основној школи „Бранко Радичевић“ у Бивољу одржан је сусрет чланова овог одружења са ученицима ове шкoлe. Песници Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Драгиша Павловић Расински Даница Рајковић, Мирко Стојадиновић и Саша Милетић говорили су своју поезију и афоризме. Претходно су са директорком шкoлe Драганом Иванковић попили кафу и разговарали о будућој сарадњи.

Касније, у току истог дана, Сусретом песника у холу Дома синдиката који се налази у самом центру Крушевца, испред слике Милића од Мачве, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је у сарадњи са Пословним центром Крушевац, обележило Светски дан поезије у 17:00 сати. Песници Мирослав Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић, Драган Тодосијевић, Добринка Почековац, Градимир Карајовић, Стефан Кнежевић, Драгослав Мирковић, афористичар Михајло Ћирковић и сликар Живорад Милановић Маки су попили кафу, и изговорили стихове у част поезије. Сликар Живорад Милановић Маки је говорио о сликару Милићу од Мачве испред чије су слике “Обретење Лазарево” песници говорили своју поезију. Председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Љубодраг Обрадовић је изговорио своју песму “ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ” Милићу у част.

А предходног дана, 20. 3.2018. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту, уочи Светског дана поезије, одржана је промоција књиге Горана Минића РАСПРОДАЈА ОСМЕХА. О књизи су говорили Мића Живановић и Светлана Ђурђевић – рецензенти књиге, а поезију из књиге читали су поред аутора и Далибор Ђокић и Мирко Стојадиновић. Своје импресије о стваралаштву Горана Минића изговорио је Љубиша Бата Ђидић. Водитељи промоције били су мр Душка Ерић и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак постарала се Марија Вујић на клавиру… После промоције, одржана су традиционална “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ”, а своју поезију говорили су присутни песници: Добринка Почековац, Далибор Ђокић, Драгиша Павловић Расински, Јована Марковић, Никола Стојановић, Драгослав Мирковић, Живота Трифуновић, Градимир Карајовић, Михајло Ћирковић, Стефан Кнежевић, Јованка Владић, Мира Смиљанић, Дејан Петровић Кенац и Љубодраг Обрадовић.

Тако је, са три поетска програма, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, обележило Светски дан поезије и показало да се поезијом треба борити за бољи свет.


Обретење Лазарево – Милић од Мачве

ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ

Милићу од Мачве

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања.
У бескрај одвезоше га небеске чезе,
са судбином нема погађања!

Сад небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а за Косово брине,
колоне прогнаних у мислима гнезди,
дух генија кад му рај врата одшкрине!

Најбоље сања и никад се не умори,
као звезде далеке жеље му трепере.
Силнике никад осмехом не соколи,
све док Србија кожу на шиљак бере!

Еј Милићу, од Мачве поносне,
душа ти у Крушевцу нађе смирај.
Сад слике што их занос донесе
у нас луче неизбрисив сјај!

Тиха ватра сад разумом клија,
светли видик у раму прошлости.
Вечност ће истином да опија
сваког ко те у срцу угости!

Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи…
Нас овде и бескрај горе греје твоје дело!
Вечност сад из слика твојих зрачи!

© Љубодраг Обрадовић

Љубодраг Обрадовић и Мирослав Живановић

Директорка ОШ „Бранко Радичевић“ у Крушевцу Драгана Иванковић
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57507

Драгиша Павловић Расински добио награду за животно дело, а Милија Вуковић титулу Витез од Чарапаније

Златна кацига: Награда за животно дело Драгиши Павловићу Расинском, Витез од Чарапаније – Милија Вуковић

Савет Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“ једногласно је одлучио да награда за животно дело на 26. Фестивалу припадне Драгиши Павловићу- Расинском, док ће титулу Витеза од Чарапаније – Сер Харди, понети првак крушевачког глумишта, Милија Вуковић

Драгиша Павловић Расински био је и једини кандидат предложен од стране Уметничког већа Фестивала за награду за животно дело, а у образложењу је наведено да му се ово признање додељује за немерљив допринос Фестивалу кроз своје културно ангажовање и чак једанаест награда освојених на Фестивалу.

 Подсећамо да су Драгишу Павловића Расинског за ово престижну награду предложили и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и неформално удружење ЧАК – Чарапански афористички клуб. Текст предлога прочитајте на линку или на крају овог текста.

 

Драгиша Павловић Расински

Од пет предлога Уметничког већа Фестивала, Савет, коме је председавала заменица градоначелнице, Весна Лазаревић, одлучио је да титулу „Витез од чарапаније- Сер Харди“ понесе Милија Вуковић, првак Крушевачког позоришта, који је, како се наводи у образложењу, име Крушевца витешки проносио широм наше земље и света.

 

Милија Вуковић

Свечана додела награда биће одржана 1. априла у Крушевачком позоришту, на завршној вечери Међународног Фестивала хумора и сатире „Златна кацига“.

ТЕКСТ ПРЕДЛОГА ЗА Драгишу Павловића

У току програма НОСТАЛГИЈА (која је одржана 17.01.2018. у Клубу КЦК) прочитан је предлог Чарапанско афористичког клуба – ЧАК и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу да Драгиша Павловић Расински добије награду за животно дело у оквиру фестивала Златна кацига који ће се одржати 1. априла 2018. години. Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57501

РАСПРОДАЈА ОСМЕХА – Горан Минић & Песничка сусретања у сусрет светском дану поезије – ПоезијаСРБ

У Крушевачком позоришту, уочи Светског дана поезије, 20. 3.2018. године у 18:00 сати одржаће се промоција књиге Горана Минића РАСПРОДАЈА ОСМЕХА. О књизи ће говорити Мића Живановић и Светлана Ђурђевић – рецензенти књиге, а поезију из књиге читаће поред аутора и Далибор Ђокић, Мирко Стојадиновић и други. Водитељи промоције биће мр Душка Ерић и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак постараће се Марија Вујић на клавиру… После промоције су традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА па ће своју поезију говорити присутни песници. Дођите да уживамо у поезији…

РАСПРОДАЈА ОСМЕХА

Не жури душо моја
Магла се и онако неће брзо подићи
Чекајући зору
Да се дан отвори сунцу

У ноћи кад месец
Заустави свој лагани ход
Још увек чујем дрхтаво дисање

Напољу ветар подиже гране
Лице ми мокро од топле кише
Док ноћ се свађа
Са далеким звездама

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57463

ЉУБАВ – Братимир Петровић

ЉУБАВ

Тражио сам љубав
међу твојим очима

Тражио сам љубав
међу твојим грудима

Тражио сам љубав
међу твојим ногама

Тражио сам љубав
у теби

а љубав је,
требала бити у мени!

© Братимир Петровић

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57436

ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ – 14. 3.2018. Клуб КЦК

Tрадиционалан поетско-музички програм ПЕТ ПЕСНИКА И ВИ реализован је 14.3.2018. године у клубу КЦК у Крушевцу. Програм су осмилили и реализовали Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и Културни центар Крушевац, а своју поезију говорили су: песници Борисав Бора Благојевић, Виолета Капларевић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Милка Ижогин и Вељко Стамболија. За музички део програма побринуо се оркестар Душана Дуце Пејчића и вокални солисти Радиша Миладиновић, Мирослав Мића Живановић и Милан Бата Петровић. Водитељ програма била је Светлана Ђурђевић, а уредник Љубодраг Обрадовић. У току вечери Борисав Благојевић и Љубодраг Обрадовић уручили су Специјалне награде ПоезијаСРБ за квалитет поезије на конкурсу ЉУБАВ И ВИНО ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА песницима Стефану Ђорђевићу, Животи Трифуновићу и Ивану Милановићу. Било је то још једно одлично поетско-музичко вече пред бројном публиком…


Борисав Благојевић – Ћуприја



Виолета Капларевић – директорка КЦК

Мирослав Мирко Стојадиновић – Макрешане

Милка Ижогин – Ћуприја

Вељко Стамболија – Крушевац
Прелушајте скраћени аудио снимак од 62 минута

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57413

LUTAK – Sanja Popić


LUTAK

Gde si to čuo da se na gvozdena vrata kuca,
Pa mi guraš pod nos ono u šta ni sam ne veruješ,
Al’ hoćeš mene da ubediš,
Moje oči da iskriviš,
I moju veru da promeniš.
Malo ti je,
Pa bi još i moje nade da sahraniš,
Pa tvojim lažima zapališ
Pa da se hvališ jos kako si ih ti vaskrsnuo.
Gde si to video da su sve žene iste,
U čiju si to laž poverovao,
Pa ne umeš da razlikuješ onu koja te je stvorila
Od one koja je pred tobom klečala.
U čije si to kosti zarivao nokte,
Pa mislis da sa svakog možeš kožu skidati
I bacati je u svoj lagum,
Da je tamo kao zatočenika čuvaš.
Ti, kralju moj ispod iskrivljene krune,
Kad ćeš više da odrasteš,
Zar ne znaš da se tako ne vode kraljevstva,
I da je kralj nekad i kraljica.
Ja mogu da ti zavadim čitav region,
I usput posadim kukute
i nateram da ih u čast pomirenja ispijete.
Ja mogu na uvo da ti tiho pevam,
A zubima jezik da oštrim.
Ja mogu sve, al neću, pašće mi kruna.

© Sanja Popić

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57331

СТРЕПЊА – Десанка Максимовић

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

 

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

© Десанка Максимовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57268

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Колико пута смо у животу нешто чекали? Колико пута нас је срце због тог чекања жигало? И прескакало… Колико врста и подврста чекања постоји? Поштовани пријатељи, од данас ( 1. 3.2018.) на Блогу ПоезијаСРБ постоји категорија Čekanje. За илустрацију, ево шта су на ову тему написали великани писане речи Хорхе Луис Борхес и Десанка Максимовић. Напишимо и сами неко своје промишљање или (о)сећање на тему “Чекања”… Јавно!

ЧЕКАЊЕ – Хорхе Луис Борхес

Кола га оставише пред бројем четири хиљаде четири оне улице североисточног предграђа. Још није било ни девет сати изјутра; човек је задовољно приметио упрљане платане, квадрате земље из којих су ницали, пристојне куће с балкончићима, апотеку која се налази поред њих, загасите ромбоиде фарбарске и гвожђарске радње. Дугачки и слепи болнички зид затварао је тротоар с друге стране; мало даље, сунчеви зраци су се одбијали о застакљене балконе. Човек помисли да ће ове ствари (сада произвољне и случајне и у случајном односу, као што бива у сновима) с временом, ако буде по вољи божјој, постати непроменљиве, неопходне и блиске. На излогу апотеке била су била постављена слова од мајолике – Breslauer ; Јевреји су потискивали Италијане који су били потисли Креолце. Тако је и боље; човек се није хтео дружити с оним људима који су му по крви били најближи.

Возач му је помогао да истовари кофер; нека жена расејаног или уморног изгледа најзад отвори врата. Не излазећи из кола, возач му је вратио један од уругвајских новчића који му је стајао у џепу још од оне ноћи проведене у хотелу „Мело“. Човек му пружи четрдесет сентавоса и помисли: „Морам поступати тако да се прикријем заборавом. Починио сам две грешке: дао сам му страни новчић, а затим показао да ми није свеједно што сам погрешио.“
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57266

КУВАР И ЛИНГВИСТА и ПУСТА ПСОВКА – Драгослав Граочанкић

КУВАР И ЛИНГВИСТА

Тата, хоћу да будем кувар,
хоћу ону велику капу,
више ми се свиђа од круне,
зашто се због тога сви у кући
толико буне?!

Знам да би ти волео
да будем лингвиста,
али, зар не видиш да моја жеља
за кувањем блиста –
и да је сасвим чиста?!

Није лингвистика мени мрска,
нити бих ја у њој био
задња рупа на свирали,
али волим да видим
како чорба прска
и како ме сваки њен
кушач хвали!

Може кувар бити и лингвиста,
може и лингвиста кувар бити,
могу и овце да буду на броју –
и вукови сити!

Ако се посрећи
измислићу нова јела
и нове слаткише –
шта ћеш више?!

Смислићу за њих лепе,
необичне речи,
видећеш да ћу тако
испунити и своју и
твоју жељу:
кувар и лингвиста –
много су бољи
кад се смељу!

Ба, VIII / 2017.
(c) Драгослав Граочанкић

ПУСТА ПСОВКА

Обећам свима
да више нећу да псујем!
Да ћу се бавити само Четрнаестим Лујем,
пчелињим брујем…
И да ћу тако своју бољу срећу
да кујем.

И сви ми поверују,
јер ја то обећах чврсто.
А онда ми се учини
да је све без псовке пусто…

Престану они да верују
и у друга моја обећања,
видим да ми дружина постаје
све тања и мања,
почну чак да ме се клоне
и да изводе друге фазоне.

И зато једнога дана,
да ме потпуно скрајнули не би
чврсто обећам… себи:
псоваћу сасвим ретко,
само кад буду могли
да ме чују
Робинзон и Петко.

Заблаће, VII / 2017.
(c) Драгослав Граочанкић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57233

ГОВОР – Драгослав Граочанкић

ГОВОР

За Предрага Богдановића Циа

Сретали смо се годинама
само на улици.
У Француској.
И на оном месту у њој
којем хитамо да говоримо,
да чујемо туђи говор,
да покушамо да живимо.

Знао сам да пише стихове.
Никада се није дало да реч
разменимо.
Били смо два преживела бродоломника
на сићушном острву, које није имао ко
да упозна.

Осмехивали смо се један другом
пријатељски,
готово заверенички.
Све ми је о њему било јасно.
Никад нисам за њега запиткивао,
довољан ми је био његов снени,
благи, неземаљско
ведри поглед,
његова вера да је освануо
леп дан,
макар све око нас било
тмурно.

2

Таквих погледа више нема
у Србији.
Претекли су можда у њеним
забитима и козегубинама,
где нема школа, путева, амбуланти,
библиотека…
И ниоткуд помоћи.
Само удовица и синогубица.

Али, тамо су такви погледи управљени
у земљу,
у копање, у сађење,
у сиромашку жетву,
у правац одакле стижу
строги плави порески коверти,
у небо, у кишу,
која не омета непостојеће планове
за туристичка путовања,
бар о викенду.

А онда, крај све његове ведрине
и ведрог дана,
усред града,
из ведра неба,
погодио га је гром!

Не успевши да га дигне
у неземаљске пределе
или које друге, још незнаније,
ако их има. 3

А и ако их има,
гледа ли се тамо
благо,
пева ли се?!
И њива да има, тешко да се на њима
копа, сади, бере, жање,
пласти, јагњи…

Каже ми, готово незнаном,
понесено и ведро
да је гром учинио своје,
али не баш онолико колика му је
уобичајена мера.

***

Три дана није затварао уста.
тамо где мало ко отвара уста…
Говорио је, говорио и говорио…
Непрестано,
без цезуре.
Све у једном експиријуму.
Сећа се да је обраћао пажњу
на интерпункцију!

Они око њега, збуњени таквим
случајем,
који је рушио сва дотадања медицинска
правила
и њихова знања,
нису се, пометени, сетили
да бар зарад науке
забележе, сниме
тај, између неба и земље
4

распињујући говор,
то самолечење,
можда самоизлечење!

Навикли су били на ћутање
сличних случајева
нарочито на њихово
вечно ћутање,
евентуално на залудно упињање
да отворе уста
и истисну реч.

***

Онда су му рекли да може да живи
као до тада
(као Свети Никола што рече оном који
приђе његовом броду, ходајући по води,
и питајући како да то научи),
да се понаша као да ничег није било.
Били су у том часу иследници
који се окањују погрешно окривљеног
и налажу му да не говори о
њиховој истрази.

Али, нехотице су му,
ништа не забележивши,
избрисали три дана његових
звезданих распева,
можда његово најастралније искуство,
часове његове најважније историје,
можда најбољи део његовог
најоВостранијег говора.
***
5

Говор, који често однесе
главе,
решио је да једну спасе,
један благи детињи поглед,
једну потребу за ведрином,
за дружење с људима,
за стварање поезије.

Рече ми, и даље незнаном,
понесено, осмехнуто,
анђеоски,
(да ли и наивно?!)
да га је говор исцелио!
Додаде, готово онострано
да је Говор – Логос,
Бог,
да је он на почетку
(и на крају, додуше).

***

Можда зли и наопаки говор
у последњем свом рушилачком часу
почиње у ропцу да малаксава,
да се преобраћа:
васпостаје велика,
спасоносна сила?!
6

још је он и даље
убилачки,
опак и завиднички.
Али ничија није горела
довека.

Март 2017.
(C) Драгослав Граочанкић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57222

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 28 29 30 Next

Load more